Односи Русије и САД нису увек били тешки и затегнути као што су данас. За време Америчког грађанског рата Санкт Петербург је подржао Унију, пре свега зато што је главни геополитички противник Русије у то време била Велика Британија, а она је била на страни Конфедерације. Поред тога, САД и Русија су у првој половини 19. века биле у добрим односима без обзира на врло различите политичке системе. Нема сумње да је грађански рат био прекретница у америчкој историји. Руски владари су живели далеко од попришта овог рата, али су помно пратили догађаје и на крају одиграли малу, али важну улогу која је у знатној мери допринела победи Севера. Од почетка рата Русија је изразила пуну подршку влади Абрахама Линколна, тврдећи да је то једина легитимна власт на америчком тлу.
„Русија жели пре свега да подржи Америчку унију као једну недељиву земљу“, написао је министар спољних послова Александар Горчаков 1862. године Бајарду Тејлору, секретару америчке амбасаде у Санкт Петербургу.
Од осталих европских земаља само је Швајцарска тако снажно подржала Унију. Што се тиче двеју водећих сила у Европи – Велике Британије и Француске – њихови лидери су разматрали могућност интервенисања на страни Конфедерације, али су касније одустали од те идеје и остали неутрални.
У горепоменутом писму Тејлору Горчаков је поменуо да је његова земља добила позив да се придружи коалицији која ће вероватно подржати Конфедерацију, али је тај предлог без двоумљења одбила.
Улога Русије у Америчком грађанском рату се није сводила само на изражавање дипломатске подршке. У септембру 1863. године руска флота од шест ратних бродова отпловила је на источну обалу Северне Америке и тамо остала седам месеци. Бродови су били базирани у Њујорку и патролирали су у околини. Слично је било и на западној обали где је руска флотила од шест ратних бродова допловила у Сан Франциско. Тако је Русија помогла да се спрече изненадни напади јужњака на ове луке које су биле изузетно важне за Унију.
И грађани и власти Уније су приредили топао пријем руској флотили. Савременици сведоче да су Американци тежили да виде руске морнаре и официре, и да их позову на банкете и прославе.
„Русија је послала флоту у америчке воде како би изразила своју наклоност Унији“, написао је са ентузијазмом амерички историчар Џејмс Калахан 1908. године. Касније су, међутим, историчари сазнали да није све било баш тако једноставно.
Истраживање руских државних архива потврђује Болховитиновљево гледиште да је Русија подржала САД из прагматичних, а не идеолошких побуда. Та чињеница не умањује велику важност коју је поменута сарадња имала за Унију.
Русија је 1867. године продала САД територију Аљаске за тадашњих 7,2 милиона долара.
Добри односи у 19. веку, неће бити такви у 20. веку.
РИВАЛСТВО У ПОВОЈУ:
Први светски рат увелико траје, година је 1916, у Царској Русији незадовљство владом и начином вођења рата увелико расте. Упркос успешној Брусиловљевој офанзиви у источној Галицији августа месеца, успех је био поткопан одупирањем осталих генерала да ангажују своје трупе да би се осигурала победа. Руске и савезничке снаге су само привремено дигнуте из мртвих уласком Румуније у рат 27. августа. Немачке снаге су дошле у помоћ аустријским трупама у Трансилванији и Букурешт је пао у руке Централним силама 6. децембра 1916. године. У међувремену, немири су расли у Русији, како је цар Николај ИИ Романов остао на фронту. Неспособна владавина царице Александре је изазвала протесте и резултовала је убиством њеног миљеника Распућина крајем 1916. године.
У 1917. години, руска економија је доживела колапс под ратним притиском. Док је ратни материјал био побољшан, недостатак хране у великим градовима довео је до грађанских немира, који су довели до абдикације Цара и Фебруарске револуције. Велики ратни губици су такође довели до пада морала, који је дао могућност бољшевичким агитаторима и новој либералној политици Руске привремене владе према армији (аболиција смртне пресуде и организовање војних комитета). Последња офанзива коју је спровела руска војска је била кратка и неуспешна офанзива Керенског у јулу 1917. године.
Дана 29. новембра 1917. године, Бољшевици су преузели власт под вођством Владимира Лењина. Лењинова нова бољшевичка влада покушала је да оконча рат али су Немци тражили огромну надохнаду. Коначно, у марту 1918. године, споразумом у Брест-Литовску источни фронт више није био ратна зона. Постигнутим миром, бољшевици су моглу да се окрену грађанском рату у циљу преузимања потпуне власти, што је омогућило настајање Финске, Естоније, Литваније, Летоније и Украјине.
Губитком велике савезнице, преостале силе Атанте осетиле су снажан притисак Немачке на Западном фронту.
Истовремено, како је див са истока нестајао, појавио се див са запада. Упркос политици изолационизма, САД ће ући у рат на страни сила Атанте.
Јануара 1917, након притиска морнарице на кајзера, Немачка је наставила неограничени подморнички рат. Британска тајна краљевска морнаричка криптоаналитичка група, Соба 40, је разбила немачку дипломатску шифру. Пресрели су немачки предлог Мексику (Цимерманов телеграм) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат. По овом предлогу, ако САД уђу у рат, Мексико би објавио рат Сједињеним Државама и у рат увео и Јапан као свог савезника. Ово би спречило Американце да пошаљу трупе у Европу, и дало времена Немачкој да подморничким ратовањем угуши Британију прекидањем виталних линија снабдевања. Заузврат, Немци су обећали Мексику подршку у поновном заузимању Тексаса, Новог Мексика и Аризоне.
Након што су Британци показали садржај Цимермановог телеграма Американцима, председник Вилсон, који је поново изабран за председника између осталог и на основу чињенице да је спречио уплитање земље у рат, је објавио телеграм како би добио подршку за улазак САД у рат. Претходно је водио политику неутралности, мада је позивао на наоружавање америчких трговачких бродова који су дотурали муницију Британији, и кришом подржавао британску блокаду немачких лука и минирање међународних вода, и спречавао испоруке хране из Сједињених Држава и са других страна Немачкој. Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, и након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а Конгрес је рат објавио 6. априла 1917. године.
