ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР-92: “32 ГОДИНE ОД СЛАВНЕ ЕПОПЕЈЕ СРПСКОГ НАРОДА, ЧУВЕНЕ БИТКЕ ЗА ПУТ ЖИВОТА”, лични поглед

Неповољна војно-политичка дешавања у БиХ почетком 1992. године, довешће до најзначајније војне операције ВРС током трајања грађанског рата у БиХ. Познато је да у историји српског народа, а нарочито у оној војној има много славних тренутака и победа које су наш народ учиниле великим, иако је он по бројности популације један од мањих народа. Сигурно се у славну историју нашег народа може уписати и операција „Коридор-92“, операција која је у нашем народу позната и као – битка за пут живота.

О Видовдану 1992. године, Војска Републике Српске (ВРС) је окончала, како су записали хроничари и стратези, најбриљантнију операцију у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробијање „коридора“ кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске (РС) и даљња комуникација према Србији.

Операција „Коридор-92“ била је кључ опстанка српског народа изван Србије и темељ Републике Српске.

Политичка ситуација у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини (СР БиХ), а нарочито њена безбедносна ситуација, јасно су одражавали стање на терену и опасност која се спремала српском народу у БиХ.

СИТУАЦИЈА У ПОСАВИНИ ТОКОМ АПРИЛА И МАЈА 1992.

С циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на територију БиХ, и на подручју села Сијековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над српским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формацијама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сијековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити јер се ситуација на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сијековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно је тих дана убијено више од 70 Срба, од којих се деветоро до данас води као нестало. У истом тренутку кад је извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант 5. Корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама.

У априлу 1992. године вођене су жестоке борбе у околини Босанског Брода и Босанског Шамца. Већ 20. априла 17. Корпус ЈНА садејствује 5. Корпусу ЈНА на подручју Дервенте при чему успева да одбаци хрватске снаге од касарне „Здравко Челар“ у Дервенти, стављајући под своју контролу све прилазе према њој.

© general Novica Simić, Operacija koridor 92, str.184

Ситуација у Посавини била је доста неповољна за српски народ. У то време на подручју Посавине већ је формирано неколико бригада ХВО, а отворено су деловале и одређене јединице регуларне ХВ .

Треба навести и податак да је службени Загреб ради заштите „хрватског националног интереса“ и пре стицања сопствене независности, 28. новембра 1991. године, наредио формирање Оперативне групе „Источна Посавина“ (ОГИП), са седиштем у Славонском Броду. За команданта је одређен пуковник Иво Петрић. Он је на тој дужности остао до 20. априла 1992. године, кад га је заменио амбициозни пуковник Винко Штефанек, до тада командант 108. бригаде ХВ из Славонског Брода. Штефанек је до 30. јуна 1992. године био истовремено командант ОГ „Источна Посавина“ и командант 108. бригаде ХВ. Команда је била састављена од старешина ХВ, претежно из 108. бригаде ХВ .

Почетком маја 1992. године снаге ОГИП изводе напад на подручје Босанског Брода. На том подручју пуковник Штефанек имао је на располагању 3. батаљон 3. „А“ бригаде ХВ, 3. батаљон 108. бригаде ХВ и 4. батаљон 101. бригаде ХВО. Са овим снагама је у 05.00 часова 8. маја започео напад и првог дана српске снаге су одбачене у рејону Греде за око 1200 метара, и у рејону Д. Колиба за око 600 метара. Исти дан на подручју села Нови Град у општини Оџак предале су се окружене снаге српске ТО, док су се око Модриче и у рејону Јоховца још водиле борбе .

У таквим условима после одлуке преосталих југословенских република (Србије и Црне Горе), да 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију (СРЈ), у Београду наређују да све јединице ЈНА до 19. маја 1992. године морају да напусте БиХ. После одлуке тадашње Скупштине Српске Републике БиХ да се формира ВРС, практично долази до гашења ЈНА. Врши се примопредаја дужности на свим секторима. То је период стварања и Републике Српске и њене војске. У ВРС остају само они официри и подофицири, који су се сами определили да ту остану – 19. маја последњи транспортни авион отишао је са аеродрома Маховљани. У таквом времену и у таквим условима доноси се одлука о пробијању „коридора“.

Већ од 9. маја 1992. године долази до борби са јачим и слабијим интензитетом.

Успех на правцу Босански Брод – Дервента команда  ОГИП намеравала је искористити за увођење јачих хрватских снага с подручја Оџака према планини Вучијак у сврху постављања линије одбране на правцу Велика Брусница – Дреновац – Пећник. Задатак је добила чета 157. бригаде ХВ и извиђачки вод 108. бригаде чији је командир именован за заповедника свих јединица у подручју Велике Бруснице .

Убрзо пошто је 30. маја 1992. године Модрича по други пут пала у руке непријатеља, 1. КК доведен је у оперативно окружење. Модрича је два пута била ослобођена, а други пут је, једноставно, пала зато што се „политичке структуре“ у граду нису могле договорити око власти. У једном противнападу преко моста у Оџаку, Хрвати су заузели Модричу и формирали 105. бригаду Хрватског вијећа обране (ХВО). Самим тим једина веза са Србијом, односно осталим српским деловима, била је прекинута. Преко Тузле се није могло ићи, јер је већ била успостављена линија међуетничког разграничења, тако да је 1. КК ВРС доведен у оперативно окружење губитком дела територије бившег 17. Корпуса (тузланског) ЈНА (после 19. маја ИБК ВРС), и то не својом кривицом.

ДВАНАЕСТ БЕБА

Цела бањалучка регија па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион становника, била је у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике неизвесности. Улице крајишких градова биле су пусте. Није било струје, горива, цигарета, кафе, па чак и пасте за зубе. Залихе хране су се драстично смањивале, а у здравственим установама понестајало је лекова и санитетског материјала. Болнице су остале и без кисеоника, није било ни течности за хемодијализу бубрежних болесника. Најкритичније стање било је у бањалучком породилишту, где је преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у којима су биле бебе.

Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио је апел за помоћ путем радија, телевизије, организације УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организације. Авион који је био на аеродрому у Београду, неколико дана чекао је дозволу од светских моћника, како би одлетео у Бања Луку са неопходним драгоценим товаром. Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустријски кисеоник, којег су добили од ВРС, то није било довољно да се бебе спасу.

У таквој ситуацији постојала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост непријатељу или кренути у борбу за пут живота.

УМИРЕЊЕ ПОЗАДИНЕ 1. КК

Већ у марту 1992. године, било је јасно да ће доћи до рата у БиХ. Нова команда тада још 5. Корпуса ЈНА практично је стартовала 18. марта 1992. године. На дужност команданта долази генерал-мајор Момир Талић, а пуковник Бошко Келечевић за његовог заменика. Догађаји у Сијековцу приморали су команду Корпуса да прати догађаје на терену.

