Lični osvrt, Piše: Danko Borojević
Žestina borbi prethodnog dana, na delu fronta gde se izvodila operacija pružala je jasnu sliku, kakvu će sudbinu doživeti angažovane jedinice HV.
SITUACIJA 19. SEPTEMBRA: ZP ZAGREB
Tokom noći 18/19. septembra u IKM u Dvoru na Uni stiglo je naređenje o povlačenju snaga na početne položaje kako bi se pristupilo reorganizaciji. Izvlačenje ljudi teklo je vrlo sporo zbog malog broja čamaca i brzine nabujale reke Une. Brzina
matice reke Une u to doba bila je 4 m/s.
Jedinice su se popunjavale dodatnim materijalnim sredstvima za nastavak borbi, dok su čekale svoj red za izvlačenje. Situacija se zakomplikovala oko 08:00 časova kada je protivnik otvorio vrlo jaku vatru na prostor mostobrana kojeg su držale hrvatske jedinice. Dodatni problem je predstavljala i vrlo gusta magla koja je onemogućila delovanje artiljerije i tenkova. Magla se digla između 10:00 i 11:00 časova, ali je onda nastao problem popune municijom artljerije koja je davala podršku pešadiji. Kako je faktor iznenađenja bio potrošen a protivnik se konsolidovao i doveo sveže snage, hrvatske snage su se našle u velikom problemu.
Hrvatske jedinice su trpele sve veću streljačku, artiljerijsku i tenkovsku vatru a zableženo je i dejstvo aviona V i PVO VRS. Oko 18:00 časova 19. septembra 1995. godine, iz GS HV stiglo je naređenje za izvlačenje svih hrvatskih snaga s prostora BiH, čemu su komandanti i komandiri na terenu odmah i pristupili.
Poslednja grupa vojnika prebačena je na levu obalu Une oko 22:00 časa, čime se ofanzivni deo operacije „Una-95“ završio.
Na glavnom pravcu napada 2. gbr imala je 13 poginulih pripadnika, dok je 1. gbr imala osam (od kojih je jedan bio komandant oklopnog bataljona) poginulih pripadnika.
U 02:40 časova 19. septembra 1995. godine, na pomoćnom pravcu napada komandant ZP Zagreb izdao je naređenje za izvlačenje snaga s mostobrana. Pod zaštitom magle i noći, između 03:00 i 06:00 časova, u dva čamca i određene gubitke, sve su snage izvučene na levu obalu reke Une.
Snage taktičke grupe 2. gbr izvučene su u područje Živaja radi popune, odmora i saniranja gubitaka te pripreme za intervenciju u području Kozarske Dubice.
Zanimljivo je, da je na pomoćnom pravcu napada 2. gbr imala srazmeran broj poginuli kao i na glavnom pravcu. Na tom pravcu napada, poginulo je 13 pripadnika 1. bataljona 2. gbr. Od tog broja devet tela pripadnika HV nije izvučeno, već je ostavljeno na području Kozarske Dubice. Kasnije su tela razmenjena. Na oba pravca napada, 2. gbr imala je ukupno 26 poginulih i 111 ranjenih pripadnika. Ukupni gubici ZP Zagreb na oba pravca napada iznosili su 35 poginulih, 115 ranjenih i sedam nestalih pripadnika HV.
Pripadnici 2. pešadijskog bataljona 2. gardijske brigade proveli su još četiri dana na položajima oko Dvora na Uni, dok 24. septembra 1995. godine nije stiglo naređenje o izvlačenju jedinice u matičnu kasarnu u Lađarskoj ulici u Sisku do 12:00 časova sledećeg dana. Izvršenju naređenja pristupljeno je odmah.
Jedinica je iz Dvora na Uni krenula 25. septembra u 07:00 časova a u kasarnu u Sisku je stigla oko 10:00 sati čime je delovanje u operaciji „Una-95“ završeno.
ZP BJELOVAR
Prema hrvatskim navodima, prvobitni neuspeh nije narušio stanje u hrvatskim jedinicama. Tokom večeri 18. septembra, izviđano je područje za novi pokušaj prelaza Save jer ponavljanje napada na istim pravcima nije dolazilo u obzir.
Nakon izviđanja odlučeno je da će bataljonska grupa 125. domobranske pukovnije novi prelaz pokušati u području Jasenovac-Donja Gradina što je i bilo odlučeno u prvom naređenju. Za bataljonsku grupu 52. domobranske pukovnije mesto za novi prelaz određeno je u području Ciperne, nekoliko kilometara uzvodno od mesta prvog pokušaja.
