Иранска балистичка ракета средњег домета Кхеибар Схекан постаје озбиљан проблем за америчку и савезничку противракетну одбрану на Блиском истоку. Притисак расте јер се, поред саме ракете, мења и начин њене борбене употребе.
Иранске снаге све чешће комбинују различите путање лета, брзине, маневре у завршној фази и координисане ударе дроновима. Такав приступ приморава одбрану да троши већи број скупих пресретача, уз мању вероватноћу успешног пресретања.
Маневри у завршној фази лета
Посебну пажњу изазива маневарска носна секција ракете. За разлику од класичних балистичких пројектила са предвидљивијом завршном путањом, Кхеибар Схекан може да коригује лет у последњој фази, што додатно сужава време за реакцију система ПРО.
Реч је о чврстогоривној ракети домета око 1.450 километара, намењеној Ваздушно-космичким снагама Корпуса чувара исламске револуције. Лансира се са покретних транспортно-лансирних возила, што омогућава бржу припрему и брзо измештање после лансирања.
Скупа одбрана, јефтинији напад
Америчка одбрана се у пресретању ослања на ТХААД, Патриот и разараче са системом АЕГИС, наоружане пресретачима СМ-3 и СМ-6. Вишеструка дејства већ оптерећују залихе пресретача, што отвара питање одрживости ако се садашњи интензитет сукоба настави.
Додатни проблем за САД је однос цене напада и одбране. Кхеибар Схекан кошта знатно мање од пресретача који се користе за њено обарање, па и ограничено успешни удари наносе велики финансијски терет браниоцу.
Према доступним подацима, ефикасност иранских удара расла је како су системи ПВО и ПРО били све више оптерећени. Истовремено су уништени и поједини радарски системи велике вредности, укључујући АН/ФПС-132 у Катару и два радара АН/ТПY-2 у Јордану и Уједињеним Арапским Емиратима, што је додатно ослабило рано упозорење и ситуациону слику америчке и израелске мреже одбране.