ОПЕРАЦИЈА ШТОРМ 333 Како су специјалци АЛФЕ и ГРУ заузели председничку палату у Кабулу!

Тог 27. децембра далеке 1979. године тадашња совјетска армија покренула је операцију “Шторм 333” (Олуја), која је познатија и као напад на палату Тајбег приликом инвазије на Авганистан.

Наиме, Совјетски Савез после планирао је да политичку кризу у суседном Авганистану реши војном интервенцијом. Годину дана пре интервенције 30.априла 1978. проглашена је Демократска Република Авганистан, а генерални секретар НДПА Нур Тараки. постаје шеф државе, премијер и врховни командант оружаних снага. Под његовом влашћу фракционашки унутарстраначки сукоби су настављени. Упоредо је најављена била и велика аграрна реформа која је требала укинути феудализам и створти раднике и сељаке и унапређење пољопривреде. То је изазвало оштар отпор, па је са села кренула контрареволуција према власти у Кабулу. Посебно жесток отпор био је у провинцији Нуристан где су ре регуларне јединице сукобиле са припадницима Исламског револуционарног покрета. Јављају се чак три исламистичка покрета који су прогласили почетак борбе против комунистичке и противверске владе Таракија и позвале све на „џихад“ – свети рат. Тараки је отишао у Москву како би пронашао решење и да добије подршку. Тад је и склопљен Споразум о пријатељству и сарадњи између Совјетског Савеза и Авганистана. Споразум је предвиђао и да ће СССР притећи у помоћ Авганистану ако запрети опасност његовом опстанку и поретку. Упркос свему криза у земљи постаје све сложенија, па чак и имам Хомеини позива шиите у Авганистану да помогну у збацивању властодржаца који делују против Алахове вере и Алахових закона. У 1979. ушло се већ у отоврени конфликт у самој држави. У марту 1979. долази до реконструкције. Доста чалнова струје Парчам је похапшено, министар спољњих послова Хафисулах Амин.


Сукоби између Таракија и Амина постају све жешћи, талас незадовољства се свуда шири. У Херату избија побуна у којој страда и 10 совјетских грађана. Упоредо са тим совјетско војно присуство у Авганистану се повећава, расту испоруке својстског наоружања и упућују стручњаци. Нереди и побуне се шире целом земљом. Совјетско војно присуство се појачава, посебно је значајн долазак команданта копнених снага совјетске армије генерала Павловског, који је руководио војном интервенцијом у Чехословачкој 1968. Павловски је у име совјетског руководства захтевао Аминову смену. То је био један од важних разлога Таракијеве посете Москви 11.септембра 1979. Тараки је о Аминовој смени желео да разговара са Брежњевом. Само пет дана после посете 16.септембра авганистански радио јавља да је Тараки подено оставку због лошег здравственог стања што је и прихваћено од стране Централног комитета НДПА и да је Амин постао нови генерални секретар партије. Уследила је чистка руководећих људи у држави и партији. Амин је нагласио да има подршку армије. Наредног дана сазанло се да је Тараки умро у болници од последица рана здобијених у сукобу у председничкој палати између две групе официра и војника. Наводно је било 50 мртвих. Убрзо је објављен и телеграм саучешћа Брежњева и поскидане све Таракијеве слике.

Међутим ситуација се и даље погоршавала, а морал у оружаним снагама је опадао. Побуњеници су чак запретили нападом на Кабул. Њихове вође су биле различите племенске поглавице. Аминово свргавање Таракија је проглашено новим државним ударом, иако је Амин наставио Таракијеву политику. Број совјетских војних саветника средином 1979. износио је већ 2.000, а у јулу у Авганистан је ушла прва борбена јединица тачније ваздушно-десантни батаљон јачине 400 људи који је смештен у Баграму, 45 км северно од Кабула како би обезебдио тамошњи аеродром. Совјетски Савез се све више приближавао избору једне од могућих акција према Авганистану.


За то време у Москви се већ размишљало о војној интервенцији, иако се Полтибиро противио војним предлозима. Остало је тајна што је то у питању, иако неки верују да се праве информације крију у архивима ЦИА. Данас после скоро 38 година од интервенције сматра се да је томе кумовала америчка дезинформација како је Хафизулах Амин био пред ивицом да промени савезника и окрене се САД. Наводно војсне структуре су сумњале да је Амин био агент ЦИА. Политбиро је сматрао да је то обична подметачина и империјалистичко блаћење совјетског савезника, међутим до дана данашњег остала је тајна шта је то превагнуло два дана уочи почетка заузимања Кабула и преврата да се крене у совјетску војну интервенцију у Авганистану.

Почетак интервенције

Интервенција преузимања власти у Кабулу састојала се из два дела: политичког и војног.