Od GS HV zatraženo je da avijacija HV u 06:40 časova s dva naleta napadne ciljeve u selu Donja Gradina.
Naređenje za novi prelazak komandant bataljonske grupe 52. domobranske pukovnije potpisao je istog dana. Plan je bio da grupa uz jaku artiljerijsku pripremu i podršku nasilno pređe reku Savu, razbije srpske snage i produži napad pravcem: Mala Ciperna-Ciperna-Golo brdo-tt 363 s ciljem da u bližem zadatku ostvari mostobran i preseče komunikaciju Bosanska Gradiška/Bosanska Dubica a u narednom zadatku da ovlada Prosarom.
Kasno uveče 18. septembra 1995. godine komandant ZP Bjelovar odlučio je da gotovost za novi napad stupa na snagu u 06:00 časova 19. septembra.
Odluka nije promenjena ni nakon što je iza ponoći 18/19. septembra iz GS HV stiglo „naređenje za prekid daljeg borbenog dejstva, u sladu sa naređenjem generala Vrbanca“, s tim da jedinice ostanu u gotovosti za izvršenje zadatka. „Prema jedinicama je poslato usmeno naređenje da se ne angažuju po dobijenom naređenju za prelazak reke Save, te borbena dejstva nisu otpočela po planu, ali su i dalje nastavljena izviđanja mogućih prelaza i priprema za ostvarenje istih“.
Za novi pokušaj 34. inženjerijski bataljon ojačao je bataljonsku grupu 125. domobranske pukovnije s jednim čamcem i jednim vanbrodskim motorom, a bataljonsku grupu 52. domobranske pukovnije s jednim čamcem.
Tokom noći 18/19. septembra 1995. godine, bataljonska grupa 52. domobranske pukovnije pregrupisala je snage. Izviđački vod pronašao je mesto za novi prelaz Save a od 34. inženjerijskog bataljona dobijen je jedan čamac koji je u 06:50 časova dovezen na mesto prelaza kod Ciperne.
U jutarnjim časovima 19. septembra 1995. godine, oko 10:30 časova izvršena je artiljerijska priprema napada a potom nastavljena artiljerijska podrška jedinica. Osam izviđača 52. domobranske pukovnije u 10:50 časova prebačeno je u područje Ciperne, međutim „isti se nisu mogli održati iz razloga što je bujica vode nosila čamac nizvodno do jednog kilometra, te im nije mogla biti poslata pomoć zbog snažne artiljerijske i streljačke vatre protivnika“. Uz to se pokazalo da je vodena struja od 2,5 m/s prejaka a vanbrodski motori preslabi, da bi se nosili s njom. U analizi bataljonske grupe zabeleženo je, da je problem bio u tome što je vodena struja zbog slabih motora odnela čamac kilometar nizvodno od mesta nasilnog prelaska reke. Stavljanjem još jednog motora na čamac, desantirano ljudstvo se vratilo u 11:15 časova na levu obalu Save. U 13:50 časova dovezena su dva jača motora i u očekivanju daljeg naređenja stavljena na čamce.
Komanda ZP Bjelovar nešto je drugačije opisala ovu akciju. Grupa izviđača 52. domobranske pukovnije prešla je Savu u području Ciperne, gde je otkrivena i naterana na izvlačenje.
Zahvaljujući artiljerijskoj vatri po srpskim položajima s kojih se otvarala vatra, izviđačka grupa izvukla se bez gubitaka.
U novi prelaz Save bataljonska grupa 52. domobranske pukovnije krenula je da olakša položaj grupe koja je prešla Savu kod Jasenovca. Ponovna artiljerijska priprema počela je u 14:25 časova.
U 14:30 časova počeo je ponovno nasilni prelazak Save. Do 15:09 časova kada je primljeno naređenje da se prekine s prelaskom na drugu obalu Save prešao je 91 vojnik. Grupa se uspela razviti i ući u dubinu 900 metara, 100 metara do srpskih položaja a da nisu bili primećeni.
U analizi ZP Bjelovar piše da je grupa došla do ispred kanala Ribarica, da je uništila nekoliko srpskih otpornih tačaka posle čega se povukla.
Izvlačenje hrvatskih snaga započelo je po naređenju u 15:35 časova a završeno je u 16:28 časova. Od artiljerijske vatre srpskih snaga ranjeno je pet vojnika, uništen je jedan čamac, jedan motor, tri rezervoara za gorivo i dve pumpe s crevima za pumpanje. Ljudstvo je povučeno u šire područje sela Mlake da se skloni od artiljerijske vatre a na mestu prelaza ostala je grupa za osiguranje istog.
