КО СУ ТАЛИБАНИ ГОСПОДАРИ АВГАНИСТАНА: Од ратне сирочади до прекаљених ратника

Принтскрин Твитер

Сукобом на авганистанско-иранској граници талибани су опет дошли на насловне стране светских медија и мало у страну склонили причу о Украјини. Као исламистички покрет свој звездани тренутак доживели су августа 2021. године кад су поново освојили власт у Авганистану. Две године власти поново су успоставили радикални режим и успели да зарате са целим комшилуком, осим Кине. Чак и свопјим оснивачима и спонзорима Пакистаном.

У овом тексту позабавићемо се темом ко су талибани?

Ова прича свој почетак има пред крај совјетске интервенције у Авганистану у коју су Совјети ушли несмотрено. Тврди се да је један лажни документ који је потурен ПОЛИТБИРОУ КП СССР да авганистанки лидер Хафизулах Амин агент ЦИА био окидач за десетогодишњи рат у коме је погинуло 14.000 совјетских војника. Улазак Совјетских трупа изазвао је рат, који трајап пуне 42 и по године, а настављен је и данас у окршају са Исламском државом, побуњеницима и граничним јединицама својих суседа.

После повлачења совјетске војске формално савезништво ратних команданта Муџахедина се распало. Своје прсте умешао је источни комшија Пакистан односно власт у Исламабаду који су хтели како пише књижевник, публициста и познати Пакистанац Тарик Али да поставе Гулбудина Хекматјара. То је изазвало крвави грађански рат у земљи, који је тек прекинула накратко америчка војна интервенција 2001. године, а онда се још више распламслао кад су талибани поново ојачали од 2003. године. У ту игру умешали су се Хазари- Шиити који су имали подршку Ирана, Ахмад Шах Масуд звани Лав Паншира кога су убили бомбаши самоубице Ал Каиде, а који је тад имао подршку Француза и узбечки генерал Достум кога је подржавала Русија.

Како пише Али, када је постало јасно да Хекматјарове снаге нису способне да победе своје ривале, који претходно су три године војевали са остацима комунистичке власти у Авганистану које је водио Наџибулах, који је тек предао власт 1992. време је било да се потражи нова снага, јака, мотивисана и кохезивна, која не робује локалним интерсима.

Амерички новинар Питер Берген, који је први интервјуисао Осаму Бин Ладена 1997. који се после суданске епизоде вратио у Авганистан, описао је дешавања у Авганистану с почетка 1990 тих кад су разне милиције контролисале власт у Авганистану..

„Почетком деведесетих Авганистан се претворио у скуп енклава које су међусобно држали сукобљени војни команданти. Приликом посете 1993. из прве руке могао сам да видим колика је анархија владала земљом. Кабул, престоница, некада леп град у пространој долини, разарале су разне верске и етничке милиције. На једном пункту који је држала јединица шиитске милиције војници су уз смех наваљивали на мене да се попнем у седиште противавионског топа и испалим неколико хитаца. Као да нису схватали, или их за то није било брига, да та мунција мора негде да падне у густо насељеном месту. Велики број пешадинаца у тим милицијама били су дечаци. Снимио сам фотографију групе такве деце-војника. Један дечак држи гранату, други поносно показују ракетни бацач. Трећи дечак уз бок ноншалантно држи пушку и нетремице гледа у камеру… Борбе су оставиле гомилу рушевина. Старе палате пуне рупа од граната. Музеј у Кабулу…. кров разнеле гранате.Писта на кабулском аеродрому препуна олупина изгорелих авиона.. Из такве анархије коју сам посматрао 1993 у граду на југоситоку Авганистана, Кандахару појавили су се Талибани“, пише Берген на почетку своје књиге “ Корпорација Свети рат унутар тајног света Осаме бин Ладена“.