Политички део предвиђао је промене у државном врху тј. замену комплетног политичког и војног руководства у Авганистану и избор новог председника, а затим пропагандно-политичке мере које су требале оправдати интервенцију или бар ублажити оштре критике.

Војни део операције је био прециyнији са израђеним детаљима који су предвиђали што већи степен изненађења и брзину и прецизност у извођењу борбених радњи и задатака. Израда војних прирема поверена је совјетском генералштабу, а политичко-безбедносне припреме служба безбедности и одговарајуће партијске службе. Непосредно извршење плана о војној интервенцији поверено је команди Туркестанског војног округа.


Совјетска војна интервенција у Авганистану изведена је са доста вештине и лукавости, посебно политички део –извршење преврата у Кабулу, свргавање и погубљење председника Амина и двођење на власт Барбака Кармала.

Преврат у Кабулу изведен је изненадно и муњевито. Совјети су од пре имали искуства у томе, стечених особито у Чехословачкој, где је операција изведена по сличном сценарију. Предузет је низ политичких и дипломатских активности. Председник Амин ињегови сарадници ангажовани су били великом посетом совјетских руководилаца, у кратком времену, с чим је одвраћена била пажња од активности које су се спроводиле са превратом и војном интервенцијом. Дан пре почетка интервенције у Кабул 26.децембра 1979 у посету је стигао министар пољопривреде Узбекистанске ССР. За њега је приређн пријем у хотелу Интерконтинентал у предграђу Кабула. На пријему је било доста срадника, министара и осталих руководилаца Аминовог режима, који су мирно уживали у пријему, не слутећи шта се спрема.

Покренута је операција “Шторм 333”.

Свргавање председника Амина почело је 27.децембра 1979. тачно у 19 часова, када је изненада дошло до покретања совјетских јединица са тенковима и оклопним транспортерима са аеродрома Багран ка граду. Циљ је био заузимање привремене резиденције председника Амина, зграда радија и телевизије, телефонска централа и други значајнији објекти.

Совјетски генералштаб према плану предвидео је специјалну групу КГБ „Алфа“ да продре у дубину непријатељске територије испита структуру, организацију, локацију и планове авганистанских команданта лојалних Амину и по потреби их ликвидира, открије штабове, центре везе, складишта оружја и муниције и све то уништи.

Главни циљ совјетских снага које су се покренула са аеродрома Баграм била је палата Даруламан, на периферији града у којој се налазио Амин, са једним наређњем, да се он ликвидира. Палата Даруламан била је иначе изграђена на узвишењу дакле је био одличан преглед комплетне околине.

Наиме, постоји прича да је Амин у ову палату прешао да живи свега неколико дана пре преврата, под наговором совјетских саветника, а због веће безбедности.


Палату су чинила три повезна објекта, изграђена од армираног бетона са зидовима који су могли да издрже погодке топова калибра 23 мм из самоходки противавионских топова ЗСУ 23/4. Према палати је водио само један пут који је био под сталном контролом присталица лојалних Амину. Према неким проценама у комплексу ове палате било је око 2.000 припадника Аминовог обезбеђења, од којих се већина налазила на трећем спрату објекта. Недалеко од ове зграде налазио се штаб Аминове армије где су на крову били противавионски топови калибра 23 мм, а на 500 метара су се налазили Жандарми.

Совјетска војна обавештајна служба ГРУ дошла је до информација да ће се 27.децембра у председничкој палати налазити само 200 гардиста и 11 тенкова на улазу у палату. За напад Совјети одређују специјалну групу Алфа са одредима Зенит и Гром. Одред Гром бројао је 25 људи, два противавионска топа ЗСУ 23/4 Шиљка, 6 оклопних транспортера БТР 60 ПБ са тешким митраљезима калибра 14,7 мм и митраљезима ПКТ калибра 7,62 мм и 6 БВП-1. Одред Зенит такође је бројао 25 специјалаца. У операцију је био укључен и Муслимански батаљон сачињен од заврбованих совјетских присталица, који су пружали пасивну подршку овим одредима.

Сигнал за напад означило је дизање у ваздух телефонске централе. Када је одјекнула експлозију ЗСУ Шиљке које су се распоредиле око палате кружно отвориле су ураганску ватру на објекат. Да би конфузија била још већа, Муслимански батаљон отоворио је насумичну ватру из две шиљке. Ово је омогућило да 50 специјалаца групе Зенит и Гром несметано се попну и заузму положаје на падини испред саме палате. Паралено са овим покретима била је и трећа група нападача под именом Карандој састављена од преосталих делова група Зенит и Гром као и Ваздушно-десантних трупа. Они су заузели зграду Министарства иностраних послова у самом Кабулу.