Будући да је највећи део 5. Корпуса још увек био у западној Славонији, команда Корпуса морала је да процењује свакодневно политичку и војну ситуацију, и да се не обазире на зону одговорности између 5. и 17. корпуса ЈНА. Ситуација је била доста конфузна. Не само шири део простора око Брода и Дервенте, већ и западни део око Приједора, Новог Града, Јајца, Влашића, Санског Моста, били су критични. У окружењу је већ био шири простор Приједора, Бања Луке, Прњавора, Добоја итд. Те је донесена одлука да се једна група снага одвоји на посебан правац, према Дервенти. Потом је одлучено да се формирају лаке бригаде. Прва од неколико лаких бригада у ВРС формирана је у априлу 1992. године у Српцу. Задатак тих бригада је био контрола и умирење територије, и омогућавање ударне оштрице главнине снага 1. Крајишког корпуса (1. КК) да изврши постављени задатак. Након што су те бригаде умириле територију и ставиле је под потпуну контролу српске војске, касније су прерасле у друге јединице. Формирање лаких бригада био је благовремени и смео потез.

СИТУАЦИЈА НА ФРОНТУ УОЧИ ПОЧЕТКА ОПЕРАЦИЈЕ „КОРИДОР-92“

Као што је наведено, први окршаји између српских снага и ХВ (ХВО) почели су још 2. маја 1992. године. Међутим, прва борбена дејства 1. КК не изводи на својој територији, већ прелази на подручје Оперативне групе „Добој“ (ОГ „Добој“) која се, изгубивши везу са ИБК, самоинцијативно ставила на располагање односно претпочинила 1. КК. О претпочињавању ОГ „Добоја“, 1. КК уопште није постојала никаква наредба. Једноставно, на реферисању командант ОГ „Добој“ пуковник Миливоје Симић, на питање чији је, одговорио је: „Талићев сам“, а генерал Талић је одговорио: „Прихватам“!

У том периоду муслиманска војска (Армија БиХ, АБиХ) још није била добро организована, међутим ХВО је био изузетно добро организован и масовно је био попуњаван јединицама, и старешинама и војницима из Хрватске, а нарочито повратницима из Вуковара, прекаљеним борцима, затим са окучанског дела ратишта, па чак и Хрватима из Книнске крајине. У том моменту фронт у РСК је био умирен доласком УНПРОФОР-а. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздвајања је била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка је још била српска. То је био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да је град Добој остао у једном полуокружењу и недостајао је само један помак да се хрватске снаге споје долином реке Босне и да све буде изгубљено.

Због тога је прво требало отклонити опасност од Добоја, у чему је одмах по свом доласку учествовала специјална бригада МУП РСК, јер РСК у то време није смела да има војску. Специјална бригада МУП РСК много је помогла ОГ Добој у одбрани, међутим, неку операцију без јаче технике сами нису могли да обаве. Покушај ове бригаде 12. маја 1992. године да пробије положаје непријатеља код Цера није успео.

Касније је формирана Тактичка група (ТГ) под командом пуковника (касније генерала) Миле Новаковића  и начелником штаба пуковником (касније генерала) Новицом Симићем. Нешто касније специјална бригада, потпомогнута Осињском бригадом ВРС и јуришним батаљоном ВРС „Вукови са Вучијака“, пробиће положаје непријатеља код Цера.

Проблем код српске војске су биле јединице које су се управо формирале на подручју дела Посавине које су Срби контролисали, као што су биле Крњинска, Осињска, Вучијачка бригада. Оне су биле доста неопремљене, слабог кадровског састава, без старешинског састава. Тако да се све на том подручју свело на 327. мтбр (касније преименованој у 27. Дервентску мтбр). Она је веома добро организовала Прњавор и део Дервенте, коју је непријатељ реком Укрином одсекао. Пола града је било у српским рукама, а пола у рукама Хрвата и муслимана. То је раније била и граница између 5. и 17. Корпуса ЈНА, али то није представљао проблем да Команда 1. КК уочи значај тог простора.

© Muzej VRS, Danko Borojević

Да се 1. КК није толико задржао у западној Славонији, могао је благовремено изаћи на Саву код Брода, овако је морао да води борбе око Бијелог и Бабиног брда и око Брода. Али пошто је Корпус био ангажован, није се могло и то „одрадити“. Крај априла – почетак маја био је период припреме за операцију „Коридор-92“, проширење и ослобађање тог дела територије. Након што је Модрича по други пут пала у руке непријатеља, Вучијачка бригада је држала веома мали мостобран на Босни, и њој се мора одати посебно признање, на томе што је тај мостобран и задржала, јер је он касније послужио за постизање других циљева током операције Коридор. Ипак, 327. мтбр је била окосница, добро опремљена, са добрим старешинским кадром. Али је проблем настао у бригади 19. маја 1992. године, кад се део старешина извукао и отишао за СРЈ, а много формацијских места у бригади је остало упражњено. Последњи транспортни авион са Маховљана за СРЈ полетео је тог дана.

Већ 10. маја преко Требаве почиње да се гради пут. Потпуковник Бошко Мичић са инжењеријском групом из 1.КК и грађевинском оперативом из Добоја прави пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић. У пар наврата 2. и 12. маја 1992. године, покушано је ослобађање Дервенте. Ти покушаји нису успели, због знатно јачих хрватских снага на том подручју, у односу на знатно скромније српске снаге. Међутим, може се слободно рећи да циљ и није био да се Дервента ослободи у првој фази битке за пут живота. Циљ је пре свега био да се у том подручју вежу што јаче хрватске снаге и да се спречи њихово међусобно спајање.

Да су се хрватске снаге спојиле, а било је свега осам километара (од Јоховца, Которског и Фоче, да се споје са Крњином), настала би катастрофа. Спојени би били, практично, Брод, Добој, Маглај, Зеница и даље.

Посебно се добро показао јуришни батаљон под командом Вељка Миланковића, „Вукови са Вучијака“, који је био добро организован, добро наоружан, имао је добру дисциплину и добро је познавао терен. Већ 12. и 15 маја 1992. године, припреме за операцију „Коридор-92“ су биле одрађене и опет је главни носилац био 1. КК, тачније групе које су „деташоване“ на тај правац. Неколико састанака је било у Руданци, односно на Расаднику где је донесен први план за операцију „Коридор-92“.

Српске снаге из РСК које је чинила специјална бригада МУП Крајине, биле су распоређене у ширем рејону Руданке и Станова, те су одмах по распоређивању биле гађане из минобацача. Примењујући одређена лукавства, српске снаге из РСК, су успеле да на територију РС тачније у рејон планине Мањача, а после и у Добој пребаце одређен број тешке технике, као и неколико хеликоптера. Нарочито је значајно било то што је успешно пребачен део артиљерије, која ће добро доћи током самог извођења операције.

