Kako je izbio rat u Ukrajini, lovački avion F-16 Fajting Falkon postao je najtraženiji vazduhoplov u svetu danas, ako se isključivo gledaju mediji. Priča o najtraženijem lovcu, postala je sve više politička priča i sredstvo ucene. U red za njegove korisnike, koji je sve veći, postalo je poželjno da se stane. Međutim, ne mogu baš sve države biti vlasnici, ovog solidnog borbenog aviona. Kao dokaz tome, primer nam je Hrvatska, kojoj SAD nisu dozvolile da kupe polovne lovce F-16 iz Izraela. “Borbeni soko”, postao je i sredstvo ucene. S njim je počeo ovogodišnji samit NATO u Viljnusu, s pričom o njemu je samit i završen. “Sokolovi” su avioni, koje Ukrajina toliko želi a koji joj stalno izmiču. Po mnogim “ekspertima” predstavljaju “nedosanjan san Ukrajinaca i noćnu moru Rusa”. Avion, koji će “promeniti ratnu situaciju u Ukrajini”, “neuništivi lovac” i slično. Vazduhoplov, koji je ratnu slavu stekao u rukama izraelskih pilota, dobar je borbeni avion, ali nije svemoćan, kao i svako drugo “sredstvo za ubijanje”. Pa da se upoznamo sa ovim avionom, za koji mnogi “tvrde da je svemoćan”, često zaboravljajući, da je sve do čeoveka.
Na osnovu iskustava iz lokalnih ratova, a pre svega iz rata u Vijetnamu RV SAD (USAF) izrazilo je zahtev za lakim lovcem Lajtvejt Fajter (Lightweight Fighter-LWF), koji bi bio namenjen za ostvarivanje prevlasti u vazdušnom prostoru. Njemu je trebala biti dodeljena uloga lovca za prevlast u „donjoj polovini“ vazdušnog prostora, dok je „gornja polovina“ dodeljena avionima tipa F-15 Igl (F-15 Eagle). Pet kompanija je dalo odgovor na raspisani tender, a izabrana su dva predloga, YF-16 (YF-16) kompanije Dženeral Dajnamik (General Dynamics) i YF-17 (YF-17) kompanije Nortrop (Northrop).
F-16 je lovac koji je dosledno sproveo iskustva RV SAD iz rata u Vijetnamu. Prototip ovog lovca označen kao YF-16 prvi let u trajanju od šest minuta izveo je 20. januara 1974. godine. Tokom ovog leta došlo je do određenih problema, te je probni pilot prekinuo ispitivanje aviona ubrzo po uočenim nedostacima. Posle toga, avion je vraćen na doradu. Zvanično, prvi let u trajanju od 90 minuta izveden je 2. februara 1974. godine. Ubrzo će se za ovaj lovac zainteresovati i zemlje NATO, kao što su Belgija, Danska, Holandija i Norveška. Potreba ovih zemalja da zamene svoje lovce F-104 novim lovcem, nateralo je Amerikance da iz temelja revidiraju program LWF. U aprilu 1974. godine program LWF pretvoren je u program ACF (Air Combat Fighter).
U decembru 1974. godine kao budući „lovac za vazdušnu borbu“ izabran je avion YF-16, što je mesec dana kasnije i potvrđeno. U junu 1975. godine za ovaj lovac su se odlučile i Belgija, Danska, Holandija i Norveška naručivši 348 aviona koji bi se sklapali u Evropi. Za potrebe vazduhoplovstava Belgije i Danske avione ja sklapala kompanija Fairey/SABCA, a za potrebe vazduhoplovstava Holandije i Norveške kompanija Fokker-VFW. Kompanija Kongsberg iz Norveške sklapala je motore za evropske lovce F-16. Prvi avion F-16, u delovima, stigao je u Evropu 9. juna 1978. godine. U evropske fabrike, masovno i kontinuirano stizali su delovi i podsklopovi za F-16. Prvi evropski F-16, koji je sklopljen u kompaniji Fokker-VFW poleteo je jula 1979. godine.
Prvi od osam predserijskih aviona F-16A namenjenih RV SAD poleteo je 20. oktobra 1976. godine. Američko vazduhoplovstvo prvobitno je naručilo 650 primeraka lovaca F-16 u verzijama F-16A i F-16B. Masovna serijska proizvodnja za potrebe RV SAD započinje 17. avgusta 1978. godine, a prvi serijski primerci u američke borbene skvadrone počinju pristizati već od 16. januara 1979. godine.
Turska kompanija TUSAS (TUSAS) iz Ankare sklapa lovce F-16 za potrebe RV Turske. Po ugovoru turski TUSAS trebalo je da sklopi 260 aviona. Za potrebe RV Južne Koreje ovaj lovac sklapa južnokorejska kompanija KAI (KAI).
Borbeni soko je malen, pokretan i lagan lovac i dokaz je da SAD mogu da naprave i ovakvu kategoriju lovca, koja je manje zasićena elektronikom nego lovci F-14 i F-15. Lovac F-16 poseduje jedan motor, ima jednostavan otvor za dovod vazduha ispod pilotske kabine, koja je izdignuta i pregledna. Prvenstveno je avion za ostvarivanje prevlasti u vazdušnom prostoru vođenjem manevarske borbe na bliskim odstojanjima, ali može da izvršava zadatke vatrene podrške jedinicama na zemlji. Njegovi konstruktori nisu težili ka ostvarivanju brzinskih rekorda, već su avionu dali bolju pokretljivost i savršenije manevarske sposobnosti. F-16 je lakši od mnogih aviona, može poneti više naoružanja i ima solidne manevarske sposobnosti. Sedište pilota je tipa „nula-nula“, nagnuto je unazad za 30 stepeni, a pilotska palica je smeštena udesno. Avion ima potpunu veštačku stabilnost i opremljen je četvorokanalnim digitalnim sistemom električnih komandi i poseduje sistem za poboljšanje stabilnosti aviona na velikim napadnim uglovima. Krila aviona su trapeznog oblika u planu s produženim korenim delom na spoju krilo-trup (strejkom), koji povećava uzgon aviona, što je dovelo do smanjenja vitkosti krila uz istovremeno smanjenje ukupne površine i mase krila. U isto vreme poboljšano je opstrujavanje oko krila, trupa i vertikalnog repa što je poboljšalo upravljivost i stabilnost na velikim napadnim uglovima. Primena automatske promene otklona napadne ivice i flaperona u letu znatno je poboljšalo manevarske sposobnosti aviona. Upotrebom novih, lakših materijala smanjena je masa aviona. Razvijeno je više verzija ovog aviona.
Prve proizvedene verzije jednosed F-16A i dvosed F-16B, imale su pogonsku grupu sastavljenu od jednog truboventilatroskog motora Pratt & Whitney F-100-PW-100, da bi već sledeći avioni ovih verzija dobili poboljšani motor Pratt & Whitney F-100-PW-200. Avioni verzije F-16A/B proizvodili su se u takozvanim „blokovima“ 1, 5, 10, 15 i 20 (Block 1, 5, 10, 15, 20). Počev od verzije F-16A/B blok 15, napravljena je prva velika promena na avionima F-16. Na ovoj verziji povećana je površina horizontalnog stabilizatora. Lovci F-16A/B bili su opremljeni nišansko-navigacijskim sistemom, koji je bio zasnovan na bazi centralnog elektronskog računara i obuhvatao je radar AN/APG-66, nišanski sistem tipa 666, inercijalni navigacijski sistem SKN-2416, računar aerodinamičkih parametara i pult za upravljanje. Višenamenski kohertni dopler-radar AN/APG-66 namenjen je za traženje, otkrivanje, automatsko praćenje, kao i merenje parametara ciljeva u vazduhu na daljinama do 45 km u svim meteorološkim uslovima, i daljine i brzine približavanja sa vizuelno vidljivim objektima na zemlji. Sastoji se od šest modula koji obuhvataju antenu, prijemnik, predajnik male snage, procesor za obradu podataka, računar i pult za upravljanje. Radi u I/J (I/J, 8-12 GHz) frekventnom opsegu. Zavisno od režima rada, radar AN/APG-66 objekte otkriva na daljinama 20, 40, 75 i 148 km. Verzija F-16A/B blok 20 dobila je poboljšani radar AN/APG-66 (V)3 i mogućnost upotrebe poluaktivno radarski vođenih raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7M Sparrow.
Unapređeni jednosed F-16C i njegova dvoseda verzija F-16D dobili su poboljšanu kabinu, avionsku opremu i radar. Sa ovom verzijom F-16 je postao pravi višenamenski borbeni avion. I verzija F-16C/D se gradila u „blokovima“ i to blok 25, 30, 32, 40, 42, 50 i 52 (Block 25, 30, 32, 40, 40, 50, 52). Zavisno od podvarijanti (blokova) F-16C/D imao je opcinu pogonsku grupu koja je obuhvatala turbovenitilatorske motore Pratt & Whitney F-100-PW-200, F-100-PW-220, F-100-PW-220E i F-100-PW-229 ili General Electric F-110-GE-100 i F-110-GE-129.
Za verziju F-16C/D razvijen je impulsno-doplerski radar tipa AN/APG-68 po programu MSIP a na bazi AN/APG-66 . U odnosu na radar iz kojeg je nastao, radar AN/APG-68 imao je veću daljinu otkrivanja ciljeva (do 296 km), veću masu (153 kg), novi programabilni procesor i može jednovremeno da prati oko 22 cilja u vazduhu ili na zemlji. Radi u frekventnom opsegu I/J (I/J, 8-20 GHz). Antena radara je ravna antenska rešetka sa sektorom osmatranja u režimu vazduh-vazduh: po azimutu od 10 stepeni , 30 stepeni, 60 stepeni a po elevaciji u 1, 2, 4 linije. Zavisno od režima rada, objekte može da otkriva na daljinama 20, 40, 75, 150 i 296 km.