Tog 19. septembra 1995. godine, drama je bila na pravcu Jasenovac-Donja Gradina.
Posle artiljerijske pripreme od 12:00 do 12:50 časova po širem području sela Donja Gradina i Draksenić u dva gumena čamca počelo je prebacivanje mešovite grupe izviđača jačine slabije čete s leve obale Save preko ušća Une na desnu obalu Save kod Donje Gradine.
Grupa se sastojala od 11 izviđača 265. izviđačko-diverzantske čete, 15 izviđača izviđačkog voda 121. domobranske pukovnije i 13 izviđača izviđačkog voda 125. domobranske pukovnije . U Izveštaju ZP Bjelovar poslatog u GS HV iza 14:00 časova, zapisano je da se u novi napad krenulo jer se u „međuvremenu ukazala prilika za forsiranje reke u pojasu Donja Gradina, gde se uspešno prešlo reku sa snagama oko 80 ljudi. U sadašnjoj situaciji ne možemo se izvlačiti, ali postoje uslovi za stvaranje većeg mostobrana i nastavak borbenih dejstava prema dobijenim zadacima“.
Problem je, što nema dokaza da je prelaz bio odobren i krajnje je nejasno zašto je uopšte izveden. Na obalu su prvo prebačeni pripadnici izviđačkog voda 121. domobranske pukovnije i 265. izviđačko-diverzantske čete ZP Bjelovar.
„Prilikom iskrcavanja izviđača iz sastava 265. izviđačko/diverzantske čete, trojica vojnika su odmah teže ranjena nailaskom na grupu protivpešadijskih mina, a jedan je lakše ranjen. Drugi desantni čamac s pripadnicima izviđačkog voda 121. domobranske pukovnije je uspešno pristao uz betonski kej na desnoj obali reke Sava, nakon čega je s leve obale na desnu obalu reke Sava krenuo amfibijski transporter PTS-M sa tridesetak vojnika 125. domobranske pukovnije. Transporter PTS-M uspešno je prešao Savu, ali je po izlasku na desnu obalu naišao na protivtenkovske mine, koje su mu oštetile gusenicu te onemogućile njegovo dalje napredovanje. Prilikom nailaska na mine u transporteru su ranjena četiri prevožena pripadnika 125. domobranske pukovnije, a jedan je prilikom iskrcavanja na obalu skočio na mine i pri tome vrlo teško ranjen“.
Nastao je problem kako izvući ovu grupu, a uz to je Komanda ZP Bjelovar neopravdano smatrala da postoje uslovi za stvaranje većeg mostobrana i nastavak dejstava prema naređenju za napad.
Ovo je bio predlog koji GS HV nije prihvatio jer je nešto ranije naređen prestanak svih napada i izvlačenje ljudstva.
Takođe, i Komanda ZP Bjelovar u jednom izveštaju priznala je, da je prebačena grupa naišla „na vrlo jaku organizovanu odbranu (utvrđeni bunker i mešovita minska polja) i nastavak napada izazvao bi velike ljudske žrtve, iako pokriven jakom artiljerijskom vatrom, neprijatelj je brzo izvršio pregrupisanje snaga, ojačao prednji kraj i podržan artiljerijom, sprečio je prodor hrvatskih snaga u dubinu i stvaranje većeg mostobrana“.
Desantirana grupa je od prvog trenutka iskrcavanja bila u teškom položaju. U izveštaju 121. domobranske pukovnije evidentirano je da „tokom iskrcavanja neprijatelj otvarao jaku vatru iz streljačkog naoružanja i bacao ručne bombe na desantirane pripadnike jedinica HV, pozivajući ih pri tome na predaju”. U pomoć hrvatskim vojnicima na desnoj obali reke Save koritom reke Sava doplovio je patrolni brod, koji je otvarao jaku vatru iz sveg raspoloživog naoružanja po neprijatelju nizvodno uz reku Sava, te se veoma brzo povlači iz samo njemu objašnjivih razloga, dok su preostala dva patrolna broda davale podršku ispred ušća reke Una u reku Sava, koji su se pri povlačenju isturenog patrolnog broda isto povukli. Delovanjem patrolnih brodova i jake streljačke i artiljerijske vatre hrvatskih snaga s leve obale Save omogućen je povratak jednog, a ubrzo i drugog desantiranog gumenog čamaca, koji su na levu obalu prevezli prve teško ranjene pripadnike desantiranih jedinica. Povlačenjem patrolnih brodova i njihove podrške, bilo je prekinuto dalje prelaženje čamaca na desnu obalu reke Sava, a time i izvlačenje preostalih ranjenih pripadnika.