Симболично или не година 1917, представља почетак ривалитета између САД и Русије на међународној сцени. Иако сам период од 1917. године до краја Другог светског рата, на тај ривалитет сигурно не указује директно, иза хоризонта се се нешто оцртавало. САД и наследник Царске Русије тадашњи Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР), период до почетка новог светског рата били су окупирани својим проблемима и ништа није указивало да ће они постати озбиљни ривали после Другог светског рата. Међутим, сенке ривалства стидљиво су испливљавале на површину. У почетку неприметно.
Још током Грађанско рата у Русији (1917-1923.), који је вођен између Бољшевика (Црвена армија) и Белог покрета (Белогардејаца), САД су биле ангажоване против Бољшевика. Американци су директно интервенисали у грађанском рату у Русији, а постојао је Амерички експедициони корпус „Сибир“, а постојала је и експедиција Поларни медвед на северу, код Архангелска. Победа Црвене армије и успоства бољшевичке власти (комунистичке), стидљиво је уцртавала пут којим ће ићи односи САД и СССР данас Русије.
Одређени пропусти које је учини Совјетски Савез уочи почетка Другог светског рата, па и подршка Немачкој око поделе Пољске 1939. године, учињени су због слабости самог СССР- а и лаковерности власти у Кремљу. Наиме, било је јасно да Совјетски Савез није био спреман за нови сукоб са Немачком. Посебно, после огромних губитака проурокованих Првим светским ратом, Грађанским ратом и политичким репресалијама и чисткама унутар саме државе. Након краја грађанског рата, Совјетска Русија је била опустошена и скоро уништена. Суше 1920. и 1921. године и глад 1921. године, погоршале су катастрофу. Рат је узео приближно 15 милиона живота, укључујући најмање милион војника Црвене армије који су умрли у борби. Још 50000 руских комуниста су побили контра-револуционарни Бели. Милионе су још убили глад, заразе, велики масакри обе стране и прогони Јевреја у Украјини и јужној Русији. Економски губитак за Совјетску Русију је био 50 милијарди рубљи или 1,8 милијарди тадашњих америчких долара. Индустријска производња је опала на 4-20% нивоа из 1913. године.
Још милион људи је напустило Русију, многи са генералом Врангелом, неки преко Далеког истока, остали су побегли на запад у новоосноване балтичке државе да би побегли од страхота рата, глади или владавине једне од зараћених страна. Ти исељеници укључују велик број школованих људи.
Ратни комунизам је спасио совјетску владу током грађанског рата, али је много руске економије прекинуто. Приватна индустрија и трговина су биле забрањене, а новоуспостављена (и једва стабилна) држава није била способна да покрене економију на довољан ниво. Процењено је да је укупна производња у рудницима и фабрикама 1921. била на 20% предратног нивоа, а многи важни елементи су преживели још драстичнији пад. На пример, производња памука је пала на 5%, а гвожђа на 2% предратног нивоа.
Сељаци су на одузимање добара одговарали одбијањем да обрађују земљу. До 1921. године, обрађена земља је пала на 62% предратних површина, а принос је био само 37% од уобичајеног. Број коња је опао са 35 милиона у 1916. години на 24 милиона 1920, а стоке са 58 на 37 милиона. Однос америчког долара и рубље је пао са две рубље за један долар 1914. на 1200 рубљи за један долар 1920. године.
Током двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, односи су били прилично блиски у економском погледу. Дошло је до уплива америчког капитала у СССР па је тако нпр. уз помоћ САД изграђена хидроелектрана Дњепр, која је била највећа на свету до њеног рушења. Изграђена је и фабрика ГАЗ уз помоћ Форда.
Иако се Русија опоравила и чак прошла кроз екстремно брз економски напредак у тридесетим годинама 20. века, заједнички ефекти Првог светског и грађанског рата су оставили трајан ожиљак на руско друштво и имали су сталан утицај на каснију историју Совјетског Савеза. Од тих последица наследник Царске Русије, па и сама Русија се нису били опоравили, а нови сукоб је већ куцао на врата.
ЗАХЛАЂЕЊЕ ОДНОСА:
Нападом Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године почиње да се пише нова историја у односима између САД и СССР (данас Руска Федерација). У Другом светском рату само је СССР дао око 25 милиона жртава, уз податак да и данас Русија потражује око пет милиона људи из тог великог светског сукоба.
Крај Другог светског рата јасно ће показати ривалитет између дојучерашњих савезника – САД и Совјетског Савеза. Кримска конференција је био самит савезничких вођа који је трајао од 4. до 11. фебруара 1945. године у Јалти. Ту је утаначен план за коначно разрачунавање са Хитлеровом Немачком у Другом светском рату. У ствари, Конференција је значила поделу света на интертесне зоне.
Убрзо по окончању рата, свет је клизио као блоковској подели. У то време Совјетски Савез је покушавао да се опорави од катастрофалних последица рат.
До погоршања међународних односа и појаве Хладног рата дошло је после распада Антихитлеровске коалиције и сукоба између бивших савезника – великих сила, а пре свега између две суперсиле после рата – САД и СССР. Још пре завршетка рата Другог светског рата на пацифичком ратишту, Винстон Черчил је ковао план да нападне Совјетски Савез. Нада човечанства да ће рат престати да буде средство политике и да ће се сви политички и међународни проблеми решавати мирним путем – почела је да се губи. Организација уједињених нација је много пута решила крупне међународне спорове и кризе, али није успела да обезбеди сталан и чврст мир и увек онемогући употребу силе и рата. САД су прихватиле да бране Грчку и Турску од спољне интервенције, како их не би предали комунизму, и да им пруже војну и економску помоћ, а посебно је политика америчког председника Харија Трумана (Труманова доктрина) формално оцртала поделу света на два супротна блока или лагера. Труманова доктрина је представљала одговор на совјетску експанзију у Европи и Блиском истоку (Ирану, Турској и Грчкој) и одражавала се у америчкој спремности да пружи помоћ свим народима и земљама које су биле под претњом комунистичке владе. Такозвани Маршалов план био је још један план САД, који се састојао у, првенствено, новчаној помоћи земљама Европе после Другог светског рата, како би се опоравиле од последица немачке агресије.
