Иранске ракете са ИЦ самонавођењем, укључујући МАНПАДС, у фокусу су због тврдње да су током операције Епиц Фурy нанеле озбиљне губитке америчкој авијацији и беспилотним летелицама. Према извору, САД су у сукобу са Ираном већ изгубиле више десетина авиона и дронова, а посебно се издваја обарање Ф-15Е Стрике Еагле изнад Ирана пре две недеље, након чега су пилот и официр за системе наоружања спасени са земље. Значај теме је јасан: чак и технолошки слабији противник може да наметне опасан ниво претње у ваздушном простору.
Суштина проблема није у некој новој и непознатој технологији, већ у масовности, једноставности и тактичкој употреби система који су одавно присутни. Извор наглашава да се добар део иранске способности ослања на противваздухопловне ракете засноване на технологији старој више деценија, широко раширеној и довољно једноставној за производњу чак и у државама под санкцијама.
Три начина вођења ракета
Извор разликује три основне врсте противваздухопловних ракета. Прве су ИЦ, односно ракете са самонавођењем на топлотни потпис мотора. Управо ту спадају МАНПАДС, рамена лансирна средства ниске цене и релативно једноставне употребе. Друге су радарски вођене ракете, које користе земаљски или сопствени радар и сложеније су за производњу. Треће су командно вођене ракете, које током лета усмерава оператор.
Предност прве две категорије је у принципу „испали и заборави“. Командно вођење тражи више обученог људства, али извор наводи да може бити врло ефикасно јер се ослања на визуелно праћење циља и не зависи од радара, па га стелт решења не могу једноставно неутралисати. Додатни проблем за авијацију настаје када савремени системи комбинују више начина вођења, јер тако смањују зависност од једне технологије и отежавају избегавање ракете.
Зашто су ИЦ ракете посебно опасне
Код Ирана су, према извору, посебно важне ракете које прате топлотни потпис мотора. Логика је проста: мотор авиона емитује инфрацрвено зрачење, а глава за самонавођење хвата разлику између извора топлоте и околног ваздуха. Када ракета „ухвати“ најјачи ИЦ извор, најчешће мотор летелице, она непрекидно коригује путању до циља.
Извор наглашава да су старији системи користили једноставније ИЦ сензоре, док модерније ракете све више користе имагинг инфраред. То директно умањује ефикасност класичних противмера као што су мамци-факели. То је важна промена, јер пилот више не може да рачуна да ће једна стандардна процедура избегавања решити проблем.
Опасност додатно повећава близински упаљач. Ракета не мора директно да погоди летелицу да би је тешко оштетила. Довољно је да експлодира у непосредној близини. Извор то повезује са случајем из средине марта, када је Ф-35, према наводима, једва избегао обарање иранском ракетом са топлотним самонавођењем. Чак и такав близак пролаз ракете може да остави велика оштећења на летелици.
Пасивно навођење и тактичка предност са земље
Најнепријатнији део за пилота је пасивност ових система. За разлику од радарски вођене ракете, која може да открије своје присуство кроз зрачење и тако упозори посаду авиона да је „озрачена“, ракета са ИЦ самонавођењем не емитује радарски сигнал. То значи да посада често не зна да је напад у току све док не буде касно за реакцију.
Овај фактор мења тактичку слику на малим висинама. Летелица која изводи ударе по копненим циљевима, кружи изнад бојишта или делује спорије и ниже, улази у зону у којој оператор са земље има реалну шансу да је захвати и погоди. Управо су због тога, по наводима извора, посебно рањиви јуришни авиони, хеликоптери и беспилотне летелице.
Иако извор наводи да већа висина даје одређен ниво заштите од ових система због ограниченог домета, та заштита није потпуна. То значи да ИЦ ракете нису само локална претња за хеликоптере и споре платформе, већ фактор који може да примора и напредније авионе да мењају профил лета и тактику употребе.
Како Иран одржава овај арсенал
Извор тврди да Иран има хиљаде совјетских и руских система у арсеналу и да може релативно лако да их копира. Разлог лежи у зрелости технологије. То није област која тражи најсавременије индустријске процесе или врхунске чипове. Конструкција је довољно једноставна да држава попут Ирана организује домаћу производњу уместо да зависи од кријумчарења готових система.
Модуларност такође игра важну улогу. Тражило, погон и бојева глава су одвојене целине које олакшавају склапање и производњу. То у пракси значи да Иран може не само да одржава залихе, већ и да их обнавља у континуитету, што је за дуготрајан сукоб важније од појединачних техничких врхунаца.
Последице за америчко ратно планирање
Главна последица је јасна: јефтина ракета намеће скупе промене у употреби авиона. Ако су МАНПАДС и сродни системи присутни у великом броју, америчка авијација мора да ограничи лет на малим висинама, да мења руте, профиле напада и време задржавања изнад циља. То директно погађа задатке блиске ваздушне подршке, извиђања и дејства по циљевима на земљи.
Извор посебно указује на тактику заседе. Оператори са скривених положаја могу да отворе ватру у повољном тренутку, а ниска цена система омогућава и засићење — више истовремених лансирања ради пробијања одбране летелице. То не значи да свака ракета мора да погоди. Довољно је да авион буде приморан на маневар, прекид напада или напуштање зоне.
Управо ту лежи асиметрична предност Ирана. Није потребно имати скупу и слојевиту ПВО мрежу на свакој тачки фронта ако велики број јефтиних ракета може да створи сталну претњу и подигне цену сваке мисије противника. За државу са ограниченијим ресурсима то је рационалан модел одбране.
Зато се иранске ракете са топлотним самонавођењем не могу посматрати као споредно средство. Према подацима из извора, оне су конкретан тактички проблем за Ратно ваздухопловство САД, нарочито када летелице делују ниско и споро. У таквом окружењу стара технологија, ако је масовна, покретљива и добро распоређена, и даље може да направи озбиљан оперативни проблем далеко јачем противнику.