Пише: Данко Боројевић
Велика Британија је 1796. године од Холанђана преузела територију коју данас заузима Гвајана. Гвајана или службено Кооперативна Република Гвајана независност од британске круне стекла је 1966. године, задржавши чланство у Комонвелту. Већ 1970. године у склопу заокрета према социјалистичком уређењу Гвајана је службено проглашена Кооперативном Републиком.
Гвајана је држава у североисточном делу Јужне Америке, површине 214969 км2, на западу граничи са Венецуелом, на југу са Бразилом а на истоку са Суринамом. Скоро 80% земље је под тропском шумом, на обали доминира плодна и обрадива низија, у којој живи 90% становништва. Највиши врх је Рораима са 2835 метара на тромеђи Гвајане, Бразила и Венецуеле. Највеће реке су Есекибо, Деморара, Бербице и Корентуне на граници са Суринамом. Клима је тропска, са великом количином падавина. Са око 835 хиљада становника Гвајана је ретко насељена земља, од тог броја 35% отпада на градско становништво. Службени језик је енглески са индијским дијалектом. Етнички у Гвајани преовладавају две групе и то источноиндијска са 51% и црнци и мелези са 43%, док Европљана има око 2%. Хришћанство је најзаступљеније, затим следи хинду религија а потом ислам (9%).
ИСТОРИЈА ВАЗДУХОПЛОВНЕ КОМПОНЕНТЕ ОДБРАМБЕНИХ СНАГА ГВАЈАНЕ
Ваздухопловна компонента одбрамбених снага формирана је 1968. године, да би 1973. године ваздухопловна компонента преименована у Ваздухопловни корпус, са седиштем на аеродрому Тимехри поред главног града Џорџтауна. Што је јако занимљиво, Ваздухопловни корпус делује са ваздухопловима који имају цивилну регистрацију, иако имају натпис ГДФ (Гуyана Дефенце Форце). Осим тога сви ваздухоплови су карактеристично обојени, те се тако може закључити да је реч о цивилним ваздухопловима иако службују у Ваздухопловном корпусу Гвајане.
Први ваздухоплови које је Ваздухопловни корпус преузео била су три авиона Хелио Х-295 Супер Цоуриер. Они су били у употреби од 1968. до 1971. године. Већ 1971. године овим авионима на смену стиже седам авиона Бриттен-Норман БН-2А Исландер, који су се у служби задржали до 1998. године.
Током 1975. године за потребе Ваздухопловног корпуса набављени су и први хеликоптери Аероспатиале СА-319Б Алоуетте ИИИ. Хеликоптери СА-319Б задржани су у употреби до 1982. године. Исте године кад су набављени први хеликоптери ваздухопловна компонента је добила и авионе Беецхцрафт Кинг Аир 200 и Цессна У206Г Статионаир. Оба авиона су набављена у по једном примерку. Авион Кинг Аир 200 је повучен из употребе током 1992. године, док је У206Г задржан све до 1996. године. Већ следеће 1976. године из САД су набављена три хеликоптера Белл 212 која су се задржала у употреби до 1994. године. Исте године су из САД стигла и четири хеликоптера Белл 206Б ЈетРангер. Током 1979. године набављено је пет авиона Схорт СЦ-7 Скyван 3М.
Нови замах развоју ваздухопловне компоненте догодио се током осамдесетих година XX века. Већ 1982. године за потребе ваздухопловства набавља се један авион Цессна 182Ј Скyлане, који је повучен из употребе 1994. године. Из Бразила је 1984. године набављен авион Ембраер ЕМБ-110П Бандеиранте, који је повучен из употребе током 1994. године. Исте године из САД је стигао један хеликоптер Белл 412. Током 1985. године из Совјетског Савеза пристижу три хеликоптера Ми-8Т који су се задржали у употреби до 1991. године.
ВАЗДУХОПЛОВНИ КОРПУС ГВАЈАНЕ ДАНАС
Данас ваздухопловна компонента Гвајане има персонал од двеста људи. Примарни задатак ваздухохопловства је пре свега транспорт и одржавање везе, док је секундарни задатак борба против нарко мафије и контрола поморског саубраћаја.
Тренутно ваздухопловство Гвајане користи неколико ваздухоплова. У употреби је остао само један Схорт СЦ-7 Скyван 3М који се користи заједно са једним авионом Харбин Y-12 Турбо Панда, који је из Кине набављен 2002. године. Од хеликоптера користи се један Белл 412 и два хеликоптера Белл 206Б, што је ипак јако мало. Из тих разлога 2004. године хеликоптерска компонента ојачана је са два хеликоптера Роторwаy Еxец 162Ф.
ЗАКЉУЧАК
Ваздухопловне снаге Кооперативне Републике Гвајане у основи показатељ су званичне политике те државе, која се за одбрану свог суверенитета одлучила за потпуно другачији приступ у односу на Венецуелу, Перу или Еквадор који имају снажна ваздухопловства способна за вођење офанзивног рата. Гвајана се одлучила за развој ваздухопловне компоненте која је пре свега намењена потребама цивилног друштва, тако да то ваздухопловство има јако ограничену војну примену. Можда се разлог таквог приступа развоју ваздухопловства Гвајане може потражити у њеној економској развијености и слабој насељености, што аутоматски доводи до оваквог облика ваздухопловних снага у којима нема места борбеним ваздухопловима.