Западне земље на иницијативу тадашњег британског премијера Винстона Черчила, а под водством САД формирају свој одбрамбени савез. До поделе Немачке, а и других територија, на интересне сфере између великих сила дошло је на неколико конференција, као што су Јалтска или Потсдамска, где се разматрало о завршетку Другог светског рата, као и уређењу света после њега. На крају Другог светског рата савезници су поделили поражену Немачку на четири зоне, под контролом САД, Совјетског Савеза, УК и Француске. Совјети су контролисали источне области – Саксонију, Тирингију, Саксонија-Анхалт, Бранденбург и Мекленбург-Западну Померанију; Британци су преузели Северну Рајну-Вестфалију, Доњу Саксонију и Шлезвиг-Холштајн; америчка и француска зона биле су у јужној Немачкој.
Године 1949. три дела Немачке су се удружила и створила Западну Немачку, док је совјетска зона постала Источна Немачка, под влашћу комуниста. Иако цео у руској зони и главни град Берлин је био подељен на четири зоне. Комунисти су у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године започели изградњу зида дугог 45 км, посред Берлина како би спречили људе да прелазе са Истока на Запад. Био је висок 3,6 м и широк 1,2 м. Зид је подигнут зато што је у периоду 1949-1961. Пребегло је око 2,5 милиона Источних Немаца у Западну Немачку. Такође, привреда Источне Немачке је била на ивици пропасти, јер су многи грађани западног Берлина дневно прелазили у источни део града да би обавили своју куповину, зато што су цене производа у источном Берлину биле јако ниске. Претворен је у систем бетонских зидова на чијем је врху била бодљикава жица и који је чуван, са осматрачнице, топовима и минама. Читав западни Берлин био је окружен зидом и физички потпуно одвојен од источног дела града. Многе породице су биле растављене, и многи људи одвојени од својих кућа или послова. Многи су организовали демонстрације против изградње, али су оне биле неуспешне. Западни Берлин је сад представљао изоловану енклаву у непријатељској земљи. Зид је од тада постао и остао симбол Хладног рата и хладноратовске поделе.
Намера поделе Немачке је била да се искорене немачки милитаризам и нацизам. Улогу водеће силе преузеле су САД, са амбицијом да зауставе совјетску експанзију и идеју комунизма, пре свега у Француској и Италији, где је овај покрет почео да јача. Међутим, разлог поделе Немачке био је сам Хладни рат. Обе суперсиле су се највише плашиле да ће се њихов ратни непријатељ сврстати уз њиховог хладноратовског противника: ако би се то догодило, последица би била концентрација војне, индустријске и економске моћи која би постала толико велика да се више не би могла савладати.
Такође, и Аустрија је била под савезничком окупацијом све до 15. маја 1955. године када је проглашена за независну и демилитаризовану државу. На дан 26. октобра исте године формално проглашава своју неутралност.
Не треба заборавити да су се СССР и САД и поред различитих интереса нашли 1947-1948. године на истом задатку – стварању Државе Израел. Израелци су наоружавани преко Чехословачке и ФНР Југославије. За то су знале и САД и СССР, ништа нису подузели да то спрече, напротив. Пројекат Израел, је заједнички пројекат САД и СССР. На том пројекту радили су засебно, али је резултат очигледан.
ХЛАДНИ РАТ:
Термин Хладни рат први пут је употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током једне дебате у америчком Конгресу 1947. године. Појам Хладни рат везује се за британског премијера Винстона Черчила који је сковао крилатицу о гвозденој завеси коју су комунисти спустили између свог и слободног света. Он је марта 1946. године у Фултону (САД) позвао на крсташки рат против комунизма, подсећајући на обавезу одбране атлантске заједнице и војног зближавања угрожених држава. Та иступања била су знак да свет улази у Хладни рат.
Организација Северноатлантског споразума (Нортх Атлантиц Треатy Организатион – НАТО), позната и као Северноатлантски савез (Нортх Атлантиц Аллианце), војни савез држава Запада заснован на Северноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација је представљала систем колективне одбране при чему су чланови организације пристали на међусобну одбрану од напада спољног елемента. За седиште НАТО одређен је Брисел, где се налазио и Врховни командант Савезничких снага.
Формирање НАТО, четири године по завршетку Другог светског рата био је јасан сигнал да се Совјетски Савез третира као противник Западних земаља. Био је то озбиљан сигнал Совјетском Савезу. У то време СССР није био спреман на нови сукоб, последице претходног рата биле су јасно уочљиве на демографски и економски потенцијал социјалистичке државе. Запад је хињски шутнуо лоптицу блоковске поделе у двориште Совјетског Савеза. Ту игру Совјети су морали да прихвате, иако је било јасно да се од последица сукоба још нису опоравили (никада и нису).
Дана 29. августа 1949. године изведена је прва совјетска нуклеарна проба. Вест о томе била је саопштена три недеље касније, мада су Американци, прикупљајући узорке из ваздуха, и раније схватили да је унутар територије СССР-а дошло до нуклеарне експлозије. Судећи према досадашњим историографским истраживањима, амерички нуклеарни монопол није много утицао на совјетске политичке одлуке. Трка у нуклеарном наоружању, важна саставница Хладног рата, могла је да почне…
Нови тренутак у односима САД и СССР десио по избијању Корејског рата, који је вођен од 25. јуна 1950. године до 27. јула 1953. године. Рат је довео до поделе Корејског полуострва на социјалистички север и капиталистички југ. У том рату по први пут су се сукобили совјетски и амерички војници. Наиме, дојучерашњи савезници из светског рата сукобили су се у ваздушним борбама подржавајући своје савезнике. Амерички војници и њихови савезници борили су се и на земљи и у ваздуху против снага ДНР Кореје (северна Кореја) и НР Кине, док су Совјети своје савезнике подржавали из ваздуху уз обилат дотур ратног материјала. Најбоље рангирани пилот целог Корејског рата био је совјетски пилот Јевгениј Г. Пепељајев са 23 признате ваздушне победе (од тога 18 Ф-86), друго рангирани пилот је такође совјетски пилот Николај Сутјагина са 20 победа (од тога 13 Ф-86). На америчкој страни прво место је заузео пилот на Ф-86 Јозеф Меконел са 16 победа, а другорангирани је био такође пилот на Ф-86 Џејмс Џабара (који је уједно био и први АС на млазним ловцима) са 15 ваздушних победа.