Kako je mesto iskrcavanja bilo pokriveno mešovitim minskim poljima i vatrom neprijateljskog streljačkog naoružanja nije bilo moguće izvršiti ulazak u selo Donja Gradina, a i dalje desantiranje jedinica . Na molbu desantiranih pripadnika koji su se nalazili na desnoj obali reke Sava i saznanja da ima još novih ranjenika izvršen je pritisak na vozače čamaca da izvrše ponovni prelazak na desnu obalu reke Sava i prevezu ranjenike.
Iz rečne baze HV u Sisku, koritom reke Save u područje borbenih dejstava pristigla su tri rečna patrolna broda. Reč je o brodovima koji su nekada pripadali JNA i bili su rečni minolovci klase 301 (RLM-301). Bili su to brodovi iz sastava Rečne ratne flotile Sisak (Riječna ratna flotila Sisak), PB-91 „Šokadija“ (bivši RLM-307 „Slavonac“), PB-92 „Vukovar-91“ i PB-93 „Domagoj“.
Izvlačenje je počelo u 14:00 časova. Proteklo je u „vrlo teškim uslovima uz snažne artiljerijske i pešadijske okršaje“. Srpskim snagama je bilo jasno da su hrvatske snage prekinule napad, pa su pojačali pešadijski i artiljerijski pritisak po hrvatskim snagama i mestu prelaza, „tako da se izvlačenje odvijalo u vrlo teškim uslovima uz snažne pešadijske okršaje i obostrano delovanje artiljerije“ . Prema oceni komandanta 125. domobranske pukovnije tokom borbi na pravcu njihovog nastupanja palo je oko 500 granata raznih kalibara . Osim jake srpske vatre, izvlačenje je bilo teško i zbog otkazivanja i „oštećenja tehnike (kvarovi na motorima čamaca, probušeni čamci, uništenje PTS-M, nemogućnost pravovremene upotrebe brodova RRF)“. Izvlačenje je otežavao i visok vodostaj Save i brzina reke od 2,5 metra u sekundi. U 34. inženjerijskom bataljonu problem je bio i kod rukovaoca čamaca koji su odbili naređenje za angažovanje. Umesto njih angažovani su vojnici na odsluženju vojnog roka iz 33. inženjerijske brigade u jednom remorkeru i jednom vanbrodskom motoru s čamcem. Oni su prevezli municiju i počeli s izvlačenjem ranjenika. Izvlačenje je omogućila organizovana vatra streljačkim i artiljerijskim naoružanjem s leve obale Save. U izveštaju 121. domobranske pukovnije ocenjeno je da su srpske snage koje su nastojale onemogućiti izvlačenje razbijene i uništene a da su u tome velike zasluge imale posluge bestrzajnih topova i snajperisti „što je omogućavalo da se u par prelazaka izvuku preostali ranjenici“.
U operaciji izvlačenja, veliku hrabrost pokazali su vojnici na odsluženju vojnog roka iz sastava 33. inženjerijske brigade koji su tri puta s čamcima prešli Savu radi izvlačenja a četvrti put zamenila su ih dva pripadnika bataljonske grupe 125. domobranske pukovnije od kojih je jedan poginuo a drugi, iako teško ranjen uspeo je usmeriti čamac prema obali. Za izvlačenje ljudstva i vraćanje neispravnog čamca poslat je odmah jedan remorker. Zbog kratkog spoja remorker se zapalio, ali ga je posada s ukrcanim vojnicima ipak uspela vratiti na levu obalu Save . U izveštaju 34. inženjerijskog bataljona zapisano je da je tokom „celog toka izvlačenja ispravan bio samo jedan čamac sa motorom, a ostali su bili probušeni i neispravni. Obećana podrška od strane RRF je izostala i oni se kod izvlačenja ljudstva nisu pojavili“.
U izveštaju bataljonske grupe 125. domobranske pukovnije tvrdi se da je posada remorkera pokušala tegliti čamac s ranjenicima koji se prevrnuo a ljudi u njemu pali u vodu. „Zahvaljujući efikasnom i neprekidnom dejstvu artiljerije uz djelomično korišćenje bespilotnih letelica za otkrivanje neprijateljskih ciljeva, kao i maksimalnom naprezanju i angažovanju, uspjeli smo izvući ljudstvo do 19:40 časova“, zapisano je u večernjem izveštaju Komande ZP Bjelovar. Dejstvo srpske artiljerije trajalo je do kasno u noć.