Чињеница да је бригада из РСК употребљавана заједно са јуришним батаљоном „Вукови са Вучијака“, говори о борбеној вредности те јединице. Бригада је заједно са јуришним батаљоном 12. маја покушала да овлада објектом Цер и бочним дејством да пресече села Которско, Фочу и остала, и самим тим да пресече и непријатељске снаге, међутим, због расквашеног терена, јаког отпора непријатеља и претрпљених сопствених губитака није успела. Већ сутрадан након што је 1. окбр ВРС, уз снажну артиљеријску припрему, пружила подршку бригади из РСК и јуришном батаљону „Вукови са Вучијака“, задатак је извршен. Самим тим проширена је операцијска основица и снаге непријатеља су одбачене од Добоја, чиме је заустављен покушај непријатеља да се споји код Добоја. Да непријатељ није одбачен од Добоја успешном акцијом српских снага, вероватно би српска војска била у знатно неповољнијем тактичком, а може се рећи засигурно и стратегијско-оперативном положају.

Места као што су Добој, Шамац и Милошевац до Гаревца никада нису били у рукама непријатеља. Простор од Шамца и Милошеваца до Гаревца одиграо је важну улогу. Шамац и одбрана Шамца и јединице из тог краја, посебно Милошевца, много су допринеле лакшем пробијању положаја непријатеља, након форсирања Босне и ослобађања Модриче и Оџака нешто касније.

ОДЛУКА О ПРОБОЈУ КОРИДОРА

С правом се може рећи да је иницијална каписла, за убрзање ове операције била смрт 12 беба у бањалучком породилишту. И поред тога што је градоначелник Бања Луке, молбом упућеном директно генералном секретатру УН Бутросу Бутросу Галију, у којој је молио званичнике УН да одобре хуманитарни лет авиона са лековима, кисеоником, одговор није добио. Тад је било јасно да се „велики“ свет оглушио на то, те српском народу није ништа друго преостало  него или да се пробије или да тихо умре, јер резерве нису биле неисцрпне.

Повољна околност за команданте српских снага, била је та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатке. Саму неодлучност око пробијања „коридора“ (иако су сви били за), која је правила проблем јер се није могло одлучити којим правцем, којим снагама, како да се крене у извршење задатка – прекинуо је сам генерал Талић. Генерал Момир Талић командант 1. КК ВРС, одлучио је да се преко Требаве, најкраћим путем до Видовдана пробије „коридор“ и успостави веза са источним делом РС и даље са Србијом. Тада је рекао: „ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козија стаза, нећу да деца умиру!…“.

© Muzej VRS, Danko Borojević

Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализацији плана. Главнина српских снага била је у окружењу, само су два српска батаљона (из Посавине) била ван окружења, али су они садејствовали, главнини српских снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група које су носиле пробој, била је изнуђена, јер се морало са операцијом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР-а преузеле положаја у западној Славонији. Како се која јединица српске војске извлачила из рејона западне Славоније, тако је она и ангажована на фронту према Посавини. Лаке бригаде су имале задатак да смире позадину 1. КК, након што су муслиманске снаге покренуле општи напада на неке градове у бањалучкој регији (Нови Град, Приједор, Сански Мост). Задатак који је био постављен пред лаке бригаде, извршен је у потпуности, стварајући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало је јединица 1. КК које нису учествовале у овој операцији, нису биле само оне око Јајца и Влашића. Све остале јединице су имале неку од улога – или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробој из окружења.

Одлучено је да ударна песница пробоја „коридора“ буде 1. окбр којом је командовао пуковник Новица Симић, а да јој садејствује 16. Крајишка мтбр (гарава), којом је командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талаћа који је рекао: „Дај Симића на тежиште“, планирање операције је било у завршници. Кад је операција испланирана одлука је донесена у Становима код Добоја, а 19. јуна 1992. године је саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење јединица на правац извођења. Само није саопштен тачан почетак операције. Командно место Корпуса било је у Дугим Њивама и оно је добро уређено, успостаљене су све потребне комуникације. Све јединице су добиле задатак да отворе ватру на целој дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага које су биле на тежишту пробоја. Пуковник Борислав Ђукић (касније генерал), водио је мали тим за пропагандни рат, који је радио на заваравању непријатеља, да ће главни удар да крене према Тузли.

Обавештајни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у рејон Посавине, убаци знатне снаге ојачања, те је одлучено да операција започне 24. јуна, а не 26. јуна како је провобитно планирано. Свако чекање значило је да однос снага иде у корист непријатеља, а не у српску корист.

ОДНОС СНАГА

а) Хрватско-муслиманске снаге :

У току извођења операције, команда Оперативне групе „Источна Посавина“ имала је на располагању следеће снаге:

– једанаест бригада ХВО,

– снаге ХВ еквивалента три до пет бригада. У почетку су ангажоване по бригадама, а после „забране“ министра одбране РХ г. Гојка Шушка, по батаљонима (бојне), артиљеријске јединице за подршку су ангажоване као артиљеријске групе. Јединице за ПВО и ПОБ употребљаване су као мање групе за ојачање батаљона,

– садејство трију бригада АБиХ.

Јединице ХВО:

– 101. бригада ХВО Босански Брод , око 3000 војника,

– 102. бригада ХВО Оџак, око 1500 војника,

– 103. бригада ХВО Дервента, око 3400 војника,

– 104. бригада ХВО Босански Шамац, око 1100 војника,

– 105. бригада ХВО Модрича, око 2500 војника,

– 106. бригада ХВО Орашје, око 3000 војника,

– 107. бригада ХВО Градачац, око 2500 војника,

– 108. бригада ХВО Брчко, око 3000 војника,

– 109. бригада ХВО Добој, око 1000 војника,

– 110. бригада ХВО Усора, око 1000 војника,

– 111. бригада ХВО Жепче, око 2000 војника.

Укупно ХВО је у Посавини располагао са око 24000 војника .

Јединице или делови јединица ХВ:

– 3. бригада „А“ Осијек- Славонски брод,

– 106. бригада Осијек,

– 107. бригада Валпово,

– 108. бригада Славонски Брод,

– 109. бригада Винковци,

– 121. бригада Нова Градишка,

– 122. бригада Ђаково,

– 123. бригада Пожега,

– 124. бригада Вуковар,

– 127. бригада Вировитица,

– 130. бригада Осијек,

– 131. бригада Жупања,

– 132. бригада „А“ Нашице,

– 135. бригада Осијек, Бели Манастир,

– 136. бригада Слатина,

– 139. бригада Славонски Брод,

– 157. бригада Славонски Брод,

– 204. бригада Вуковар,

– 37. инжењеријски понтонирски батаљон (бојна) Славонски Брод,

– Ускочка сатнија (чета) Осијек.