Романописац и публициста пакистанског порекла Тарик Али записао је 2002. године у књизи Сукоб фундаментализама крсташи, џихад и модерност да је пакистанска војска и обавештајне службе када су се увериле у Хекматрјеву неспособност на Талибане, који су се још од 1980 тих година школовали у верским школама на северозападним провинцијама Пакистана.

„Министарски председник Северозападне провинције ми је 1992 рекао да ће малолетни дечаци из медреса можда ослободити Авганистан, или можда не, засигурно ће дестабилизовати то што је остало од Пакистана“, пише Али.

Али укратко описује ко су Талибани?

„Талибани су сирочићи рата портив руских неверника. ИСИ (Пакистанска обавештајна служба( их је обучила и послала преко границе, кде би планули у рат против муслимана за које су им рекли да нису прави муслимани“.

Ахмед Рашид у својој књизи Талибани, ислам, нафта и Нова велика игра у Азији, која је издата у Лондону 1999 пише:

„Ти момци су били далеко од муџахедина које сам познавао у осамдесетим годинама-људи који су знали да наброје своје племенске и калновске претке, са носталгијом се сећали својих опустелих села и долина, препричавали легенде и приче из авганистанске историје. Ти момци су били из генерације који своју државу нису видели никад у миру. Нису се сећали својих племена, комшија, нити шаролике структуре народа који су састављали њихову државу. Рат су обожавали, јер је то било једино занимање за које су били обучени. Њихова препроста вера у месијански, пуритански ислам је за њих једино упориште које им је у животу дао смисао“.

Али пише да већина Талибана по порекли су били Паштуни и сви талибански команданти су били убеђени да неђе подлећи том елелмнту одвајања по етничким линијама и племенској лојалности за које је чак и авганистанска левица признала да их се тешко ратосиљати. Када су Талибани започели свој продор, локално становништво их је са одушевљењем поздрављало и величано, јер им је рата и страдања било преко главе. Становници већих градова су желели да их Талибани ослобде јер су изгубили веру у друге снаге и силе које су се од осласка Совјета борили на рачун цивилног становништва.

Како Али пише да су Талибани једноставно понудли мир и хлеб добили би масовну подршку, међутим погубљено становништво је пало у очај кад су схватили шта ови покушавају да уведу-шеријатски начин живота. Тамо где су освојили власт моментално су женама забранили да раде, било им је у неким градовима забрањено да иду по децу у школе или у трговину. Све школе за девојчице су затворили.

„Талибане су у медресама су научили да сасвим избегавају женско завођење, јерје мушко братство симбол строге војне дисциплине“.

„Талибанска вера је верзија деобандске ислама, који исповеда секташка линија у Пакистану – у неким случајевима експтремнија од вахабитске линије. То је била једна од ствари због којих се чак и Осама бин Ладен притуживао својим сарадницима на Талибане.. Сурово игнорисање авганистанских мула су сунитско свештенство са универзитета Азхар у Каиру и шиитски теолози у Кому осуђивали као срамотно“.

Први вођа Талибана био је једнооки свештеник мула Мухамед Омар, који је преузео контролу над Кандахаром, пошто је истребио два команданта ривалских милицја који су ратовали један против другога. За само две године Мула Омар и његови борци су освојили већи део земље. Делом освајањем, а делом корупцијом и куповином локалних команданта. кључан фактор Талибана у брзом освајању била је флота пик-апова који је сваки возио осам наоружаних Талибана..

Берген пише да кад су освојили власт све врсте злочина над територији који су они контролисали буквално су нестале. То се како он пише објашњава бруталним казнама које су шаком и капом делили верски ратници: „осуђенима за пљачку секли су руке, прељубнике каменовали на смрт, а убице су могли лично да убију мушки чланови жртвине породице. Ампутације и егзекуције биле су једина забава у земљи гладној разбрибриге. Зато су кад су хирурзи наоружани ножевима и џелати обављали своје језиве дужности на фудбалском стадиону у Кабулу петком, хиљаде људи пуниле трибине и клицале развоју догађаја…“