Пат позицију у рату хтео је да реши амерички генерал Даглас Макартур. По избијању Корејског рата 1950. године Уједињене нације га постављају за команданта УН снага у Кореји. Спектакуларним маневром код Инчона натерао је севернокорејске снаге у повлачење до саме кинеске границе. Понесен успехом обећао је америчкој јавности „победу до Божића“, но након севернокорејске контраофанзиве улази у жестоки сукоб са тадашњим америчким председником Харијем Труманом, у вези с а политиком око Кине, тачније око наставка рата у Кореји, након чега га Труман смењује са свих функција 1951. године. Наиме, Макартур је хтео да употреби атомску бомбу, када је видео да губи рат. Рат је завршен поделом полуострва.
Рат у Кореји натераће Совјете и њихове савезнике да формирају свој одбрамбени савез. Варшавски пакт (понекад називан и Варшавски уговор; службени назив је био Споразум о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи) био је војни савез држава источног блока које су га организовале као одговор на стварање Северноатлантског пакта на Западу, 1949. године. Као изговор за оснивање Варшавског пакта је послужило поновно наоружавање Западне Немачке и њено примање у НАТО, преко ратификације париских споразума. Варшавски уговор је саставио Никита Хрушчов 1955. године, и био је потписан у Варшави (отуда назив) 14. маја 1955. године. Овај савез је формиран шест година после формирања НАТО.
Сад је свет могао да склизне у Хладни рат. Хладни рат је спровођење политике са „позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски, Вијетнамски и интервенција Совјетског Савеза у Авганистану представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948-1953. године када је дошло до блокаде Берлина, формирања НАТО-а, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осетила се током 1958-1962. године због Кубанске ракетне кризе.
Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир.
Суецка криза 1956. године, био је рат који се водио на територији Египта 1956. године Водио се између Египта и удружених снага Израела, Уједињеног Краљевства и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта.
Англо-француски напад на Египат изазвао је оштру дипломатску реакцију Совјетског Савеза, а акција је наишла на неодобравање у Вашингтону, где је Ајзенхауерова администрација била бесна због предузимања напада без претходних консултација са Сједињеним Државама. Бела кућа је у том тренутку била усредсређена на ситуацију у Мађарској, где су совјетски тенкови срушили мађарски устанак, а Ајзенхауеру та криза није одговарала ни због предстојећих председничких избора. Након америчког притиска, Велика Британија и Француска биле су присиљене поштовати одлуку Уједињених народа о прекиду ватре. Британске и француске трупе повукле су се 22. децембра 1956. године са Суецког канала, а израелска војска одлази са Синајског полуострва у марту 1957. године. Често се заборавља, да је тадашњи СССР отворено запретио употребом нуклерног оружја Великој Британији, ако она не престане са агресијом на Египат. Амерички притисак и отворена совјетска претња Британији зауставили су рат на Суецу.
Кубанска ракетна криза је један од критичних момената Хладног рата, који је свет довео на ивицу нуклеарног уништења. Сукобу је претходило размештање америчких ракета средњег домета (2400 км) у Турској 1959. године. Сличне ракете су постављене и у Италији. Одговор на то је био када је 1962. године СССР инсталирао нуклеарне ракете на Куби, што су САД прогласиле за претњу својој безбедности и повреду интересне сфере. Криза је ескалирала крајем октобра 1962. године блокадом Кубе од стране САД. После вишедневног натезања и „игре живаца”, у којој су главни актери били Џон Ф. Кенеди, Никита С. Хрушчов и Фидел Кастро, Совјетски Савез је повукао оружје, а заузврат добио гаранцију Сједињених држава да неће напасти Кубу. Једанаест месеци после договора Кенеди – Хрушчов (до септембра 1963) америчко атомско оружје у Турској је деактивирано. Постигнут је договор о успостављању вруће линије (такозвани црвени телефон) између Москве и Вашингтона.
Тренутак кад су бројне земље које су биле под колонијалном влашћу Западних држава, почеле да се ослобађају тог јарма биле су озбиљан сигнал САД. Знало се да ће тек ослобођене постколонијалне државе, логичким следом догађаја да потпадну под утицај Москве. То се морало спречити. Тако су те земље уз америчко прећутно одобравање отишле у покрет Несврстаних а не под утицај Совјета.
Вијетнамски рат (или Други индокинески рат) био је сукоб између Демократске Републике Вијетнам (Северни Вијетнам), у савезу са Вијетконгом, против Републике Вијетнам (Јужни Вијетнам), у савезу са САД.
Многи сматрају Вијетнамски рат за „заступнички рат“, један од неколико који су се догодили током Хладног рата између САД и њених западних савезника са једне стране, и Совјетског Савеза и/или Народне Републике Кине (још један сличан рат се водио у Кореји). Заступнички ратови су се дешавали јер су најважнији играчи – посебно САД и СССР – били невољни да се директно боре једни против других због неприхватљиве цене – могућег нуклеарног рата.
Северновијетнамски савезници су били Народноослободилачки фронт за ослобођење Јужног Вијетнама, Совјетски Савез и Народна Република Кина. Главни савезници Јужног Вијетнама су били САД, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја; јужновијетнамски савезници су разместили велики број војника. Америчке борбене трупе су биле умешане још од 1959. године, али не у великим бројкама све до 1965. године. Они су напустили земљу 1973. године. Велики број цивилних жртава је последица рата који се завршио 30. априла 1975. године капитулацијом Јужног Вијетнама. Рат се водио на територији Јужног Вијетнама и у пограничним крајевима суседних држава Камбоџе и Лаоса, уз повремене кампање бомбардовања Северног Вијетнама.
У двадесетогодишњем рату погинуло је око 58000 Американаца, 75000 Француза и два милиона Вијетнамаца.Током ескалације рата 1965-1968. године, такозваног „Амерички рат“, САД отворено интервенишу у Вијетнаму. Операција бомбардовања територије ДР Вијетнама названа Гром (Rolling Thunder), отпочиње 2. марта 1965. године.