Јединице подршке и обезбеђења борбених дејстава:

– 2. мад Осијек,

– 3. мад Осијек,

– 63. лард Осијек, Славонски Брод,

– 65. лард Осијек, Славонски Брод,

– 19. мпоад Вировитица,

– 38. Д/Б Славонски Брод,

– ОРРФ Славонски Брод,

– 301. ЛоБ Славонски Брод, Осијек,

– 302. ЛоБ Славонски Брод, Осијек,

Друге ОЗ:

– 2. бригада „А“ Загреб, Карловац,

– 99. бригада Пешченица, Загреб,

– 102. бригада Нови Загреб,

– 103. бригада Крапина,

– 104. бригада Вараждин,

– 105. бригада Бјеловар,

– 111. бригада Ријека,

– 137. бригада Дуга Реса,

– 145. бригада Дубрава, Загреб,

– 150. бригада Чрномерец, Загреб,

– 153. бригада Велика Горица,

– самостална сатнија Чаковец.

У зони ОГ „Источна Посавина“ стално се налазило од 3000 до 5000 војника ХВ .

Јединице АБиХ:

– 109. бригада АБиХ Грачаница,

– 201. бригада АБиХ Маглај,

– 207. бригада АБиХ Тешањ.

Укупно бројно стање хрватско-муслиманских јединица износило је 25500 људи.

© Muzej VRS, Danko Borojević

Етапе операције	ОГИП	К-92	Однос по етапама
Прва	25500	40800	1:1,70
Друга	20000	54660	1:2,73
Трећа	2498	19960	1:7,90

Овај упоредни преглед јасно показује да су обична наклапања да су хрватско-муслиманске снаге могле одбранити Босански Брод, да су издати и да је за то основни кривац 108. бригада ХВ. Противничке снаге доведене у полуокружење на прилазима Босанском Броду биле су знатно слабије од нападача. То показује однос снага у људству 1:7,9, однос снага у оклопним возилима 1:4 и однос снага у артиљерији за подршку 1:6. Уз катастрофалан пад морала, нису имале никакву шансу да се одрже. Како год се звала та несретна бригада, супротстављена оваквом противнику, она није имала ни теоретске услове за успешну одбрану.

г) Број и врста ангажованих борбених средстава:

Табела 2.  Артиљерија за подршку и минобацачи

Врста средства	ОГИП	К-92	Однос
МБ 60 мм и 82 мм	140	180	1:1,2
Хаубице 105 мм	46	10	4,6:1
Хаубице 122 мм	18	72	1:4
Топ
130 мм	5	5	1:1
Топ-хаубице 152 мм	18	0	18:0
Хаубице 155 мм	4	20	1:5
Хаубице 203,2 мм	4	0	4:0
ВБР 122/128 мм	8	4	2:1
Лансер ракета З-З Р-65	0	2	0:2

Због изразите надмоћности срспских снага (ВРС) у авијацији, а нарочито у ПВО, РВ Хрватске после обарања авиона МиГ-21 код Дервенте, престаје да упућује авионе на борбене летове изнад Посавине.

Табела 3.  Ваздухоплови

Врста ваздухоплова	ОГИП	К-92	Однос
Извиђачки авиони	2	6	1:3
Јуришни авиони/ловци-бомбардери	2	18	1:9
Транспортни хеликоптери	2	12	1:6

Табела 4. Противоклопна средства

Врста противокл. средст.	ОГИП	К-92	Однос
Средства блиске ПОБ	1280	1386	1:1,1
БсТ  82 мм	62	84	1:1,3
ПТ топ  76 мм	30	36	1:1,2
ПТ топ 100 мм	16	36	1:2
СПТО 76 мм	4	2	2:1
СПТО 100 мм	2	0	2:0
ПОЛК Маљутка	92	82	1,5:1
ПОЛК Фагот	2	4	1:2
СПОЛО	2	12	1:6

Табела 5. Оклопна борбена средства

Врста оклопног средства	ОГИП	К-92	Однос
Оклопно извиђачки аутомобил	1	3	1:3
Лаки тенк ПТ-76	0	3	0:3
Средњи тенк Т-34/85	9	18	1:2
Средњи тенк Т-55	22	71	1:3
Средњи тенк Т-72/М-84	4	24	1:6
БВП М-80/80А	5	21	1:4
ОТ М-60П/ПБ	6	23	1:4
Укупно оклопних возила	47	163	1:4

Из прегледа се види да су хрватске снаге у Посавини имале укупно 47 борбених возила насупрот 163 борбена оклопна возила српских снага, или 1:4. Однос у тенковима био је 35:116 или 1:33.

РУКОВОЂЕЊЕ И КОМАНДОВАЊЕ У ОПЕРАЦИЈИ

а) Снаге Коридора:

Операцијом је лично руководио командант 1. КК генерал Момир Талић. За потребе командовања операцијом на планини Требави, у рејону Дуга Њива инжењеријски је уређена осматрачница са тешком покривком. У осматрачници и оближњим кућама је развијено истурено командно место (ИКМ) 1. КК, које је отпочело са радом 19. јуна 1992. године.

Истурено командно место на тој локацији функционисало је до 14. августа 1992. године, кад је премештено у зграду основне школе у селу Осијечани. На тој локацији остало је до завршетка операције „Коридор-92“.

Команду на ИКМ формирао је начелник штаба (НШ) 1. КК пуковник Бошко Келечевић од дела својих старешина, старешина из ОГ „Добој“, В и ПВО ВРС и из МУП РСК. Команда је била малог бројног стања, али је њен састав био тако изабран да је у сваком моменту могла успешно да прати ток операције и командује јединицама. Команде потчињених састава имале су пуну слободу у избору врсте маневара и ангажовања јединице.

ИКМ Дуга Њива:

– Командант, генерал-мајор Момир Талић,

– НШ, пуковник Бошко Келечевић,

– НОНО, капетан I кл. Димшо Мицић,

– НОбО, мајор Рајко Чкоњевић.

– НБ,  капетан I кл. Милан Илић,

– НВ, потпуковник Милун Томовић,

– ПКПо, потпуковник Лука Радојчић,

– НИ, потпуковник Бошко Мићић,

– ВОН, потпуковник Слободан Кустурић ,

– представник Владе РСК, министар Милан Мартић,

– Командант посебних јединица милиције МУП РСК, пуковник Борислав Ђукић,

– Командир ескадриле хеликоптера, мајор Вељко Лека,

– Командир јединица везе, капетан Драган Перић,

– Ађутант команданта 1. КК, ств Јовица Милићевић,

– Референт за санитетску евакуацију, Снежана Алексић.

На ИКМ су се налазила и три војника везисте, чатири возача, шест војних полицајаца и дактилограф.

На директној вези ИКМ је имао: ТГ-1, 2, 3 и 4, ОГ „Добој“, 16. Крајишку мтбр, јединице за ватрену подршку и обезбеђење борбених дејстава.

