Немачка је наручила још 32 авиона Еурофигхтер Транцхе 4 и тим потезом показала да више не чека на неизвесни ФЦАС. Берлин не купује само време, већ гради ослонац за сопствено ратно ваздухопловство у наредним деценијама, у тренутку када се европски борбени програми сударају са политиком, индустријом и кашњењима.
Ова набавка долази после уговора из 2020. у оквиру пројекта Qуадрига, када је Немачка наручила 38 авиона Транцхе 4, од тога 31 једносед и седам двоседа. Њихова основна улога је замена старијих авиона Транцхе 1 који су и даље у служби Луфтвафе. Поред тога, планирана је и набавка још 55 авиона Еурофигхтер за замену Торнадо, док се касније очекује и наруџбина 20 авиона Транцхе 5.
То значи да Немачка не гледа на Еурофигхтер као на прелазно решење, већ као на окосницу будуће ловачке компоненте. Авион који је требало постепено да уступи место шестој генерацији сада добија нову електронику и шире оперативне задатке.
Проблеми ФЦАС гурају Берлин ка провереном решењу
Главни разлог за овакав заокрет лежи у проблемима програма ФЦАС. Тај пројекат је замишљен као европски одговор на борбену авијацију нове генерације, али је оптерећен спором око правца развоја и индустријске контроле између Немачке и Француске.
Берлин очигледно не жели да ваздухопловну компоненту остави у зависности од програма чији су рокови и политичка стабилност све мање извесни. Улагање у већ постојећи авион, са развијеном логистиком и познатом индустријском базом, делује као мање ризичан избор. То није одустајање од ФЦАС, али јесте знак неповерења у његову динамику.
И сам Еурофигхтер је настао као заједнички пројекат више западноевропских држава, док је Француска после спорова кренула својим путем и развила Дассаулт Рафале. Зато садашње трвење око ФЦАС показује стари проблем европске одбрамбене индустрије: заједнички програми често се ломе на питању контроле технологије, производње и извоза.
АЕСА радар подиже борбену вредност авиона
Најважнији технолошки помак код верзије Транцхе 4 је увођење радара ЕЦРС Мк 1 АЕСА. То је значајан искорак за Еурофигхтер, јер је управо недостатак АЕСА радара дуго био једна од слабијих тачака овог авиона у поређењу са модернијим конкурентима.
Предност АЕСА радара није само у већем домету откривања. Он обезбеђује брже праћење циљева, већу прецизност, бољу отпорност на ометање и истовремено праћење више претњи. У условима када се ваздушни простор пуни дроновима, крстарећим ракетама на малим висинама и циљевима смањене уочљивости, то постаје питање основне борбене употребљивости.
Посебно је важно што радар на савременом ловцу више није само сензор. Он постаје и чвор за комуникацију, средство електронског ратовања и део ширег система спајања података. Ко први открије, прати и отвори ватру, тај обично диктира борбу. Зато увођење АЕСА радара подиже вредност авиона Еурофигхтер далеко изнад класичне модернизације.
Нова структура Луфтвафе: Еурофигхтер и Ф-35 имају различите улоге
Немачка истовремено купује и 35 авиона Ф-35 Лигхтнинг ИИ. То показује да Берлин не покушава да све задатке смести у један тип летелице, већ да гради подељену структуру снага. Ф-35А је намењен задацима који траже смањену уочљивост, нуклеарну мисију унутар НАТО-а са бомбом Б61-12 и ударе на већим даљинама.
С друге стране, Еурофигхтер остаје носилац задатака ваздушне надмоћи, шире вишенаменске употребе и, што је посебно важно, електронског ратовања. То значи да Немачка не гради флоту око једног „универзалног“ решења, већ око комплементарних способности.
У том оквиру треба гледати и немачки план за 15 авиона Тyпхоон ЕК за електронско ратовање, опремљених Сааб системом Алеxис ЕW и противрадарским ракетама АГМ-88Е. Њихов задатак биће откривање и потискивање противничке ПВО. То значи да део флоте Еурофигхтер добија улогу специјализоване платформе за електронски напад, по концепцији блиске авиону ЕА-18Г Гроwлер.
Последице за одбрану источног крила Европе
Ова куповина има јасан војно-политички смисао. Немачка се удаљава од модела из постхладноратовског периода, када су ниска готовост и ограничене експедиционе операције биле довољне. Нова набавка показује да Берлин жели снаге способније за одбрану источног крила Европе и за извођење удара на већим растојањима.
То је истовремено сигнал и савезницима и индустрији. Немачка жели озбиљнију улогу у ваздушној компоненти НАТО-а, али и ослонац на конкретне серијске авионе, радаре, сензоре и испоруке које могу да уђу у строј.
Ако највећа европска економија истовремено појачава Еурофигхтер и купује Ф-35, онда је јасно да европска стратешка аутономија у ваздуху и даље има озбиљна ограничења. Берлин жели домаћу и европску индустријску основу, али не жели да због политичких спорова остане без способности које су му потребне сада.
Суштина немачке одлуке је проста. Еурофигхтер више није само авион који попуњава празнину до доласка нове генерације. Он постаје централни елемент немачке борбене авијације, док ФЦАС остаје политички амбициозан, али оперативно све неизвеснији пројекат.