Два припадника Грома уз подршку вода падобранаца ВДВ освојили су штаб ваздухопловних снага авганистанске армије. Совјетска команда је координисала комплетну операцију, наредила је да четири специјалца из група Зенит и Гром крену уз подршку БТР и БМП -1 ка улазу у палату. Међутим из тврђаве је тад отоврена ватра а БТР групе Зенит и БМП -1 групе Гром су уништени. По напуштању возила један од специјалаца је био рањен. Док се председничка гарда борила са припадницима Зенита, Грома и Муслиманских снага, припадници Алфе несметано су савладили отпор и ушли у палату. Шиљке које су се пробиле у круг отвориле су ватру по другом спрату одакле је пружан отпор тешким митраљезима и ручним бомбама. Њихове четири цеви и бројност испаљених метака, направио је пакао по спратовима одакле је пружан отпор. Ипак, после жестоког окршаја који је трајао више од сат времена, припадници Алфе су морали и бробом „прса у прса“ да сломе отпор. Упркос снажног отпора, а то ваљда и приличи гарди, сви су браниоци настрадали. Судбина самог Хафизулаха Амина остала је неразјашњена, према једној верзији њега су убиле Алфе на другом спрату председничке резиденције док су трајале бробе са његовим гардистима који су чували Амина и његову породицу. Друга верзија каже да су Амин и његов брат са сином били заробљени. Они су после пресуде револуционарног суда 28. децембра 1979., погубљени. Тад је објављено да ће његовим преживелим сарадницима бити суђено пред верским и револуционарним судом. И они су такође, сви погубљени.

Док је операција преврта трајала, у самом Кабулу су се налазиле искључиво помоћне јединице авганистанске војске и полиције које су обезбеђивале друге важне објекте. Ове јединице су совјетски падобранци супешно савладали. Мало јачи отпор је пружен око Радија Кабул. Спорадични окршаји су трајали до 23 часа увече 27.децембра 1979.

У окршају са председничком градом погинуло је 5 припадника Алфи који су заузели председничку палату. У самом граду у окршајима је, наводно, страдало 250 војника и полицајаца на обе стране.

Падобранске јединице су имале задатак да освоје аеродроме што је учињено у периоду од 24. до 27. децембра 1979., када је обављено између 280 и 350 слетања. У том периоду Совјети су у Авганистан пребацили комплетну 103., 104., 105. ВДВ дивизију са свим наоружањем. За превоз снага и средстава, кориштени су транспортни авион Ил-76, Ан-12 и Ан-22, али делом и путнички авиони Аерофлота. Полетали су обично у таласима са више аеродрома у СССР–а, а највише из Московског региона и Туркестана. За сво време операције ваздушно десантног транспорта изнад Кабула су летели извиђачки авиони, којима је био циљ да открију побуњенике који би покушали да се инфлитрирају.

Појединим авганистанским руководиоцима није промакла толика совјетска активност, па су уочи пуча, поједини функционери тражили објашењење због чега толико летова. Објашњење је било да су копени путеви дотура оружја и опреме за авганистанске снаге блокирани и да се само то може извести ваздушним путем. Са аеродрома Баграм совјетски падобранци су хеликоптерима током пуча десантирани и на аеродроме Херат и Кандахар, који су заузети и претворени у упоришта. Док су трајали окршаји у Кабулу, совјетско-авганистанску границу на два прелаза прешле су мотострељачке дивизије које су наступале правцем Термез-Кабул и Куска-Херат. Главнину снага чиниле су 357. и 66. мотострељачка дивизија са средствима ојачања као и јединице 201. 360. мотострељачке дивизије. Те јендице подржавало је неколико есакдрила ловаца и бомбардера.

Авганистанске јединице нису пружале никакв отпор, али ни сарадњу совјетским трупама, већ су само немо гледале улазак совјетских дивизија у Авганистан (чехословачки сценарио). Ускоро се овим четири придружиле и још две мотострељачке дивизије 16. и 54.


Након операције, укупно 1.700 авганистанских војника који су се предали совјетским снагама је заробљено, а Совјети су поставили Бабрака Кармала, вођу фракције Парчам из ПДПА, за Аминовог наследника. Неколико других владиних зграда одузето је Аминовој халкистичкој влади током операције, укључујуц́и оне за Министарство унутрашњих послова, КХАД и Главни штаб (Дарул Аман Палаце).

Ветерани Алфа групе Совјетског Савеза изјавили су да је операција Олуја-333 била једна од најуспешнијих у историји јединице. Документи објављени након распада Совјетског Савеза 1990-их откривају да је совјетско руководство веровало да је Амин имао тајне контакте унутар америчке амбасаде у Кабулу и да је „био у стању да постигне споразум са Сједињеним Државама“; међутим, оптужбе о Амину у дослуху са Американцима су широко дискредитоване.

Елиминацијом Хафизулаха Амина отопочела је совјетска војна интервенција у Авганистану која је трајала 10 година и која је однела више од 14.000 живота совјетских војника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *