Рано ујутро тог 26. септембра 1983. потпуковник совјетске ПВО Станислав Петров бројао је ситно до оконачње своје смене дежурног у „Серпухову -15“ у тајном командном центру који се налазио у Курилову у Подмосковљу где су се сливале информације које су преносили сателити односо осматрачки део космичких система противракетне одбране.
Четрдесетчетворогодишњи Петров једва је чекао да преда дужност и оде својој кући, када се изненада огласио аларм за узбуну. Наиме осамтрачи сателити регистровали су из правца САД лансирање балистичких ракета са нуклеарним бојевим главама према Совјетском Савезу. То је значило само једно „почео је нуклеарни рат“.
Наиме рачунар, који је примио информацију од сателита навео је да је из силоса негде у централном делу САД ланисрано пет балистичких ракета типа Минутеман II према Совјетском Савезу.
„Петанест секунди смо били у стању шока, сећа се Петров, који је преминуо 2017. године.
„Сирена је завијала, али само сам седео неколико секунди, гледајући у велики, осветљен, црвени екран са натписом„ лансирај. Морали смо да схватимо одмах, шта следи “, сећао се давно Петров.
Да ствар буде гора тај аларам који је запиштао дошао је баш у најнезгоднијем тренутку. да ствар буде гора три недеље раније совјетска ПВО на Далеком истоку ловцима Су-15 оборила је корејски путнички авион Боинг 747 што је довело до оштре свађе на релацији САД -Совјетски Савез, где је Москва оптужена да је то намерно урадила и да је знала да је у питању био цивилни авион, а Москва је тврдила заправо да је авион био само маска за осматрачки авион РЦ-135. Да ствар буде гора у авиону био је сенатор Мекдоналд који је био десничар и заговорник антисовјетске политике!
Тадашњи амерички председник Роналд Реган убрзао је трку у наоружању. Покренута је иницијатива изградње ракетног штита позната и као „Рат звезда“. С друге стране совјетскли лидер Јуриј Андропов, који је на место ГЕНСЕК-а КП СССР-а стигао са места директора КГБ-а био је опседнут да ће Американци кад тад извести ракетну одмазду над Совјетским Савезом.
Прст судбине упело се и у ову причу јер тог 26. септембра Петров је био кључан у ланцу одлучивања. Његови надређени већ су извештавали совјетски генералштаб који се налазио у подземној команди СТАВКИ и већ спроводили консултације са Андроповим, који је моментално обавештен кад је аларам у „Серпухову-15“ запиштао.
„Минут касније сирена се поново огласила. Друга ракета је лансирана. Затим трећа, четврта и пета. Рачунари су променили упозорења са“ лансирања „у“ ракетни удар „“, каже он.
Прошло је пет минута, па 10 минута, а Петров је константно био на вези са совјетским генералштабом пратећи будно екране радарске слике. Није ни трепнуо, а камоли скретао поглед негде са стране. Уочавање сваког детаља било је битно. Информације су се и даље сливале. Прошло је 15 минута, али удара није било. Све је билно мирно, заправо необично мирно.
Петров је само прозборио да су извештаји о лансирању лажни и да заправо никаквог напада није било. Петров је касније објаснио да је он заправо био пола сигуран да није напад, а пола да је напад. То је засновао на претпоставци јер совјетски систем раног упозоравања и није био толико поуздан и сваршен колико су конструктори тврдили, као и да сами Американци нису имали довољно лансирних рампи за толики број ракета.„Било је 28 или 29 нивоа безбедности. Након што је мета идентификована, морала је да прође све те ‘нивое’. Нисам био сасвим сигуран да је то могуће, под тим околностима“, рекао је Петров давно за ББЦ.
Петров је после завршетка кризе позвао дежурног у штабу совјетске армије и пријавио квар система. Да је погрешио, прве нуклеарне експлозије догодиле би се неколико минута касније.
„Двадесет три минута касније схватио сам да се ништа није догодило. Да је дошло до правог напада, тада бих већ знао за то. Било је то за мене велико олакшање“, каже он.
На одлуку поптуковника Петрова те ноћи, како је касније испричао одиграо је још један важан детаљ. Наиме он је био једини у свом тиму који је у оперативном центру поред војног имао и цивилно образовање. Како је говорио Петров све његове колеге су биле професионални војници, научени да извршавају наређења. Да је неко други у смени био, а не од вероватно би уследио контраудар иако би се испоставило да је аларм лажан. То цивилно образовање помогло му је да добро извага и процени да није у питању прави ракетни напад.
Неколико дана касније, поптуковник Петров је добио званичну опомену за оно што се догодило те ноћи, али не због онога што је урадио него због начина на који је водио евиденцију и записивао податке. Одлучио је да о овоме ћути, али је тек проговорио после 10 година.
Прича је осванула у медијима тек после распада СССР-а
Пуковник Петров умро је 19. маја 2017. године у 77 години живота од хипостатичне пнеумоније у Фриазину предграђу Москве, где је живео сам од кад је отишао у пензију. Његова смрт је незапажено прошла, све док информације није објавио његов син Димитри, а тад је поново покренута прича о томе како је пуковник Петров ( у време кризе био је потпуковник) спасао свет од нуклеарног холокауста. За себе је говорио да он није никакв херој и да је радио свој посао за који је био школован и обучен.