Za ZP Bjelovar operacija „Una-95“ je s time bila završena. Pri pokušaju prelaska Save u 125. pukovniji poginula su četiri pripadnika, a 15 ih je ranjeno. Gubici 52. domobranske pukovnije bili su jedan poginuli, dvojica teže i petorica lakše ranjenih vojnika. Novogradiška 121. domobranska pukovnija imala je šest teže i jednog lakše ranjenog pripadnika, dok je grupa 265. izviđačke satnije prošla s jednim lakše ranjenim pripadnikom. Zborno područje Bjelovar u operaciji „Una-95“ imalo je ukupno pet mrtvih, 17 teže i devet lakše ranjenih pripadnika.
U 22:00 časa 19. septembra 1995. godine, Komanda ZP Bjelovar naredila je da jedinice ponovno pređu na prethodni sistem odbrane državne granice na Savi. Bataljonska grupa 125. domobranske pukovnije preuzela je obezbeđenje državne granice od železničkog mosta u Jasenovcu do Male Ciperne. Bataljonska grupa 52. domobranske pukovnije tokom noći je delom snaga preuzela osiguranje državne granice na Savi od Male Ciperne do ušća Velikog Struga u Savu. Ojačani bataljon 121. domobranske pukovnije vratio se na novogradiško područje. Vraćanje pridodatih sredstva 33. inženjerijske brigade u matičnu jedinicu, Komanda ZP Bjelovar naredila je komandantu 34. inženjerijskog bataljona 20. septembra 1995. godine. Artiljerija je zadržana u istom rasporedu, s tim da je vod topova 130 mm 18. topničkog divizijuna razmešten u šire područje sela Kovačevac . U jutarnjim časovima 20. septembra, bataljonska grupa 125. domobranske pukovnije od 52. domobranske pukovnije preuzela je deo državne granice od ušća Velikog Struga u Savu što je bilo vraćanje na stanje pre operacije . Protivoklopni vod grupe u večernjim časovima 20. septembra 1995. godine, uništio je protivoklopnim topovima oštećeni PTS-M, da ne bi pao protivniku u ruke.
19. SEPTEMBAR: VRS, NOVI GRAD
U toku noći 18/19. septembra 1995. godine, prnjavorska brigada u borbu uvodi izviđače i još jednu četu iz sastava 2. bataljona, gde u borbama gine pomoćnik komand anta 2. pešadijskog bataljona zaOBP, a na ušću reke Sane u Unu, na položaju kod železničke stanice nalazi se i interventni vod 1. pešadijskog bataljona, sa zamenikom komandanta bataljona. Praktično neprijatelj je u poluokruženju.
Celu noć neprijatelj čamcima niz rečicu Žirovnicu nastoji uvesti što veći broj vojnika u borbu. Njihov prelazak onemogućen je preciznom vatrom, trpe gubitke. U otvorenom razgovoru preko radio uređaja, žale se i traže povlačenje. Tokom noći nema mnogo pešadijske borbe, ali artiljerija radi neprekidno i strahovito tuče Kulu, te kotu 242 i Gavrino Brdo kota 262. Borba ne jenjava a na zahtev prnjavorske brigade nadleće avijacija V i PVO VRS i tuče Dvor na Uni i Matijeviće. Oseti se panika u redovima neprijatelja.
Rezultati bombardovanja kratko su se pokazali uspešni, nakratko je prestala i artiljerijska vatra. Po naređenju komandanta brigade, načelnik štaba (NŠ) brigade odlazi u Komandu OG-10 po pomoć u ljudstvu i tehnici.
General Zec šalje dva tenka T-55 i avijaciju kao podršku na mesto prelaza HV koja dejstvuje u pravcu toka rečice Žirovnica i mesto forsiranja i proboja linije u Tunjicama. Hrvati su uspeli pogoditi jedan naš avion, pilot se uspeo katapultirati i za kratko vreme, NŠ ga pronalazi pored puta, i dovodi u komandu brigade.
Borba je neprekidna već satima, brigada imam ranjenih koji su uspešno zbrinuti. Komanda hrvatske vojske iz Dvora na Uni stalno traži da se pešadijski krene prema Kuli. Hrvatska vojska očigledno, nije navikla na neuspeh. Ne mogu da shvate da su naišli na tako žestok otpor, da ih tako precizno tuče artiljerija, a pešadija se ne povlači, već steže obruč.