Када је америчка авијација започела систематско бомбардовање ДР Вијетнама, СССР је одговорио постављањем РС З-В СА-75Мк Двина у северновијетнамским ПВО јединицама. Јединице ПВО са ракетама СА-75Мк двина имале су борбену премијеру 25. јула 1965. године, оборивши у једном дану три авиона.
Операције Гром која је трајала од 2. марта 1965. године па до 1. новембра 1968. године по мишљењу челних људи САД, била је успешна. Они су тврдили да су ДР Вијетнам нанели штету у вредности од 300 милиона долара. Међутим, изнад Северног Вијетнама у тих 35 месеци кампање оборено је 700 авиона, чија је вредност била 900 милиона долара.
Након заустављања ваздушне кампање изнад Северног Вијетнама, ваздушне операције се пребацују на територију Јужног Вијетнама.
Американци неће интервенисати над Северним Вијетнамом све до 1972. године.
У циљу дескалације рата у Вијетнаму, такозване „Вијетнамизације“, САД почињу лагано да се извлаче из тог у Америци непопуларног сукоба. Американци терет сукоба са себе, пребацују на снаге Републике Вијетнам, које за то нису биле дорасле.
Влада САД међутим, није одустајала од својих агресивних циљева. Крајем априла 1970. године сајгонско-америчке јединице подржане авијацијом, артиљеријом и ракетним оружјем упадају на територију Камбоџе, ради наводног уништења комунистичких база на кмерској територији. Током марта 1971. године трупе сајгонског експедиционог корпуса, уз снажну непосредну подршку Американаца, продиру у јужни Лаос, ради пресецања Хо Ши Миновог пута. Поход на Лаос је претрпео потпуни неуспех.
Након успеха у Лаосу, војни врх ДР Вијетнам доноси одлуку да покрене општу офанзиву против снага Републике Вијетнам. Офанзива позната као ускрш ња офанзива, трајала је од 30. марта до 22. октобра 1972. године и имала је своје три фазе. Циљ офанзиве био је да се освоји што већа територија и уништи што више јединица армије Републике Вијетнам, самим тим да се побољша позиција ДР Вијетнам током Париских мировних преговора.
Упади на територију Јужног Вијетнама изведени су из три правца: са севера (са територије Северног Вијетнама), са територије Лаоса и са територије Камбоџе, самим тим везајући за себе снаге Првог, Другог и Трећег армијског корпуса армије Републике Вијетнам.
Генерал Абрамс се посветио јачању обуке снага Јужног Вијетнама, што ће се позитивно показати током заустављања офанзиве коју су предузеле снаге ФНО уз подршку војске ДР Вијетнама током ускрса 1972. године, познате као ускршња офанзива. У заустављању те офанзиве учествовала је и америчка авијација, која је одиграла пресудну улогу. У 1972. години, отпочела су поновна жестока бомбардовања територије ДР Вијетнама. Објекти напада америчке авијације постају градови у делти Црвене реке и луке у Тонкишком заливу. Обнављање ваздушних напада на ДР Вијетнам било је срачунато, пре свега, на постизање политичко-дипломатског ефекта и изнуђивање што већих уступака на преговорима у Паризу.
Током жестоког бомардовања луке Хајфонг, теже је оштећено неколико совјетских трговачких бродова, који су довозили ратни материјал Северу.
Мировни преговори који су трајали већ неколико година у сенци борби резултују потписивањем споразума 27. јануара 1973. Обе стране су се одрекле нечега. Северни Вијетнам је обећао прекид ватре на Југу. За узврат је добио обећање да ће бити расписани избори, у чијем припремању ће моћи учествовати Вијетконг, и најважније дозвољено је комунистима да остану у регионима које су заузели претходне године, драстично слабећи положај Јужног Вијетнама. Последња војна помоћ Јужном Вијетнаму упућена је 20. јануара 1973, али је финансијска наставила да пристиже. Примирје ступа на снагу у поноћ по Гриничу 23. јануара 1973. године.
Никсон је председнику Републике Вијетнам Нгујен Ван Тије обећао да ће му САД увек помоћи око одбране. Идућа 1974. године пролази у ишчекивању. Никсона 1974. године обарају са власти афером Вотергејт што је за режим у Сајгону значило да је остављен. Крајем децембра 1974. године, војска Северног Вијетнама спрема акцију инвазије на Југ.
Почетком 1975. године стратегијска ситуација у Камбоџи и Јужном Вијетнаму из основа се мења. Корумпирани марионетски режими Лон Нола и сајгонског диктатора Нгујен Ван Тија налазили су се пред расулом. Помоћ САД Јужном Вијетнаму је била скресана на минимум, док је ДР Вијетнам добијала велику помоћ од Кине и СССР. На територији Јужног Вијетнама се у том тренутку налазило 200000 војника Северног Вијетнама.
У јануару 1975. године отпочиње офанзива Севера. Ситуација за југ је неповољна. Систем одбране је разбијен. Почетком априла Сајгон је био препун избеглица, а влада је контролисала радијус од око 60 км од града. Трупе сајгонског режима су организовале снажну одбрамбену линију у рејону Зван Лока. Влада Јужног Вијетнама је захтевала од САД да интервенише. САД нису чак ни одговориле на тај захтев. Нгијен Ван Тије подноси оставку 21. априла 1975. године, и у опроштајном говору жестоко напада САД оптужујући их за издају. Као доказ да су САД биле гарант опстанка Јужног Вијетнама у случају инвазије са Севера, Тије показује документ потписан од стране председника Никсона. Будући да је Никсон поднео оставку на место председника САД, дато обећање није могао испунити.
У 07 часова и 53 минута 30. априла 1975. године, у двориште амбасаде САД слећу хеликоптери ЦХ-53Д који ће евакуисати војнике САД из амбасаде, у том тренутку последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам. У 11 часова 30. априла 1975. године званично престаје да постаје Република Вијетнам (Јужни Вијетнам), након предаје коју је објавио председник Мин. У операцији Хо Ши Мин ослободилачке снаге ФНО и народне армије ДР Вијетнама су уништиле снаге 3. и 4. армијске области, ослобођен је Сајгон (који 1. маја 1975. године мења име у Хо Ши Мин) и подручје делте реке Меконга, где се борбе завршавају 2. маја 1975. године.