Редовни извештаји подношени су два пута дневно. Јутарњи у 07 часова са стањем у 06 часова и сумарни дневни у 21.00 час, са стањем у 20.00 часова . Избегнуто је свакодневно и непотребно позивање команданата на реферисање и разне састанке. Реферисање је вршено седмично или десетодневно. Непосредним обиласком јединица старешине са ИКМ су свакодневно, на лицу места, стицале увид у стање на фронту и одмах реаговале, кад је било потребно.

Организација садејства вршена је линијом командовања, али најчешће личним контактом старешина суседних јединица. ВОН потпуковник Кустурић лично је одлазио у рејоне јединица, ради што успешнијег навођења јуришне авијације и дејства по траженим циљевима.

Оперативна група „Добој“ имала је команду формацијског састава партизанске дивизије. Команда није била попуњена ни са 50% потребног бројног стања. Имала је веома мали број професионалних старешина.

Команда 16. Крајишке мтбр била је устројена по ратној формацији моторизоване бригаде.

а-1) Команде потчињених јединица и команди

Команда ТГ-1:

– Командант, пуковник Новица Симић,

– НШ, мајор Миле Бероња,

– НОНО, мајор Јожеф Ђери,

– НА, потпуковник Живко Девић,

– НВ, капетан Милија Антић,

– НБ, потпоручник Гојко Мачкић,

– ПКПо, потпуковник Милан Дупљанин,

– НТСл, капетан I кл. Вукадин Златковић,

– НИнСЛ, поручник Драган Костић,

– НСнСл, Капетан др Ненад Кецман,

– Официр за везу, Гавро Дринић

Старешине потчињених јединица:

– Командант 2/1. окбр, мајор Бранко Сузић,

– Командант Прњаворске лпбр, мајор Владо Живковић,

– Командант 1/Прњаворска лпбр, мајор Жика Кузмановић,

– Командант 2/Прњаворска лпбр, капетан I кл. Милорад Кузмановић,

– Командант 3/Прњаворска лпбр, Капетан Ратко Дешић,

– Командант Лакташке лпбр, мајор Зоран Црнић,

– Командант 1/6. Санске пбр, мајор Вељко Брајић, заменик капетан Мирослав Радаковић,

– Командант 7/16. Крајишке мтбр, мајор Боривоје Павловић – Пајо,

– Командант 1. батаљона војне полиције 1. КК, капетан I кл. Радослав Лакић,

– Командант 1/1. Озренске лпбр, капетан I кл. Предо Ђуричић,

– Командант батаљона Толиса, поручник Миле Станковић,

– Командант батаљона Врањак-Копривна, потпоручник Драган Грујић,

– Командант хад-122/1. окбр, капетан Драган Татомир, после прве етапе капетан I кл. Остоја Кукић,

– Командант лсард ПВО/1. окбр, мајор Милисав Грбић,

– Командир чете милиције МУП Модрича, Драган Савић,

– Командир чете ТО Модрича, водник Јово Бајиновић,

– Командир команде стана, заставник I кл. Остоја Алексић,

– Командир одељења војне полиције, водник Драган Тутић,

– Начелник шифре, старији водник Винко Стојнић,

– Старији водник Вукашин Рендић, шифрер,

– Старији водник Душко Ћетојевић, шифрер,

– Војник Здравко Бабић, возач шифре,

– Посада „командног пинцгауера“: Милан Бабић-Жути, Дубравко Ловрић-Ловро и Милован Бундало-Бунди,

– Командир одељења везе, потпоручник Драган Шкондрић,

– Командир БТР, водник Слободан Јавор,

– Посада БТР: возач БТР Љубомир Зрнић, послужиоци Жељко Вујимиловић и Жељко Керезовић. Заједно били од 1991. до 1996. кад су демобилисани,

Старешине садејствујућих јединица ИБК:

– Командант специјалног батаљона/2. Посавске пбр, капетан Милан Јосић,

– Командант батаљона Милошевац/2. Посавске пбр, капетан Јово Савић.

Команда ТГ-2:

– Командант, пуковник Миле Новаковић,

– НШ, пуковник Вукадин Макрагић,

– ПКМ, потпуковник Љубинко Катић,

– НБ, потпуковник Петар Ајдиновић,

– ПКПо, потпуковник Драгиша Ранчић,

Старешине потчињених јединица:

– Командант лпбр МУП РСК, мајор Миливоје Рашуо ,

– Командир 1. Далматинске чете, милиционер Милорад Цвијановић,

– Командир 2. Далматинске чете, поручник Стеван Суботић,

– Командир 3. Далматинске чете, милиционер Милан Лакић,

– Командир 4. Далматинске чете на БРДМ-2, милиционер Милан Атлија,

– Командир Кордунашке чете, капетан Никола Торбица

– Командир Банијске чете, инспектор Милан Карановић,

– Командир Личке чете, Марко Мркић,

– Командир Западнославонске чете, инспектор Крсте Жарковић, заменик капетан Зоран Бркић,

– Командант 1/11. Дубичке пбр, мајор Пантелија Ћургуз,

– Командант Вучијачке лпбр, капетан I кл. Владета Живковић, од друге етапе у саставу ТГ-3,

– Командант батаљона „Вукови са Вучијака“, поручник Вељко Миланковић,

– Командир тч-2. окб/1. окбр, поручник Горан Сивац,

– Командир хаб 122 мм М-38/1. окбр, поручник Радојица Поповић.

Команда ТГ-3:

– Командант, пуковник Славко Лисица,

– НШ, мајор Владо Топић до рањавања, пуковник Драгослав Ћуркић до краја операције,

– НОНО, мајор Владо Топић након рањавања и краћег опоравка,

– НА, потпуковник Илија Лукић, посуђен из 16. Кмтбр за трећу етапу операције,

– НБ, мајор Новак Ђукић,

– НВ, потпуковник Стево Тучић,

– НПВО, потпуковник мајор Душко Кнежевић,

– НИ, капетан I кл Голубан Војводић,

– ПКПо, пуковник Радомир Чавић, од друге етапе пуковник Љубиша Пашић,

Старешине потчињених једица:

– Командант 327. мтбр пуковник Тривун-Триво Вујућ, после његове погибије 30. јуна 1992. године, пуковник Станко Балтић,

– Командант 11. Дубичке пбр (-1), потпуковник Ратомир Маринковић,

– Командант Осињске лпбр, потпуковник Недељко Којић, од друге етапе пуковник Радомир Чавић,

– Командант Вучијачке лпбр, од друге етапе операције мајор Младен Ољача,

– Командант Крњинске лпбр, мајор Војислав Радишковић, од 29. јуна 1992. године мајор Мико Шкорић,

– Командант Србачке лпбр, потпуковник Миодраг Сувајац,

– Командант Градишке лпбр, потпуковник Стојан Марић,

– Командант 2. окбр, пуковник Славко Лисица, команду је интегрисао у команду ТГ-3, а батаљоне придодао пешадијским бригадама. После завршетка треће етапе операције командант бригаде постао је потпуковник Борислав Којић.

Команда ТГ-4:

– Командант, потпуковник Радмило Зељаја,

– НШ, потпуковник Радован Шмитран,

– НОНО, потпуковник Јово Стојкић,

– НБ, капетан Радомир Корићанац,

– НА, мајор Милан Мутић,

– НБ, капетан Ранко Тодић,

– ПКПо, мајор Илија Куртовић,

Старешине потчињених јединица:

– Командант 6. Санске лпбр, пуковник Никола Кајтез, после друге етапе операције,

– Командант 343. мтбр, потпуковник Радмило Зељаја,

– Командант 5. Козарске лпбр, потпуковник Перо Чолић,

– Командант батаљона ВП/1. КК, мајор Радослав Лакић, после друге етапе операције,

– Командант 1/2. Посавске пбр, капетан Саво Босић,

– Командант 3/1. окбр, капетан I кл. Бариша Бајић.

Команда 16. Крајишке мтбр:

– Командант, пуковник Милан Челекетић,

– НШ, потпуковник Никола Кајтез до краја друге етапе, отишао за команданта 6. Санске лпбр,

– НОНО, капетан I кл. Милан Басрак,

– НБ, капетан I кл. Борислав Стијак,

– ПКМ, потпуковник Милорад Кутлешић,

– НОбО, капетан Љубан Зец,

– НПерс.О, мајор Мирољуб Станковић,

– НА, мајор Илија Лукић, после друге етапе операције посуђен команди ТГ-3 до краја операције у улози НА,

– НПВО, мајор Небојша Јаничић,

– НВ, капетан I кл. Тихомир Ивановић,

– НИнж., капетан I кл.Зоран Обрадовић.

– ПКПо, потпуковник Маринко Гајић, Јожеф Тот и Омиљен Станић,

Старешине потчињених јединица:

– Командант 1. мтб, капетан I кл. Радан Савић.

– Командант 2. мтб, капетан I кл. Слободан Нинковић,

– Командант 3. мтб, поручник Слободан Маринковић.

– Командант 4. мтб, поручник Зоран Пачавра,

– Командант 5. мтб, капетан I кл. Ранко Драгичевић.

– Командант 6. мтб, капетан Драган Вуковић, после друге етапе прешао са батаљоном у састав 2. Крајишке лпбр,

– Командант 7. мтб, мајор Боривоје Павловић,

– Командант ОдТО Лакташи, капетан Жељко Милинковић.

 – Командант окб, капетан Зоран Зрнић,

– Командант хад-122 мм М-38, капетан I кл. Драго Михаљчић,

– Командант мпоад, поручник Душко Сузић,

– Командант лад ПВО, капетан I кл. Митре Крајовски,

– Командант инж.б., капетан I кл. Симо Милошевић,

– Командант Поз.б. капетан I кл. Милутин Шочкевић,

– Командир изв.ч. капетан I кл. Слободан Карапетровић,

– Командир чВП, капетан I кл. Милован Мирошљевић,

– Командир чв, поручник Секула Ђурашиновић.

– Командир К-ст, заставник I кл. Бранко Бабић.

Из наведених јединица је видљиво да број батаљона не одговара формацији моторизоване бригаде, јер моторизована бригада има само три моторизована батаљона, Батаљони нису били по формацији мтб јер су чете биле смањеног бројног стања.

Команда Оперативне групе „Добој“:

– Командант, пуковник Миливоје Симић,

– НШ, мајор Бранко Буњевац,

– НОНО, капетан I кл. Диншо Мицић,

– НОбО, мајор Борислав Максимовић.

– ПКМ, мајор Него Ђедовић,

– НБ, капетан I кл. Мирко Славуљица,

– ПКПо, потпуковник Лука Радојчић,

Старешине потчињених јединица:

– Командант 1. Добојске пбр, мајор Владо Шпанић,

– Командант Теслићке бригаде, потпуковник Дејан Билановић,

– Командант 1. Озренске лпбр, капетан Драган Васиљевић,

– Командант 2. Озренске плбр, капетан I кл. Милутин Мишић,

– Командант 3. Озренске лпбр, капетан Радован Јовић,

– Командант 4. Озренске лпбр, капетан Новослав Николић,

– Командант Требавске лпбр, потпуковник Јово Граовац, пуковник Бошко Мићић, пуковник Петар Милошевић,

– Командант бат. ВП, капетан Остоја Трифуновић.

Борбена група 2:

– Команда 2. Крајишке лпбр, уједно команда БГ-2,

– Командант, пуковник Јово Вукобрат,

– НШ, потпуковник Милорад Савић,

– НОНО, капетан Горан Тубица,

– НР, капетан Родољуб Бунић,

– ПКПо, мајор Слободан Ромић,

– помоћник за морал, капетан Владо Шеварика,

– НПерс. одељења, мајор Љубиша Ђурић,

– НА, капетан Саша Мићин,

– НИнж., капетан Раде Кунаица,

Старешине потчињених јединица:

– Командант 1/2. Крајишке лпбр, мајор Драган Граховац,

– Командант 2/2. Крајишке лпбр, мајор Небојша Зарић,

– Командант 3/2. Крајишке лпбр, капетан Горан Вуковић.

– Командант 2/2. Посавске пбр, потпоручник Младен Радовић,

– Командант 1/1. окбр мајор Мирослав Галич,

– Командир чете милиције МУП Босански Шамац, Стеван Тодоровић.

Ватрена подршка јединица:

– Командант 92. мешовите авијацијске бригаде, потпуковник Слободан Кустурић,

– Командант 89. ракетне артиљеријске бригаде, потпуковник Никола Рапајић,

– Командант 1. мап, пуковник Десимир Гаровић,

Снаге ПВО:

– Командант мешовите ракетне бригаде ПВО, пуковник Јово Радовановић,

– Командант 1. лап ПВО, пуковник Драган Лазаревић,

Снаге за обезбеђење борбених дејстава:

– Командант 1. инжењеријског пука, потпуковник Драгић Гојковић,

– Командант бат. везе, капетан I кл. Војин Раилић,

– Командант 1. понтонирског батаљона, мајор Ранко Миљатовић,

– Командант 1. санитетског батаљона, пуковник Слободан Вујичић,

– Командир 1. извиђачке чете, поручник Срето Ђаковић,

– Командир 1. чете АБХО, мајор Драго Личина,

– Командант 14. ПоБ, пуковник Милан Шкондрић.

б) Снаге ОГИП:

Оперативна група „Источна Славонија“ (ОГИП) којом је од 20. априла 1992. године командовао пуковник Винко Штефанек, била је директно потчињена Истуреном заповједном месту Хрватске војске у Ђакову, којим је командовао генерал-бојник Петар Стипетић. На ову дужност именовао га је председник Републике Хрватске Фрањо Туђман, 30. јуна 1992. године. „За заповједника свих постројби Хрватске војске (ХВ) на славонском бојишту, од Славонског Брода до Осијека“.

Попуну јединицама и материјалним средствима вршила је Оперативна зона Осијек (ОзО), под командом бригадира Винка Врбанца. Није била надлежна за командовање својим формацијским јединицама чим уђу у састав ОГИП. Према неким документима није се тога придржавала, а и команданти бригада из ОзО лично су се обраћали бригадиру Врбанцу, не извештавајући Штефанека.

Нерешене надлежности у командовању између Министарства обране Републике Хрватске (МОРХ) и Главног стожера ХВ (ГС ХВ), негативно су се одражавале на функционалност руковођења и командовања у комади ОГИП .

Поједини команданти јединица ХВ, добровољачких и страначких јединица одбијали су послушност команди ОГИП и обраћали су се матичној оперативној зони, а поједини су „ишли у Загреб по заповиједи“ .

Везе са потчињеним саставима оствариване су употребом радио и радио-релејних уређаја југословенске и немачке производње. У јединицама су масовно коришћени мали преносни радио-уређаји на укт, који су били познати под општим називом „мотороле“, преко којих је веза одржавана отвореним говором.

Због великог броја веза са јединоцама, команда ОГИП је, 30. јуна 1992. године, формирала три тактичке групе за обједињавање командовања на територији појединих општина.

Тактичка група „Исток“ (ТГ-Исток) била је надлежна за општине Брчко, Орашје и Босански Шамац.

Тактичка група „Центар“ (ТГ-Центар) била је надлежна за општине Градачац, Модрича и Оџак.

Тактичка група „Запад“ (ТГ-Запад) била је надлежна за општине Дервента и Босански Брод.

Команда ОГИП:

– Заповједник ОГИП, пуковник Винко Штефанек,

– Начелник стожера, пуковник Иван Ђурић,

– Начелник топништва, пуковник Јосип Кецерин,

– Начелник оклопништва, пуковник Бартол Јерковић,

– Начелник инжењерије, бојник Стјепан Јурјевић,

– Помоћник за СИС, сатник Томислав Грегурић,

– Помоћник за ИПД, бојник Давор Смољан,

– Помоћник за логистику, пуковник Паво Сочковић.

Заповједници потчињених јединица:

– Заповједник ТГ-Исток, сатник Мирослав Анђић,

– Заповједник ТГ-Центар, бојник Мијо Голубичић,

– Заповједник ТГ-Запад, натпоручник Миро Зубак,

– Заповједник мтд (мјешовити топнички двизион), бојник Душан Љуцовић.

б-1) Команде потчињених јединица и команди

Команда ТГ-Исток (тајни назив „Макс“):

– Заповједник ТГ-Исток, сатник Мирослав Анђић,

Потчињене јединице:

– Заповједник 104. бригаде ХВО Босански Шамац, пуковник Стјепан Блаженовић,

– Заповједник 106. бригаде ХВО Орашје, пуковник Ђуро Матизовић,

– Заповједник 108. бригаде ХВО Брчко, пуковник Мијо Анић.

Бригаде ХВ:

– Заповједник 124. бригаде ХВ Вуковар, пуковник Иван Капулар,

– Заповједник 127. бригаде ХВ Вировитица, пуковник Ђуро Дечак,

– Заповједник 153. бригаде ХВ (ТГ-153) Велика Горица, пуковник Дамир Горшета.

Команда ТГ-Центар (тајни назив „Криж“):

– Заповједник ТГ-Центар, бојник Мијо Голубичић,

Потчињене јединице:

– Заповједник 102. бригаде ХВО Оџак, Ивица Матановић, Томислав Божић,

– Заповједник 105. бригаде ХВО Модрича, пуковник Перија Станић,

– Заповједник 107. бригаде ХВО Градачац, пуковник Иван Мијачевић.

Бригаде ХВ:

– Заповједник 137. бригаде ХВ Дуга Реса, пуковник Павле Миљавац,

– Заповједник 121. бригаде ХВ Нова Градишка, пуковник Жељко Жгела,

– Заповједник 123. бригаде ХВ Пожега, пуковник Миљенко Црњац.

Команда ТГ-Запад (тајни назив „Гребен“):

– Заповједник ТГ-Запад, натпоручник Миро Зубак,

Потчињене јединице:

– Заповједник 101. бригаде ХВО Босански Брод, пуковник Јосип Билић,

– Заповједник 103. бригаде ХВО Дервента, пуковник Златко Мајић звани Словенац.

Самосталне јединице:

– Самостална бојна Кораће,

– Самостална сатнија Сијековац,

– Самостална сатнија Плехан.

Бригаде ХВ:

– Заповједник 108. бригаде ХВ Славонски Брод, пуковник Станислав Сорић, НС пуковник Стјепан Орешковић,

 – Заповједници батаљуна: сатник Мато Лацковић, сатник Златко Пребег, натпоручник Здравко Толић, бојник Здравко Шимуновић,

– Заповједник 139. бригаде ХВ Славонски Брод, пуковник Марко Брајковић, НС пуковник Бранко Камерер,

–  Заповједник 157. бригаде ХВ Славонски Брод, бојник Дарко Шпољар, НС бојник Борислав Матијевић.

Према непотврђеним изјавама појединих команданата бригада из ОГИП, командовање између ТГ и бригада никада није функционисала на принципима субординације. Командант ОГИП пуковник (касније бригадир) Винко Штефанек, радије је непосредно командовао бригадама. Због тога су се команде ТГ понашале као саветници команданту Штефанеку. Не треба посебно напомињати колико је ово отежавало рад самом Штефанеку и читавој његовој команди. О функционалности и дисциплини да не говоримо.

ПРОБОЈ

Током месеца маја противничке снаге имале су поприлично успеха у нападним операцијам. У то време јединице ЈНА су напуштале територију БиХ, док сама ВРС није још заживела као организована војна сила, а њен најјачи корпус још се налазио у западној Славонији, чекајући долазака снага УНПРОФОР. Ситуација се мења из корена почетком месеца јуна, кад иницијатива прелази у руке Срба. Захваљујући успешном умирењу позадине 1.КК и добрим обавештајним подацима, све је било спремно за пробој.

Операција „Коридор-92“ била је нападна операција за пробој из оперативног окружења. У припреми операције одлучено је да се под хитно одсеку и уклоне снаге ХВ и ХВО и спречи заузимање града Добоја. Операција је извођена у три етапе.