Iznenađenje, u 18:10 časova naređenje sa leve obale Une „Počnite s povlačenjem, akcija je propala“.
Oko 23:00 časa sve se utišalo, borci prnjavorske brigade ponovo su zaposeli rovove na ogledalu Une. Krvava i teška borba.
Prnjavorska brigada žestoko se borila dva dana i noć. Uspešno je zaustavljena ofanziva neprijatelja, odbranjen je Novi Grad. Stanovništvo je ostalo na svojim ognjištima, a u ovoj borbi, za dva dana brigada je imala šest poginulih, osam teže i 20 lakše ranjenih pripadnika.
Sutradan, kao da se ništa nije desilo, 20. septembar miran je dan, ni jedan ispaljeni metak. Sve je tako mirno, ne može se poverovati da se samo pre dva dana tako žestoko ratovalo. Uglavnom se saniraju posledice, bataljoni su na liniji odbrane, nastavljaju sa uređenjem rezervnih položaja.
Na području opštine Novi Grad u dva dana borbi sa HV, poginulo je 18 pripadnika VRS, dva pripadnika MUP RS i 37 civila, ranjeno je 17 civila, tri pripadnika VRS i jedan pripadnik MUP RS, a zarobljena dva civila.
Borbe kod Kostajnice trajale su samo jedan dan. Tokom tih borbi poginula su tri a ranjen jedan civil. Nije bilo poginulih niti ranjenih, među pripadnicima VRS i MUP RS.
VRS, KOZARSKA DUBICA
U rejonu sela Donja Gradina HV je 18. septembra u dva navrata neuspešno pokušala da forsira reku Savu. Sledećeg dana, 19. septembra, oko 11:00 časova, hrvatske snage otpočele su artiljerijska dejstva. Artiljerijska dejstva su se intenzivirala oko
12:00 časova, a u 12:50 časova počelo je prebacivanje pripadnika HV s dva gumena čamca.
Komanda dubičke brigade jedinicama na terenu u 13:00 časova poslala je tenk T-55, a nakon dobijanja informacije da naprijatelj forsira reku Savu, 4. bataljonu, koji je bio zadužen za Donju Gradinu, u ispomoć su poslati interventni vod policije MUP RS i interventni vod susednog bataljona.
Što se tiče uništenja transportera PTS-M, u ratnom dnevniku 11. dubičke lpbr stoji: „u pokušaju prelaska uništili smo neprijateljsku amfibiju sa posadom i jedan čamac sa vojskom. Iste je „Osom“ uništio komandir čete Gvozden Marinko. Posle ovog događaja linija odbrane je stabilizovana“.
Pripadnici HV su oko 14:00 časova počeli sa izvlačenjem ljudstva i tehnike na levu obalu Save. Negde u isto vreme Komanda OG10 naredila je da se izvrši pregrupisavanje snaga, uvede rezerva u borbu i da se u 17:00 časova krene u razbijanje snaga HV koje su se nalazile na mostobranu . Do 19:40 časova, uz stalne okršaje sa
pripadnicima VRS, hrvatske snage su uspele da izvuku sve ljudstvo sa teritorije opštine Kozarska Dubica, posle čega su pripadnici dubičke brigade zaposeli svoje linije odbrane na reci Savi.
Tokom borbi za Kozarsku Dubicu, VRS je imala 26 poginulih, 50 ranjenih i tri zarobljena pripadnika. MUP RS imao je četiri poginula i osam ranjenih pripadnika, dok je poginulo 14 civila, 21 je ranjen a od strane HV zarobljena su četiri civila.
DEJSTVO AVIJACIJE VRS TOKOM OPERACIJE UNA-95
Četiri dana posle obustavljanja letova u operaciji „Namerna snaga“, 18. septembra 1995. godine, obnovljeni su borbeni letovi 92. mešovite avijacijske brigade (92. mabr) V i PVO VRS. Oni će biti usmereni na zaustavljanje prodora hrvatskih i muslimanskih snaga u pravcu prema Banjaluci, Prijedoru, Novom Gradu, Kozarskoj Dubici i drugim tačkama.