САД су свог верног савезника, оставиле на милост и не милост противнику. Храбар отпор, елитних јединица јужновијетнамске војске достигао је кулминацију у бици за Сајгон. Међутим, ово је била само лабудова песма умируће војске и умируће државе.
Вршилац дужности председника САД Џералд Форд, је на скупу у Њу Орлеансу свечано објавио крај рата, говорећи да су САД спасиле част и победиле.
Многи ће питати: „какву су то част спасиле и победу извојевале САД, жртвујући свог савезника и не поштујући уговор који је био потписан између Републике Вијетнам и САД“’?
Под притиском САД и СССР проглашава се привремени прекид ватре на копну 12. октобра 1973. године, што Израелу омогућује да заврши мобилизацију својих резервних снага.
Ваздушним лифтом који су организовале САД за Израел и СССР за арапске савезнике уз снабдевање и с мора који је почео 10. октобра, сукобљене стране су добиле велику количину ратног материјала. Совјети су Египту и Сирији испоручили 1200 тенкова, 300 авиона МиГ-21 и залихе муниције укупне тонаже 48000 тона (Египат је примио 33000 тона а Сирија 15000 тона).
По наређењу председника САД Никсона, почиње операција снабдевања Израела војним материјалом из арсенала америчких оружаних снага. Операција је добила кодни назив „Никл грас“ (Nickel Grass). Операцију су извршавали амерички транспортни авиони Ц-141 и нови Ц-5. Прелет је вршен до Португала, где су се авиони пунили горивом и онда летели до Израела. Током извођења те операције Израел је добио једномесечну залиху војног материјала од 27900 тона муниције и 56 авиона. Авиони Ф-4Е њих око 36 су били из инвентара РВ САД и то из 4. тактичког борбеног сквадрона и 401. тактичког борбеног сквадрона РВ САД. Затим су добили и 20 авиона А-4 скајхок (тип авиона који је имао највеће дотадашње губитке у борбеним акцијама). Док је на носачима авиона из састава РМ САД чекало још 40 А-4 за случај потребе.
Током лета совјетских и америчких транспортних авиона, рута се преклапала, те је често долазило до блиских сусрета транспортних авиона великих сила. Међутим, постојао је прећутни „џентлменски“ споразум о прелету између Совјета и Американаца. По сретању, авиони би само настављали даље ка свом циљу.
Можда је сличан пример био и током Ирачко-иранског рата, где су обе силе свака из себи знаних интереса подржале Ирак. Иако су САД имале аферу око наоружавања Ирана, тачније испоруку резервних делова за авионе америчке производње у наоружању Ирана. Афера која је позната као „Иран гејт“.
И поред максималног напора Совјетског Савеза да економски достигне САД, то никада није постигнуто. Разлога је више, али су најзначајнији да се СССР никада није опоравио од два светска рата, грађанског рата, репресалије Стаљиновог режима и наметнуте трке у наоружању од стране САД. Осим тога, совјетски савезници у ВУ, никада нису били истински савезници. Временом се у земљама Источног блока појављивао отпор и противљење комунистичком режиму. Избиле су неочекиване побуне у Мађарској, Пољској, Чехословачкој, Бугарској и Источној Немачкој. Прво је дошло до побуне у Источној Немачкој 1953. године, следи побуна у Мађарској 1956. године, Чехословачка са својим Прашким пролећем 1968, Пољска револуција 1980. године. Током 1989. године дошло је до више револуција у земљама ВУ: у Бугарској, Мађарској, Чехословачкој, Источној Немачкој смена власти је извршена углавном мирним путем, док је у Румунији дошло до оружане смене власти.
Совјетска интервенција у Авганистану (27. децембар 1979 — 15. фебруар 1989.), значила је крајни напор за економски изнурену и још увек неопорављену земљу. Десетогодиошњи рат, ривалство са САД и неповољни економски токови довешће до нестанка Совјетског Савеза.
ПАД СССР:
Током дугог низа деценија развој Совјетског Савеза је био успораван. Форсирање тешке индустрије довело је до лошег квалитета робе и ниског животног стандарда. Унутрашње и економско лоше стање, као и утицај великог броја револуција у источној Европи, опште слабљење Совјетског Савеза, и Горбачовљеве реформе гласност и перестројка, довели су и до његовог коначног распада.
Комунистичка партија Совјетског Савеза одриче се монопола моћи и своје власти 1990. године. Литванија 11. марта 1990. године проглашава своју независност, мада је совјетска армија остала на њеној територији и СССР организовао економску блокаду земље. Исте године, 30. марта, Врховно веће Естоније проглашава да је совјетска власт у овој земљи од 1940. године нелегална и започиње процес проглашавања Естоније независном државом. Током 1991. године војска Совјетског Савеза је организовала више напада на Литванију који су се завршили лоше по сам СССР. Референдум, одржан 17. марта 1991. на коме је 78% гласача одабрало целовитост и нераспадање Совјетског Савеза, балтичке државе, Јерменија, Молдавија и Грузија су бојкотовале. Горбачов се трудио да одржи земље Совјетског Савеза на једном месту па је 20. августа 1991. требало да буде потписан нови споразум земаља у коме би земље прихватиле федерацију и савез који би имао заједничког председника, војску и страну политику. Међутим, дан пре потписивања, високи функционари Совјетског Савеза су ставили Горбачова у кућни притвор у његовој резиденцији на Криму како би спречили потписивање споразума. Они су очекивали масовну подршку народа, али се догодило управо супротно; народ је био против њих. После три дана, 21. августа, Августовски пуч је доживео колапс и Горбачов се вратио на позицију председника Совјетског Савеза. Али, његова власт је пропадала јер га ни руска ни совјетска влада нису слушале, па је руска влада, са Борисом Јељцином на челу, почела да преузима совјетску, министарство по министарство. Горбачов није успео да одржи СССР у целини јер није успео да направи компромис између жеље за демократијом и жеље за старим Совјетским Савезом. После пуча, совјетске републике убрзавају процесе ка независности. Тако је 6. септембра 1991. године совјетска влада признала независност три балтичке државе, а 1. децембра Украјина проглашава независност после референдума на коме се 90% грађана одлучило за независност. Затим, 17. децембра дванаест од петнаест совјетских република потписује у Хагу споразум са 28 европских земаља, Европском заједницом и четири неевропске земље, као да су независне републике. И 25. децембра 1991. године Горбачов даје оставку и све совјетске земље преузимају улоге као индивидуалне републике. То је представљало крај Совјетског Савеза и крај комунизма у Европи, као и сам крај Хладног рата.
