Први чеченски рат почео је пре тачно 30 година. Био је то крвави сукоб између Руске Федерације и самопроглашене Чеченске Републике Ичкерије, која је након распада Совјетског Савеза прогласила независност. Конфликт је избио када је руска влада одбила да призна независност Чеченије, сматрајући је делом Руске Федерације. Рат је званично почео у децембру 1994. године. Русија је започела војну интервенцију с циљем да врати Чеченију у свој уставни поредак.
Руске трупе, које су бројале преко 40.000 војника, суочиле су се са снажним отпором чеченских герилаца. Борбе су биле посебно интензивне у Грозном, престоници Чеченије, где је руска војска 1995. године покушала да заузме град. Битка за Грозни, сматрана најтежом и најкрвавијом у рату, резултирала је великим губицима на обе стране. Први чеченски рат обележила је управо та битка.
Упркос војној надмоћи, руска армија се суочила са великим логистичким проблемима и ниском моралом. Чеченски борци, користећи герилску тактику и склоништа у планинама, успели су да одолевају нападима. Они су били потпомогнути међународним терористичким и националистичким организацијама из арапских земаља. Била је ту и украјинска УНА-УНСО, турски Сиви вукови и муџахедини. Највећи шок за јавност био је инцидент у Будјоновску, где су чеченски борци заузели болницу, што је резултирало бројним жртвама.
До августа 1996. године, чеченски борци су поново преузели Грозни. Русија је, након значајних губитака и растућег притиска јавности, била приморана да започне преговоре. Мир је постигнут Хасавјуртовским споразумом у септембру исте године, којим је окончан рат. Чеченија је добила де факто независност, али је остала без међународног признања.
Током рата, процењује се да је погинуло између 30.000 и 35.000 људи, укључујући и преко 5.000 руских војника, а губици код чеченских снага се процењују на 2.700. Рат је оставио Чеченију у рушевинама, изазвао масовно расељавање, нарочито руског становништва и оставио дубоке ожиљке на обе стране. Упркос привременом миру, конфликт је био само увод у Други чеченски рат који је уследио 1999. године.
За тај рат је посебно везана трагична судбина Руске 131.моторизоване бригаде“Маикоп!“Класичан примјер како Западне номенклатуре,након што открију слабости одредјене државе,убаце вирус неслоге,лажних обећања,самообмана и на крају долази до крвавог епилога,са несагледивим посљедицама!Због тога нужна је непрестана будност и језик силе(који уосталом једини и разумију).