Ирак се поново враћа у центар америчко-иранског сукоба. Удари америчких и саудијских авиона на више логистичких и складишних тачака на истоку Ирака показују да се бојиште шири управо тамо где је Вашингтон рачунао да ће затварати фронт. Напади су уследили после серије удара дроновима на америчке снаге и саудијску енергетску инфраструктуру, а ЦЕНТЦОМ тврди да су иза тих акција стајале групе повезане са Корпусом чувара исламске револуције.
Кључна ствар је темпо ескалације. За 72 сата забележено је више од 30 напада, док је од фебруара до априла 2026. у Ираку регистровано више од 600 покушаних удара на америчке држављане и објекте. Такав интензитет не личи на изоловане акције локалних милиција, већ на организован притисак са јасном политичком и оперативном сврхом.
Зашто се сукоб поново прелива у Ирак
Ирак је за Техеран погодан простор за индиректан удар на САД. Географски је близу, политички је раслојен, а безбедносна архитектура државе годинама је оптерећена утицајем шиитских формација које имају директне везе са иранском Кудс јединицом. То Ирану омогућава да притиска америчке снаге без уласка у отворен међудржавни рат на сопственој територији.
Вашингтон, с друге стране, улази у ризичан период јер је повлачење америчких трупа из Ирака најављено за септембар. То отвара јасан временски прозор за нападе. Проиранске групе могу да граде слику да су управо оне натерале САД на одлазак, а истовремено да отежају повлачење и претворе га у операцију под сталном претњом дронова, ракета и саботажа.
Зато су удари на истоку Ирака више од тактичког одговора. Они су покушај да се пре одласка ослабе канали снабдевања, складишта оружја и логистичке мреже милиција. Ако се то не уради, америчке базе и колоне остају изложене, а политичка цена повлачења расте.
Проиранске милиције и слабост Багдада
Проблем за Ирак није само присуство паравојних група, већ њихов двоструки статус. Део тих формација уједно је укључен у Народне мобилизационе снаге, које су формално под ирачком контролом. На папиру то изгледа као државни механизам. У пракси, многе од тих група имају сопствене командне ланце и директне везе са Техераном.
То значи да Багдад нема пуну контролу над оружаним актерима на сопственој територији. Када САД гађају такве структуре, не ударају само на илегалне мреже већ и на део безбедносног система који је политички уграђен у Ирак. Зато сваки такав удар истовремено погађа и односе Вашингтона и Багдада.
Амерички притисак да ирачка влада разоружа ове групе траје већ дуже време, али резултат је слаб. Разлог је једноставан: те формације нису само војни проблем већ и политичка полуга. Ко контролише наоружане шиитске структуре, има снажан утицај у ирачком систему власти.
Дронови, Апацхе и удар на логистику
Последњи удари показују да је тежиште борбе на сузбијању претње пре самог напада. Још у марту је начелник Здруженог генералштаба САД, генерал Ден Кејн, потврдио да су АХ-64 Апацхе дејствовали по иранским посредничким групама у Ираку како би се неутралисале претње по америчке снаге и интересе. То указује на континуитет операција, а не на једнократну реакцију.
Фокус на логистичке и оружане пунктове говори да америчка команда настоји да смањи темпо напада дроновима и ракетама ударима по позадини, а не само по лансирним тимовима. То је војно логичан потез, али има ограничење: такве мреже су разгранате, лако се обнављају и често се ослањају на цивилну инфраструктуру и политичку заштиту.
Додатни сигнал је и страдање четворице америчких војника после распада примирја између САД и Ирана, укључујући и војника који је погинуо током контролисане детонације обореног иранског дрона у Ербилу. То показује да претња није апстрактна, већ стална и довољно озбиљна да наноси губитке и ван директног удара.
Последице по америчко повлачење и регионалну равнотежу
Најављено повлачење америчких трупа сада улази у најопаснију фазу. Када противник зна рок одласка, добија подстицај да појача нападе и политички искористи сваку слику хаотичног извлачења. Ако се такав сценарио развије, Иран и његове савезничке групе добијају снажан пропагандни и оперативни добитак без отворене фронталне битке.
Укључивање Саудијске Арабије у ударе носи додатну тежину. То показује да нападе на енергетску инфраструктуру Ријад не третира само као локални безбедносни инцидент, већ као део ширег регионалног сукоба. Самим тим, Ирак више није само америчко-иранска зона трења, већ простор у ком се сударају интереси више држава.
За Багдад је то најнеповољнији исход. Држава која није у стању да стави под контролу оружане групе на својој територији постаје туђе бојиште. То подрива суверенитет, ремети унутрашњу равнотежу и отвара простор за нови циклус спољних удара.
Шири контекст дугог рата ниског интензитета
Ово није нова појава, већ наставак обрасца који траје више од две деценије. После пада Садама Хусеина, Иран је наоружавао шиитске милиције и друге групе које су, према подацима америчког Министарства одбране, однеле животе више од 600 америчких војника између 2003. и 2011. године. Касније су се сукоби наставили и током операција против Исламске државе.
Преломни тренутак догодио се 2020. у Багдаду, када су у америчком удару убијени генерал Касем Сулејмани, командант Кудс јединице, и Абу Махди ал Мухандис, један од кључних људи Ката’иб Хезболлах у Ираку. Тај догађај није угасио мрежу иранског утицаја. Напротив, учврстио је логику посредничког рата.
После напада Хамаса на Израел 7. октобра 2023, мрежа група под именом Исламски отпор у Ираку интензивирала је ударе на америчке снаге широм региона. Један од најтежих примера био је напад дроном у Јордану у јануару 2024, када су погинула три америчка војника. Тај низ догађаја показује да ирачки правац одавно није споредан.
Вашингтон у овом тренутку има још једно ограничење. Одлука да се не иде у велику ескалацију делом је повезана са смањеним залихама ракета за противваздухопловну одбрану, укључујући пресретаче Патриот и ТХААД. То сужава простор за шире војне опције и чини Ирак још важнијим као зону контролисаног, али сталног судара.
САД желе да се војно извуку, а да не изгледају поражено. Иран жели да одржи притисак преко посредника, без директног судара пуног обима. Ирачка држава покушава да избегне распад унутрашње равнотеже, али без стварне контроле над свим оружаним структурама. Зато Ирак поново постаје фронт који нико званично не жели, али га сви користе.