ХЕГЕМОНИЈА САД:
Нестанком свог главног ривала, САД крећу у реализацији плана „Свет по мери Америке“. Будући да су остале једина економска и војна сила, САД су почеле да заборављају „културу дипломатског понашања“. Дозвољавајући себи луксуз „изузетности“, САД су УН ставиле под своје, са задатком да саме УН спроводе амерички империјални глобализам на терену.
По први пут од Другог светског рата, дозвољено је избијање рата на простору Европе. Нестала је Југославија у крви и разарању. Новонастале државице постале су обични пиуни у америчкој глобалној игри.
Понижавајући Русију, која је постала наследником Совјетског Савеза, Американци су у самој Русији подржавали разне сепаратистичке и терористичке покрете и организације. Русија је све више губила на међународној сцени. Русија је лагано улазила у грађански рат, који је вођен на Кавказу на простору руских кавкаских република. Сукоб који је почео још током 1990. године, потрајаће све до 2006. године, када Русија успева да интегрише своју територију у целини, уз пацификацију својих одметнутих муслиманских република.
Погрешни потези које ће САД вући током 16 година своје хегемоније над светом, довест ће до бројних данашњих проблема.
ПОВРАТАК РУСИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНУ СЦЕНУ:
После повлачена са власти председника Русије Бориса Јељцина, почиње период опоравка Русије као државе и руског народа као нације. Период владања Бориса, познат је и као један од најгорих периода у развоју нове руске државе. Русија је у то време економски била посрнула, народ на ивици глади, у неким регионима вођени су сукоби, централна власт у Москви, ван ње није имала контролу над остатком државе. Појединим регионима владали су олигарси, који су били моћнији од централне власти.
Два рата у Чеченији, упад терориста у Москви, указивали су на озбиљну слабост у самој Русији као држави. Сви ти проблеми, удаљавали су Русију од светских збивања. Морали су се проблеми решити код своје куће.
Саме САД су томе још више доприносиле, изјавом својих званичника, па чак и намерном дестабилизациојом унутар саме Русије. Медлин Олбрајт је својевремено изјавила: неправедно је да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају. На просторима Сибира и руског Далеког истока, било би места за многе друге…”.
Након што је централна власт у Русији успела да стабилизује ситуацију, већ почетком 2006. године, уочава се буђење источног дива.
Економска криза у свету која се десила 2008. године, доводи поново по отвореног ривалства између САД и Русије.
Прва проба њиховог новог ривалства десиће се на Јужном Кавказу, где су грузијске снаге напале руске мировњаке 2008. године. Наиме, лаковерни Сакашвили је слушајући трећеразредне америчке дипломате покренуо рат за Јужну Осетију. Мислили су да ће Руси ћутке на то да гледају.
У 22.35 часова 7. августа, тачно три сата након обраћања Михаила Сакашвилија, Грузија покреће војну акцију против Јужне Осетије.
У 23.15 часова отпочиње снажан артиљеријски напад, појачан дејством из вишецевних ракетних бацача (ВБР). Жестоко неселективно гранатирање града Цхинвали трајало је све до 05.00 часова ујутро. Рат је покренут.
Неколико часова после почетка ратних дејстава руска армија је по наређењу председника Димитрија Медведева ушла на територију Јужне Осетије.
Одговор Москве био је јако брз – ујутро у 05.30 часова 8. августа елементи 58. Армије и придодатих јединица ушли су у Јужну Осетију кроз стратешки важан тунел Роки, који је дуг око четири километра, а протеже се испод руско-грузијске планинске границе и представља једину квалитетну путну везу између јужне руске провинцију Северне Осетије и тадашње северне грузијске провинције Јужне Осетије. Прве руске трупе виђене су у Јужној Осетији око 08.00 часова. Брза реакција руских снага била је потврда да је руска војска била на високом степену борбене готовости и да су одабране јединице само чекале знак за акцију. Продор руских трупа у Јужну Осетију била је најава за опасну ескалацију конфликта.
У јутарњим сатима 10. августа грузијске снаге су коначно успеле да скоро у целости овладају Цхинвалијем и да протерају руске и осетијске снаге на позиције северно од града.
Само неколико часова касније око 10 хиљада руских војника подржаних са 120 тенкова Т-62М, Т-72Б, авионима СУ-24 и СУ-25, хеликоптерима Ми-24, започело је офанзиву за протеривање грузијских снага из Јужне Осетије.
У току дана руске копнене снаге су додатно напредовале и успеле су да потпуно „очисте“ Јужну Осетију од грузијских снага, а већ ујутро 12. августа започеле су и да прелазе линију раздвајања Јужне Осетије и Грузије, са циљем успостављања 25 километара дуге демилитаризоване зоне која би онемогућила будуће дејство грузијске артиљерије по Јужној Осетији.
Суочена са жестоким и бескомпромисним наступањем руским снага, грузијска армија се једноставно сломила, те је почела панично и дезорганизовано да се повлачи у правцу Горија, а затим и у правцу Тбилисија. Током повлачења, грузијски војници су за собом оставили већу количини модерног наоружања. Последњи забележени напад руске авијације на Грузију десио се 12. августа када су руски авиони у периоду од 09.30 до 10.55 часова извели низ удара по граду Гори и околини. Истог дана руске снаге су ушле у град Поти на обалама Црног мора.
После овога уследела је одлука председника Руске Федерације Димитрија Медведова за прекид активне фазе војне операције. Истог дана Русија и Француска донеле су мировни план који је садржавао шест тачака за решавање сукоба у Грузији. Документ је био познат као План Медведов-Саркози. Грузијске власти се су сложиле са планом, али су тражиле да се шеста тачка о статусу про-руских региона изостави.
