Пакистан је у иранској кризи добио улогу која му годинама измиче – да буде потребан Вашингтону. Али потребан није исто што и поуздан. Док Исламабад преноси поруке између САД и Ирана, у америчком систему нема знакова да се гради ново стратешко поверење. Реч је о тактичкој употреби једног канала, а не о трајном преокрету.
То је суштина целог тренутка. Избијање рата између САД и Ирана поклопило се са покушајем Пакистана да поправи везе са администрацијом Доналда Трампа. Тај спој околности отворио је простор да Исламабад буде представљен као посредник у тренутку када је број употребљивих канала ка Техерану сужен.
Додатни подстицај дала је лична веза Трампа са пакистанским војним врхом, пре свега са фелдмаршалом Асимом Муниром. Када лични контакт постане важнији од институционалне политике, добија се брз дипломатски ефекат, али и крхка конструкција. Такви односи кратко трају ако иза њих не стоји шири државни консензус.
Тактичка улога, а не стратешки заокрет
Вашингтон тренутно Пакистан посматра као средство за конкретан проблем – комуникацију са Ираном и покушај деескалације. То је уска и строго условна улога. Чим та потреба ослаби, поново ће у први план изаћи старе теме које годинама оптерећују односе две државе.
На Капитол хилу скепса није нестала. Напротив, видљиво је да и републиканци и демократе прихватају посредничку улогу Пакистана само као ограничено корисну. Сенатор Тед Круз јавно је задржао резерву према поузданости Пакистана као дугорочног партнера, док је сенатор Кори Букер подсетио на терет пакистанског досијеа у вези са тероризмом.
То је кључни сигнал. Ако Конгрес не верује да је реч о стабилном савезнику, онда нема основе за дубље безбедносно, економско или институционално везивање. Администрације долазе и одлазе, али ставови Конгреса и безбедносне бирократије одређују колико односи могу да се продубе.
Терет старих сумњи и индијски фактор
Пакистан не улази у ову фазу са празним листом. Наслеђе авганистанског рата, сумње у двоструку игру према екстремистичким групама и сталне оптужбе у вези са организацијама као што су Ласхкар-е-Таиба и Јаисх-е-Мохаммад и даље стоје у центру америчке расправе. Због тога једна посредничка епизода не може да поништи године неповерења.
Индија ту има сталну предност коју Пакистан нема. Односи Вашингтона и Њу Делхија су много шире постављени, са јачом институционалном подлогом и далеко мањом политичком токсичношћу у америчком систему. Насупрот томе, веза са Пакистаном редовно зависи од кризе, рата или хитне потребе.
То се видело и кроз политичке реакције после догађаја у Пахалгаму и каснијег кратког, али жестоког сукоба Индије и Пакистана. Када се у Вашингтону поново покрене тема терористичких група и њихових упоришта, свака дипломатија Исламабада брзо губи на тежини. У таквом окружењу Пакистан не успева да промени сопствену слику, већ само привремено скреће пажњу са најтежих оптужби.
Пропуштена шанса у Вашингтону
Још већи проблем за Пакистан је то што ни сопствени дипломатски замах није озбиљно капитализовао. Уместо да повећану видљивост у Вашингтону претвори у ширу политичку и пословну офанзиву, Исламабад је углавном остао у оквирима текућих и већ планираних контаката. То није понашање државе која жели да искористи повољан тренутак.
И посета пакистанског министра финансија током пролећних састанака ММФ-а и Светске банке прошла је без јасног покушаја да се нова дипломатска улога претвори у озбиљнији привредни наступ. Ако држава жели да пређе из категорије безбедносног проблема у категорију пожељног партнера, онда мора да понуди конкретан економски разлог. Пакистан то за сада није урадио.
Слично важи и за јавни наступ пакистанске амбасаде у Вашингтону. Док су стизале похвале због посредовања између САД и Ирана, Исламабад није видљиво искористио тај простор да агресивније поправи сопствену позицију у америчкој политичкој заједници. Тако је и медијска и дипломатска пажња остала кратког даха.
Безбедност и економија ограничавају дугорочну перспективу
Најтврђа препрека није у реторици, већ у чињеницама на терену. Стејт департмент је најавио фазно затварање Генералног конзулата САД у Пешавару због безбедносних разлога. То је много јачи сигнал од дипломатских похвала. Када се америчко дипломатско присуство смањује због ризика, тешко је истовремено заступати тезу о дубљем стратешком приближавању.
Иста логика важи за инвестиције. Чак и у областима за које у САД постоји обновљено интересовање, као што су критични минерали, Пакистан носи висок ризик. Значајан део тог богатства налази се у Белуџистану, где побуна и напади на инфраструктуру и стране пројекте трајно поткопавају поверење инвеститора.
Зато је главни проблем Исламабада врло једноставан: може да понуди канал ка Техерану, али не може да понуди стабилно и безбедно тржиште, нити уверљив оквир за дугорочни улазак америчког капитала. У администрацији која односе мери кроз конкретну корист, то је озбиљан недостатак.
Шта следи после кризе
Ако дође до спуштања тензија између САД и Ирана, вредност Пакистана као посредника нагло ће пасти. Тада ће остати само питање шта је Исламабад у међувремену изградио. За сада одговор није охрабрујућ: мало институционалног напретка, мало економске понуде и много старих спорова који нису решени.
Зато тренутно отопљавање не треба мешати са стратешким ресетом. Пакистан јесте успео да се наметне у једној опасној и осетљивој фази, али то је и даље политика кратког домета. Однос САД и Пакистана остаје реактиван, персонализован и зависан од кризе, што значи да ће без новог конкретног интереса Вашингтон брзо вратити Исламабад на периферију својих приоритета.
Све сабрано, Пакистан је добио дипломатски тренутак, али не и нови статус. Докле год у Вашингтону доминира став да је реч о корисном, али проблематичном партнеру, сваки напредак биће ограничен, условљен и привремен. Управо ту лежи главна последица садашње фазе: Пакистан може да буде део решења у једној кризи, али још није убедио САД да може да буде ослонац изван ње.