Pretposlednja verzija lovca F-16 je jednosed F-16E i njegova dvoseda verzija F-16F. Verzija F-16E/F radi se u bloku 60 (Block 60) i razvijena je iz verzije F-16C/D blok 50/52, a razvijena je po narudžbini UAE. Ima poboljšani radar AN/APG-80, sa aktivnim elektronskim skeniranjem, poboljšanu elektronsku opremu, spoljne rezervoare prilepljene duž bočnih strana i trupa i motor General Electric F-110-GE-132.
Trenutno poslednja verzija je F-16V Vajper (F-16V Viper), koja se radi u bloku 70 i 72. Ova verzija bazirana je na F-16E, sa spoljnim rezervoarima goriva na trupu, radarom AN/APG-83 AESA, motorom F110-132A sa sistemom upravljanja FADEC, sistemom za elektronsko ratovanje, IC (IC) pretraživačem i sistemom za prilagođavanje boja stakla kabine i vizira kacige pilota. Predviđeno je da na desnoj strani aviona bude postavljena fleksibilna priključna cev, za dopunjavanje sa gorivom u vazduhu.
Na osnovu odluke američkog predsednika Džimija Kartera, da se kontroliše i smanji izvoz naoružanja, pokušano je rešenje sa izvozom F-16A/B, sa redukovanom opremom i sa manjim motorom. Na osnovu te odluke razvijena je verzija lovca F-16/79 sa starim motorom General Electric J-79-GE-119, potiska sa dopunskim sagorevanjem od 80,1 kilonjutn (kN). Međutim, projekat je propao jer nije bilo interesanata za nabavku ove verzije.
Avion F-16 je i dalje privlačan za mnoga vazduhoplovstva. Tokom 1997. godine na Tajvan su stigli prvi od 150 F-16 po odobrenju vlade SAD. Tajvanski F-16 su kombinacija trupa sa F-16A i opreme sa F-16C, čime se dobija jeftin i moćan avion.
Italija je 17. jula 2003. godine primila svoje prve lovce F-16 od ukupno 34 koliko je planirala da nabavi. Zadnji lovci su isporučeni krajem 2004. godine.
Lovci F-16 svoje prvo „vatreno krštenje“ imali su u rukama izraelskih pilota. U aprilu 1981. godine, jedan izraelski F-16A iz topa je oborio sirijski helikopter Mi-8T iznad doline Beka. Već 7. juna 1981. godine izraelski avioni F-16A podržani avionima F-15A učestvuju u smeloj operaciji Opera, čiji zadatak je bio da se uništi nedovršeni irački nuklearni reaktor Osirek kod Bagdada. Operacija je u potpunosti uspela. Za vreme rata u Libanu juna 1982. godine u operaciji Mir za Galileju iznad doline Beka, došlo je do masovnih okršaja između sirijskih lovaca MiG-21 i MiG-23 i izraelskih F-15 i F-16, u kojima je učestvovalo, sa obe strane, preko 150 aviona. U tim borbama Sirija je pretrpela velike gubitke u lovačkoj avijaciji , dok Izrael nije imao gubitaka u lovcima F-15 i F-16, a izgubio je četiri aviona Kfir od dejstava PVO Sirije. Izraelski F-16, učestvovali su i tokom sukoba u Libanu 2006. godine, i tokom napada u pojasu Gaze 2008. godine.
Američki lovci F-16 upotrebljeni su tokom Zalivskog rata januara 1991. godine. Zatim su leteli iznad Balkana od aprila 1993. godine, pa do kraja 1995. godine. Da bi se iznad Balkana ponovo pojavili tokom intervencije NATO protiv SRJ 1999. godine. Lovci F-16 ponovo su angažovani tokom američke intervencije u Avganistanu 2001. i Iraku 2003. godine.
© Israeli Air Force/זְרוֹעַ הָאֲוִיר וְהֶחָלָלU Avganistanu su se sukobili u nekoliko navrata pakistanski lovci F-16A i sovjetski lovci tipa MiG-23MLD. U tim duelima Pakistanci su izvukli deblji kraj. Dana 29. aprila 1988. godine kapetan Sergej Privalov je u svom lovcu MiG-23MLD kod grada Hosta oborio jedan pakistanski lovac tipa F-16A. Pakistanci su svoje lovce F-16 upotrebili i protiv RV Indije tokom Kargilskog rata 1999. godine.
Gde god je ozbiljna kriza danas u svetu, može se očekivati da će da se vide ovi avioni. Za sad ih nema iznad Ukrajine, što ne znači da ih neće biti. Verovatno, će prvo da se pojave starije verzije, kako bi se stari korisnici rešili balasta, te nabavili najnoviju verziju “šesnaeske”, poznatog “vajpera”. Do 2018. godine proizvedeno je više od 4600 ovih aviona svih verzija. Zatim je proizvodnja nakratko prekinuta, da bi u novim pogonima krenula masovna proizvodnja poslednje verzije blok 70 i 72.
Red korisnika “sokolova” je veoma dugačak, dok je red potencijalnih korisnika još duži.