Авганистан се у априлу 2026. нашао под ударом две кризе истовремено: рата на западној граници са Ираном и затвореног правца ка Пакистану на истоку. За земљу без излаза на море, већ исцрпљену сиромаштвом и политичком изолацијом, то значи директан удар на трговину, снабдевање и опстанак становништва.
Према изворима са терена, последице су већ видљиве у расту цена, повратку миграната, паду прилива новца и све озбиљнијем ризику од глади и банкрота.
Кључ проблема је географија. Авганистан зависи од копнених рута, а две најважније везе сада су или прекинуте или озбиљно поремећене. На истоку је граница са Пакистаном затворена још од октобра 2025. после вишемесечног отвореног сукоба између пакистанске војске и талибана због спора око Дурандове линије. На западу је рат у Ирану погодио други главни излаз, укључујући правац ка луци Чабахар.
Два затворена правца и једна економска криза
Пре почетка овог таласа потреса, авганистанска економија је ионако била на ивици. БДП по глави становника, према наводима из извора, износи мање од 420 долара. Земља је већ годинама међу најсиромашнијима по већини развојних показатеља, а долазак талибана на власт 2021. није отворио пут нормализацији, већ је продубио финансијску изолацију.
Разлог није само економски, већ и политички. Талибанска власт, због односа према правима жена, људским правима и везама са тероризмом, практично нема међународно признање, осим руског. То значи да Авганистан нема приступ подршци ИМФ, систему СWИФТ и страном кредитирању које би могло да покрене обнову. Подршка Светске банке иде преко трећих страна, без средстава за саме талибане.
У таквим условима, трговина је била једини вентил. До недавно је чак 80 одсто авганистанског извоза ишло ка Пакистану. Затварање те руте није само прекинуло промет робе, већ и прилив дознака авганистанских радника из Пакистана. То је био први ударац. Други је уследио када је Иран, који је 2025. постао главни трговински партнер Авганистана са разменом од 3,5 милијарди долара, ушао у рат.
Чабахар под притиском рата
За Кабул је правац преко Ирана имао посебну тежину. Лука Чабахар била је најбоља алтернатива пакистанском Карачију. Због тог значаја, талибани су 2024. уложили 35 милиона долара у тај пројекат, иако су били суочени са хроничним недостатком новца. Та инвестиција је требало да обезбеди проходнију везу са спољним тржиштима.
Сада је и тај канал у тешком застоју. Према извору, транспорт робе између Авганистана и Чабахара од фебруара је постао логистичка ноћна мора. Камиони пролазе копненим правцем кроз Иран под ударом америчких и израелских ваздушних напада, док бродови плове у близини активне ратне зоне и америчке блокаде. Авганистанска привредна комора наводи да је утовар практично стао и да је све на чекању.
То у пракси значи да је ирански правац, као резервна артерија авганистанске привреде, фактички пресечен. За земљу која нема море, нема приступ глобалним финансијама и већ има затворену границу са Пакистаном, ово није пролазна тешкоћа, већ системски слом логистике.
Повратак миграната, инфлација и раст притиска
Рат у Ирану није погодио само камионе и луке. Погађа и тржиште рада. Милиони Авганистанаца живе у Ирану, а више од 1.700 људи дневно, према извору, враћа се у Авганистан бежећи од рата. То додатно оптерећује земљу која ни за сопствено становништво нема довољно посла, робе и јавних капацитета.
Последица је двострука. Са једне стране расте тражња за основном робом, јер се у земљу враћа велики број људи. Са друге, падају дознаке из иностранства и слаби куповна моћ домаћинстава која су од тог новца живела. Када се томе додају поремећени увозни канали и раст цена горива услед скупље нафте, инфлација постаје следећа линија кризе.
Извор наводи да су цене поврћа и јестивог уља порасле за 13 одсто, а основних животних намирница за 3 одсто. То нису апстрактни показатељи. У земљи са екстремно ниским приходима и старом несташицом хране, и такав раст цена брзо прелази у питање голе егзистенције.
Хуманитарна ситуација улази у опасну фазу
Уједињене нације процењују да ће 17,4 милиона Авганистанаца ове године бити суочено са акутном несигурношћу у снабдевању храном, док је скоро 5 милиона у хитној фази. То показује да се економска криза већ претвара у хуманитарну. Храна није само скупља, већ је често и недоступна.
Проблем је што помоћ не прати раст потреба. Авганистан је и раније зависио од стране помоћи, али је после доласка талибана њен прилив ослабио због политичке одбојности према новом режиму. Рат у Ирану ту ситуацију додатно погоршава, јер Авганистан више није први приоритет донатора у региону. Према подацима УН, од тражених 1,71 милијарде долара помоћи за 2026. тренутно је обезбеђено само 10 одсто.
Чак и ако би новац стигао, остаје питање транспорта. Помоћ не улази у земљу сама од себе. Затворени или угрожени трговински правци значе да је и испорука хране, лекова и друге основне робе тежа него раније. То је директна веза између рата у Ирану и глади у Авганистану.
Централна Азија као резервни излаз
У овом тренутку једина реална алтернатива лежи на северу. Туркменистан, Узбекистан и Таџикистан постају нови ослонац за авганистанску трговину. Њихове економије нису довољно велике да замене и Иран и Пакистан, нити могу да апсорбују велики број авганистанских радника, али могу да понуде пролаз и делимичну стабилизацију.
Талибани су то већ препознали. Извор наводи да је 5. априла, месец дана после избијања непријатељстава у Ирану, Авганистан угостио министре из пет држава Централне Азије и постигао договор да се двосмерна трговина са Авганистаном до 2030. подигне на 10 милијарди долара. То је политички сигнал да Кабул тражи трећи правац опстанка.
Посебно је важан Узбекистан. Трговина са том земљом достигла је 1,7 милијарди долара 2025, што је ниво упоредив са Ираном и Пакистаном. Узбекски извоз у Авганистан углавном чине жито, нафта и електрична енергија, а управо су то ресурси без којих авганистанска привреда и становништво не могу. Трговина са Таџикистаном је у 2025. такође порасла за 30 одсто.
Ипак, северни правац није брзо решење. За озбиљнији обим робног промета потребна је путна и железничка инфраструктура, а то се не гради у кратком року. Зато Централна Азија тренутно може да ублажи удар, али не и да у потпуности замени изгубљене правце преко Пакистана и Ирана.
Суштина је проста и тешка. Авганистан није у кризи само зато што је сиромашан, већ зато што је истовремено одсечен, изолован и притиснут догађајима на обе границе. Ако северни коридори остану отворени, Кабул има минимум простора за дисање. Ако и тај вентил ослаби, земља ће још брже клизити ка несташицама, дужничком слому и широј хуманитарној катастрофи.