Пише: Данко Боројевић
У тренутку настајања, Ф-102 је био најнапреднији ловац, први способан за ефикасно дејство у сложеним временским условима и за летење надзвучним брзинама. Осим тога, од самог почетка развијан је за употребу вођених пројектила ваздух-ваздух. Главна му је намена била одбрана северноамеричког континента од совјетских бомбардера. Наиме, након окончања Другог светског рата, или боље речено при самом његовом крају, односи Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза нагло су се погоршали. У таквом политичком окружењу, у октобра 1947. године, совјетско ратно ваздухопловство први је пут јавности приказало своје најновије стратешке бомбардере Тупољев Ту-4, у основи копију америчких Б-29 Суперфортресс. Била је то тек најава новијих, знатно савременијих стратешких бомбардера с млазним погоном. Новоформирано, или боље речено осамостаљено, америчко ратно ваздухопловство (дотад је формално било у саставу копнене војске) добило је задатак да у најкраће време опреми своје сквадроне ловачким авионима, који ће совјетске стратешке бомбардере наоружане нуклеарним оружјем обарати и пре него што стигну до главног дела Сједињених Америчких Држава. После ће се та одбрана проширити и на Канаду.
Због тога је америчка авијација расписала конкурс за нови надзвучни ловачки авион, способан да делује у сложеним метео условима. Пројекат је био познат као као интерцептор 1954. При чему је број 1954 означавао годину увођења у наоружање. У развој овог ловца су искоришћена и искуства немачких конструктора, који су се бавили проблемом делта крила. За погон првих серијских Ф-102 одабран је турбомлазни мотор Wестингхоусе Ј-40, док се не доврши развој знатно снажнијег Wригхт Ј-67 (лиценцно произведен британски Бристол Олyмпус). Са мотором Ј-40, Ф-102 је могао постићи за оно време солидну брзину од 1,88 маха на висини од 18600 метара, док је с Ј-67 требао достићи брзину од 1,93 маха на висини од 20600 метара.
У децембру 1951. године постало је потпуно јасно да мотор Ј-67 и нишански систем МА-1, неће бити спремни за уградњу у прве серијске примерке Ф-102А.
Због насталих проблема РВ САД је одлучило да развије привремену верзију Ф-102А, док је потпуно развијена верзија носила ознаку Ф-102Б. Тако су силом прилика за Ф-102А одабрали застарели систем за контролу ватре, Хугхес Е-9, који је у основи био тек модификовани Е-4. После већих измена и побољшања, Е-9 је после преименован у МГ-3. Како је кашњење у развоју Ј-67 и МА-1 било све веће, одлучено је да се уместо Ф-102Б развије потпуно нови Ф-106, који је у оперативну употребу уведен тек у јуна 1959. године. Мотори Ј-40 су имали проблема с поузданошћу, тако да су серијски примерци добили слабији мотор Пратт & Wхитнеy Ј-57. Све у свему летне особине Ф-102 нису биле боље од Ф-86Д Сабре, који је већ био у оперативној употреби. До краја 1953. године нагомилало се толико проблема, тако да је Ф-102 био пред отказом пројекта. Настали проблеми приморали су компанију Цонваир да приступи редизајну авиона, модификовали су крило како би се побољшала управљивост и смањили су пречник трупа на одређеним местима. Уградили су и јачи мотор Ј-57-П-23 потиска 76,4 килоњутна. Тако побољшани авион је током тестова премашио брзину звука од 1,2 маха.
Прва оперативна јединица РВ САД опремљена ловцима Делта Даггер постао је 327. ловачко-пресретачки сквадрон. Током оперативне употребе Ф-102А је често приземљиван. Највише је проблема било с непоузданим стајним трапом, који је и након вишеструких модификација још увек био непоуздан. Осим тога јавили су се и проблеми са ваздушним кочницама смештеним између издувника турбомлазног мотора и стабилизатора.
Главно наоружање авиона чинили су пројектили ваздух-ваздух, са полуактовним радарским навођењем АИМ-4Е Фалцон и са инфрацрвеним навођењем АИМ-4Ф Фалцон.
Једина озбиљнија употреба Ф-102А у рату била је у Вијетнаму. Наиме, у марта 1962. године делови 590. ловачко-пресретачког сквадрона пребачени су у ваздухопловну базу Тан Сон Нхут близу Сајгона, како би осигурали ваздушни простор од ваздушног удара северновијетнамског ваздухопловства. После су Ф-102А коришћени и у непосредним борбеним мисијама, углавном као пратња за бомбардере Б-52 Стратофортресс. У готово десет година употребе изнад Вијетнама изгубљено је само 15 Ф-102А Делта Даггера. Од тога четири су изгубљена на земљи због напада снага Вијетконга, а осам је изгубљено због кварова у лету.
Иако је развијан као „чистокрвни“ ловац-пресретач, Ф-102А је у Јужном Вијетнаму и Камбоџи коришћен и за мисије подршке снагама на земљи. Како ловци Делта Даггер нису могли носити бомбе, то јесте нису имали нишанске уређаје прилагођене њиховој употреби, а ни топове, морао се пронаћи јединствен начин како их употребити у јуришним задацима. Решење проблема било је надасве јединствено: за јуришне задатке користили су се пројектили Фалцон с инфрацрвеним системом вођења. Авиони Ф-102 Делта Даггер би деловали ноћу и тражили изворе топлоте (камионске моторе) на Хо-Ши-Миновом путу, те на њих наводили инфрацрвене уређаје својих ракета Фалцон. Пилоти би понекад чак лансирали и ракете Фалцон с полуактивним радарским навођењем ако би се њихови радари успели везати за циљ. Иако пилоти нису могли бити сигурни јесу ли погодили циљ, понекад би видели секундарне експлозије. Та тактика очигледно није била посебно успешна, а уз то је била врло скупа, те су Ф-102 ускоро почели деловати искључиво дању. Притом су за нападе на циљеве на земљи користили НРЗ ФФАР. Током 1965. године ловци Делта Даггер су обавили чак 618 напада ракетама ФФАР, уз губитак само једног авиона (оборен је дејством ПВО).
Током шездесетих година XX века, ловце Ф-102 Делта Даггер су почели замењивати новопридошли ловци: МцДоннелл Ф-101Б Воодоо и Цонваир Ф-106 Делта Дарт. Тако се већ средином 1961. године број оперативних Ф-102 у РВ САД свео на само 221. До краја 1969. године већина још увек оперативних ловаца Делта Даггер пребачена је у јединице националне гарде САД. Последњи Ф-102 повучени су из употребе октобра 1976. године.
Почетком 1968. године око 50 Ф-102А и ТФ-102А испоручено је турском ратном ваздухопловству, као замена за ловце Ф-84Ф Тхундерстреак. У оперативној су употреби остали све до средине 1979. године кад су замењени ловцима Ф-104Г Старфигхтер. Због потреба равнотеже снага између два „савезника“ унутар НАТО, 1969. године је 19 Ф-102А и пет ТФ-102А испоручено и грчком ратном ваздухопловству. У оперативној су употреби остали све до 1978. године кад су замењени ловцима Мираге Ф-1ЦГ. Не постоје подаци да су се турски и грчки Ф-102А икада директно сукобили.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.