Ипак, и поред тога руска војска је наставила са борбеним активностима и током наредних дана. Као резултат тога, 13. августа грузијске снаге су са најмање 1500 цивила напустиле долину Кодори, чиме је званично стављена тачка на грузијско присуство у Абхазији.
Следећег дана лидери Абхазије и Јужне Осетије потписале су мировни план.
Напредовање руске војске у правцу Тбилисија завршило се 15. августа када су руске трупе стале код места Иголети, на само 55 километара од главног града Грузије. Грузијски председник Сакашвили, мировни план потписао је истог дана.
У току наредног дана руске трупе ушле су и успоставиле потпуну контролу у Горију и Сенаки, при чему су се темељно посветиле заплени и/или уништењу грузијског наоружања и војне опреме. Исту судбину доживела је и лука Поти, где су руске снаге уништиле скоро све пловне објекте грузијске морнарице и обалске страже, а употребљива средства одвукли су у Абхазију.
Руски председник Димитрије Медведов потписао је мировни план 16. августа.
Организовано повлачење руске војске према Абхазији и Јужној Осетији започиње 18. августа, а завршава 22. августа 2008. године. Само четири дана касније, 26. августа, Русија је званично признала независност Абхазије и Јужне Осетије, чиме је дефинитивно стављен крај дугогодишњих грузијских настојања за реинтеграцијом њених бунтовних про-руских региона.
Рат у Грузији представља јавни руски повратак статусу велике силе. Ово није нешто што се тек сад догодило – то се одвија већ годинама, са растућим интензитетом уочи самог сукоба. Део тих последица је повећања руске моћи, али већи део је узрокован чињеницом да су блиско-источни ратови избацили Сједињене Државе из равнотеже и са мањком ресурса. Овај сукоб је отворио нове прилике. Руски циљ је да искористи ову прилику ради наметања нове реалности у читавом региону, док су Американци везани на другом месту и зависни од Руса. Далеко од тога да је овај рат представљао изненађење: припреме за њега одвијале су се месецима. Међутим, његови геополитички темељи граде се још од 1992. Русија је вековима била империја. Последњих 15 година нису престављале неку нову реалност (1993-2008.), већ само аномалију која ће бити исправљена. И она се сада и исправља. Војни сукоб у Грузији означио је крај руске инфериорности на светској сцени и послао је снажну поруку Сједињеним Државама, НАТО и њиховим савезницима којом се упозоравају на нову реалност у којој Москва неће толерисати даље приближавање НАТО њеним границама, и да ће се жестоко супротставити било каквом упаду у њене интересне зоне. То смо видели и на Криму 2014. године, то смо видели и у Сирији (октобар 2015. године).
У Сирији се Русија наметнула као озбиљан фактор на који САД морају да рачунају. Док председник САД Обама није хтео да интервенише у Сирији, свесно или не препуштајући је Русима. Председник САД Трамп, сучен са бројним унутрашњим проблемима, као и самим сукобом унутар администрације у Вашингтону коју опет није успео да подреди својој политици, Сирију је користио за решавање проблема у самим САД.
ПАРТИЈА ШАХА:
Треба бити свесан, да од кад постоји озбиљан ривалитет између САД и ондашњег Совјетског Савеза, односно данашње Русије, те две велике силе никада нису отворено ратовале једна против друге. Под овим мислим, да Руси и Американци никада нису својом војском напали ону другу. Изузетак је можда био рат у Кореји, али и он се водио по познатим правилима у односу великих сила. Нема личног сукоба већ кроз наоружање других земаља.
Са тог становишта треба посматрати и ситуацију у Сирији. Сви већ јавно признају да су Асад и Русија победили у Сирији. Америчко „ракетирање“ Сирије јесте само за унутрашње америчке прилике, јер председник Трамп није владао ситуацијом у САД, превише је имао опонената његовој политици.
Да ли се Руси могу директно супротставити САД?
Одговор је јасан, могу.
Али исто тако, чему води отворен сукоб између две силе?
Да ли је уоште вредан тога?
Многи тврде да је Русија слаба. Одговор јесте тачан, она никада није била економски јака и никада се није опоравила од Првог светског рата, Грађанског рата, Другог светског рата, трке у наоружавању и распада Совјетског Савеза. Између 50 и 60 милиона грађана Русије је нестало током сукоба вођених у 20. веку. Ти сукоби су вођени и на територији саме Русије. Исто тако светска економска криза има неповољан ођек на руску економију, као и уопште на читав свет.
С друге стране, САД су током сукоба у 20. веку изгубиле 450000 људи и на територији САД није било рата. Светска економска криза погодила је и САД као и цео свет.
Економски Русија је осма земља на свету а САД су још увек прве. Демографски САД имају 325 милиона становника а Русија 147 милиона становника.
Треба да се још нешто зна: Нико неће никог да брани, ако он сам није спреман да се брани!
Ове две силе, саме су се браниле и саме су се и одбраниле. Зато и јесу ту где јесу. И савезници и ривали, свет је њихова шаховска партија која се игра непрекидно. Некада једна добија, некада друга. За свет је најбоље кад је реми.
слаба. Одговор јесте тачан, она никада није била економски јака и никада се није опоравила од Првог светског рата, Грађанског рата, Другог светског рата, трке у наоружавању и распада Совјетског Савеза. Између 50 и 60 милиона грађана Русије је нестало током сукоба вођених у 20. веку. Ти сукоби су вођени и на територији саме Русије. Исто тако светска економска криза има неповољан одјек на руску економију, као и уопште на читав свет.
С друге стране, САД су током сукоба у 20. веку изгубиле 450000 људи и на територији САД није било рата. Светска економска криза погодила је и САД као и цео свет.
Економски Русија је осма земља на свету а САД су још увек прве. Демографски САД имају 325 милиона становника а Русија 147 милиона становника.
Међутим историја се поновила. САД су се 2021. године повукле из Авганистана, док је Русија почетком 2022. године, интервенисала у Украјини. Случајно или не?
Треба да се још нешто зна: Нико неће никог да брани, ако он сам није спреман да се брани!
Ове две силе, саме су се браниле и саме су се и одбраниле. Зато и јесу ту где јесу. И савезници и ривали, свет је њихова шаховска партија која се игра непрекидно. Некада једна добија, некада друга. За свет је најбоље кад је реми.