Avijacija VRS je odigrala važnu ulogu tokom slamanja hrvatske ofanzivne operacije „Una-95“. Naime, HV je 18. septembra 1995. godine pokušala da forsiranjem reka Une i Save zauzme Novi Grad, Kozarsku Dubicu, Gradišku i Kostajnicu i tako izbije pred sam Prijedor i odseče Banjaluku od ostatka Republike Srpske. Međutim, žestok otpor srpske odbrane podržane borbenim avionima i helikopterima VRS, osujetiće hrvatske planove na tom delu fronta.
Prvog dana borbi, po mostobranu hrvatskih snaga kod Kozarske Dubice dejstvovao je jedan helikopter Gama Gazela, koji se vešto skrivao posle dejstva.
Da bi oko 17:30 časova po snagama protivnika na mostobranu dejstvovala i dva aviona (jedan Jastreb i jedan Orao). Avioni su poleteli sa aerodroma Mahovljani, pravcem Prijedor-Knežica/Kozarska Dubica do mostobrana. Let do Kozare izveden je letom iznad oblaka, potom se par aviona spustio kroz „rupu“ ispod oblaka i u niskom letu produžio do ciljeva na koje je dejstvovano svežnjevima potrošnog tipa S-8-16 i nevođenim raketnim zrnima S-5 kalibra 57 mm i Munja kalibra 128 mm. Oduševljenje u redovima 11. dubičke lpbr koja je branila taj pravac, a koja je bila podržana i slušaocima CVŠ „Rajko Balać“ VRS bilo je veliko. Pojava avijacije odjednom je popravila poljuljani moral srpskim snagama.
Sledećeg dana na pravcu odbrane kod Novog Grada izvedena su presudna dejstva za stabilizaciju fronta i zaustavljanje hrvatskih snaga. U dejstvima kod Novog Grada, takođe po oblačnom danu, srpska avijacija je uspela da zaustavi i poremeti mostobran hrvatskih snaga. Po mostobranu su delovala dva aviona Jastreb, pri čemu je jedan pogođen od strane hrvatskih snaga. Pogođen je vođa u avionu IJ-21 Jastreb ev. br. 24453. Pilot je osetio udarac, Jastreb je odjednom izgubio upravljivost. Komande su postale neupravljive. Avion je pao na srpsku stranu, na uzvišenje Kula kod Novog Grada, dok se pilot katapultirao i pao 50 metara od mesta pada aviona.
Zanimljivo je, da HV nije angažovala svoju avijaciju za podršku svojim jedinicama tokom operacije Una-95.
POGLED NA OPERACIJU UNA-95
Do danas operacija „Una-95“, ostala je tabu tema za hrvatsku stranu. Osim par novinskih članaka, kao i nekoliko tekstova u istorijskim časopisima, u Hrvatskoj se niko nije ozbiljno bavio ovom bitkom.
Razloga je mnogo, međutim, sigurno je glavni razlog težak poraz HV, koji se trebao što pre zaboraviti.
Operacija „Una-95“ došla je odmah posle hrvatske operacije „Maestral“, te se može smatrati politički iznuđenom operacijom, koja je nametnuta kako bi se završio rat u BiH.
Na osnovu ishoda sastanka Holbruk-Tuđman i procene GS HV da je 2. KK VRS u potpunosti uništen, donesena je odluka o raspoređivanju HV na području zapadnokrajiških opština Republike Srpske, bez gotovo ikakve pripreme i planiranja.
Procene GS HV bazirane su na uspesima snaga ABiH u zapadnoj BiH od 14. do 17. septembra 1995. godine.
Za izvršenje samog zadatka, HV je angažovala 6414 pripadnika iz oba zborna područja.
Naredba je u potčinjenim jedinicama HV predata uz zakašnjenje.
Tako da su jedinice imale samo 10 sati za pripremu. U prvom udaru učestvuju samo oni elementi HV, koji su već bili raspoređeni u blizini planiranih mostobrana – izvučeni iz ZP Zagreb uz Unu i ZP Bjelovar uz Savu.
Prema obaveštajnim procenama HV, koje su bazirane delom na američke procene i procene GS HV, VRS je na tom delu raspolagala sa tri bataljona, koji su činili uglavnom stariji rezervisti. Jedan bataljon bio je iz sastava 1. novogradske pbr, dok je drugi bio iz sastava 11. dubičke lpbr. Oba bataljona bila su raspoređena duž reke
Une i bili su nasuprot snagama ZP Zagreb. Treći bataljon, prema obaveštajnim procenama HV bio je iz sastava 1. gradiške lpbr, koji je bio raspoređen duž reke Save nasuprot ZP Bjelovar. Osim toga, cenjeno je da podršku jedinicama VRS pruža jedna oklopna četa i baterija topova kalibra 130 mm, nekoliko haubica 155 mm i topova 76 mm. Međutim, obaveštajne procene HV bile su potpuno netačne.
Ostaje nejasno, kako je previđeno prisustvo 1. prnjavorske lpbr i njenih elemenata podrške u tom rejonu. U borbenim dejstvima tokom operacije, gradiška brigada VRS nije angažovana. Zanemarena je mogućnost angažovanja V i PVO VRS u borbama.
Tokom operacije „Una-95“, OG-10 VRS angažovala je sa delovima ojačanja oko 10000 pripadnika. Time je brojčana prednost HV, s kojom su računali jednostavno nestala.
Nije uspela ni koordinacija napada HV sa snagama 5. K ABiH. Naime, napredovanje snaga ABiH prema Sanskom Mostu i Novom Gradu, zaustavljeno je od strane VRS. Jedinice 5. K ABiH naišle su na jak otpor snaga VRS. Na tom prostoru VRS je angažovala oko 14000 pripadnika, za koje snage ABiH nisu znale da se tu nalaze.
Tako da je iznenađenje bilo potpuno. Napredovanje snaga 5. K ABiH je zaustavljeno. Ako se zna da brojno stanje muslimanskog 5. korpusa, tokom trajanja rata nikada nije prelazilo više od 16000 pripadnika, jasno je da je brojčana i tehnička prednost tih dana ipak bila na strani VRS.
Prema hrvatskim službenim podacima, tokom operacije „Una-95“ angažovane hrvatske snage imale su 49 poginulih pripadnika, od čega je 44 pripadnika identifikovano a petorica su vođeni kao nestali. Prema neslužbenim podacima, iznesen je podatak da je u operaciji poginulo između 60 i 80 pripadnika HV.
General Janko Bobetko u svojim memoarima izneo je podatak, da su angažovane hrvatske jedinice imale veliki broj mrtvih, više od 70 i preko 250 ranjenih.
Prema podacima zbornih područja, jedinice su imale 40 poginulih, sedam nestalih i 141 ranjenog pripadnika.
Operacija „Una-95“, sa stanovišta hrvatskih žrtava, jedna je od najtragičnijih vojnih akcija HV koju je lično naredio Franjo Tuđman, a na predlog ministra odbrane Gojka Šuška poverivši je samo nekolicini visoko rangiranih oficira i to generalu Vinku Vrbancu, admiralu Davoru Domazetu Loši i generalu Anti Gotovini.
O uspešnosti odbrane u Kostajnici, govori i podatak da su hrvatski vojnici bili iznenađeni žestinom otpora i da je jedan od njih uzviknuo: ,,Ovi su ludi, ovi uopšte ne bježe“. Što jasno ukazuje, da su hrvatske snage imale pogrešne obaveštajne informacije.
Gubici srpske strane tokom operacije „Una-95“ bili su takođe teški. Poginula su 54 civila, 44 vojnika i šest policajaca, ranjeno je 30 civila, 53 vojnika i devet policajaca. Hrvatske snage zarobile su šest civila i dva vojnika, dok se jedan vojnik VRS vodi kao nestao.
Ovom značajnom pobedom borci VRS, ostvarili su psihološku prednost i povratili vojničko samopouzdanje za nastavak borbe.
KRAJ
Danko Borojević, Dragi Ivić, Vojska Republike Srpske, 12. maj 1992. godine-31. decembar 2005. godine, SRVČ, Beograd, 2014,
Magazin Vidovdan, Danko Borojević, Dragi Ivić, Otrovni ujed šejtanovih mambi, 31. jul 2011,
Danko Borojević, Una-95, odbrana Republike Srpske 1995. godine, autorsko izdanje, Beograd, 2023.
General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,
Milan H. Gulić, Poslednji dani Krajine – Republika Srpska Krajina između Bljeska i Oluje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, Vojnodelo 2/2007,
Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,
Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,
Dušan Kukobat, Bojan Dimitrijević, 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2019.
Dragoslav Ilić, Marko Janković, Milena Mihaljević, Boris Radaković, Predrag Lozo, Mirko Cvijanović, Neđo Malešević, Dušan Pavlović i Jovica Rudić, Republika Srpska u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, istorijski pregled, drugo izmenjeno izdanje, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2018,
Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),
Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,
Marko Janković, Dubički 20. vijek, Riznica duhovnog blaga, Banja Luka,
2018,
Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,