Прва етапа операције предвиђала је да се бочним ударом изврши пробој из оперативног окружења и споји са снагама ИБК у ширем рејону Модриче. Док се предвиђало да се са снагама у нападу избије на линију Модрича-Пећник-Дервента.

Друга етапа предвиђала је избијање на реку Саву на одсеку ушће Босне- Велика Брусница-Бијело Брдо. Са осталим снагама требало је одсутно бранити Теслићки и Озренски део фронта, осигурати се из правца Градачца и Грачанице и ојачати одбрану снага ИБК према Орашју.

Трећа етапа предвиђала је ослобађање Босанског Брода и околине и потпуно избијање на природну и државну границу Републике Српске са Хрватском на реци Сави.

Планирано време трајања операције предвиђало је почетак у 07.00 часова 24. јуна 1992. године и завршетак 20. августа 1992. године. По етапама предвиђено је било да прва етапа траје од 24. јуна да 5. јула, друга етапа од 5. јула до 20. јула и трећа етапа од 20. јула до 20. августа 1992. године.

 Команда 1. КК проценила је како на страни противника укупно бројно стање варира, у складу са променама јединица. Али се претпостављало како на целом делу фронта куд „коридор“ треба да прође бројно стање противника износи око 25500 људи.

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операције. На аеродрому Маховљани били су спремни јуришни авиони типа орао и јастреб, који су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоја. Морал бораца је био на висини, знали су да имају подршку артиљерије, пратњу тенкова, подршку јуришне авијације, а и желели су да „пробију“ тај пут за Србију како им бебе више не би умирале .

У зору, у 06.00 часова 24. јуна 1992. године, отпочела је операција „Коридор-92“. Тог јутра отпочела је снажна артиљеријска припрема, ракетни удари, ватра из тенковских топова, минобацача, прецизан налет јуришне авијације. Било је страшно. Први дан је био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био је доста тежак терен, река Босна је практично делила српске снаге на два дела.

Првобитно план је предвиђао да се напредује асвалтним путем, па да се очисти лева обала реке Босне, како би се створила шира основица, и тиме што пре избило у шири рејон Модриче. Међутим, генерал Талић иако се сложио одлучио је да главнина снага иде Требавом, и тиме је постигнут степен изненађења. Непријатељ је очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касније ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном. Пуковник Новица Симић (командант ТГ-1, током извођења пробоја), уочава опасност од Градачца. У том правцу се поставља део 43. Приједорске моторизоване бригаде, која је тако чувала десно крило Симићевих снага, које је предводила Прва оклопна.

Непријатељ је био обманут почетком операције, јер је операција почела два дана раније. Обманут је био и правцем напада. Јер, тешко је било помислити да су српске снаге изабрале један тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок непријатеља. Баш због тог правца који је изабран, српске јединице брзо прелазе преко реке Босне, избијају пред Модричу и ослобађају је.

Пропаганда коју су шириле српске снаге углавном преко радија, мање преко телевизије, требала је да створи утисак код непријатеља, да ће се главни удар сконцентрисати према Тузли. Непријатељу је изгледало да ће главне снаге које су на Требави, ићи преко Грачанице, Градачца и Тузле. Том утиску допринео је и жесток удар 43. Приједорска мтбр, на сам Градачац. Сама бригада је у свом налету дошла до индустријске зоне у Градачцу и ту је стала. Информације које су слате преко средстава за информисање, тврделе су да је то баш главни правац напада српских снага, тако да је заваравање непријатеља у потпуности успело. И на осталим правцима напада српска пропаганда је давала резултата. Око простора Дервенте, Брода, Орашја, Оџака, Модриче пропаганда је дала одличне резултате.

© Muzej VRS, Danko Borojević

Говорило се о продаји, замени територије и сличним стварима. Хрватска средства информисања, су ишла српским снагама на руку, јер су углавном каснили са информацијама четири дана. Српске снаге  које су биле у Јакешу и у Оџаку, избијале су  на реку Саву, док је ХРТ (хрватска телевизија) причала да се још брани Модрича, Јакеш и слично. То су биле комбинације стварних, материјалних елемената, и једне пропагандне комбинаторике. На тај начин Срби су доводили до разних заблуда хрватске медије.

Прва два-три дана, главни удар и већина тенкова били су на десној обали Реке Босне. Међутим, кад се увидело да лева страна доста заостаје, пребачен је део оклопних снага на леву страну. У току саме операције било је брзог маневра, брзих пребацивања јединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операције спојиле су се јединице 1. Крајишког корпуса и јединице Источно-босанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 је извршила, а 16. Крајишка мтбр је веома брзо избила на Саву.

Самим пробијањем коридора 26. јуна 1992. године, омогућено је пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. јуна за Видовдан ослободи Модричу. Чекајући да се изравна са ТГ-2 пуковник Симић предложио је генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта непријатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон је омогућио тај брзи маневар ТГ-1. Српска војска је ослободила Дервенту 4. јула, док је Оџак ослобођен 13. јула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска војска је кренула у гоњење непријатеља. Треба навести да је хрватска војска имала и подршку сопствене авијације. Тако да је пружајући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. јуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденцијски број 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош је погинуо.

У вези са ослобађањем Оџака, постоји једна анегдота. Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда је генерал кренуо да псује, па је рекао: „Јесил ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“  На то је пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то је сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обојица исмејали.

Треба истаћи да је је ТГ-1 све своје постављене задатке извршила пре рока. Самим својим успешним дејством знатно је помагала и другим тактичким групама. Дејством с бока и форсирањем реке Босне ТГ-1 знатно је допринела развлачењу непријатељских снага. Било је ту и самодоказивања, као што је био одред Скугрић-Толиса, којим је командовао капетан Станковић. Наиме када би се војници одреда измешали са механизованом пешадијом Прве оклопне, били су страх и трепет за непријатеља, права ударна јединица.

Ток извођења прве и друге етапе операције „Коридор-92“ текао је следећим темпом:

– у првој етапи јединице су требале до 5. јула да избију на линију Модрича-Јакеш-Дервента.

ТГ-1 је извршила задатак шест дана пре рока, освојивши Модричу и целу десну обалу реке Босне, до 28. јуна.

ТГ-2 је са закашњењем од четири дана, овладала Пећником, 9. јула.

ТГ-3 је 4. јула заузела Дервенту и завршила прву етапу операције.

– у другој етапи јединице су до 20. јула требале да избију на линију ушће реке Босна-Велика Брусница-Бијело Брдо.

ТГ-1 је 15. јула избила на десну обалу Саве од ушћа реке Босне до искључно Свилај.

ТГ-2 је 16. јула избила на реку Саву на одсеку Доњи Свилај-Горњи Свилај, 16. Крајишка мтбр је 17. јула овладала Великом Брусницом.

ТГ-3 је највећим делом до 20. јула избила на планирану линију, али није ослободила Бијело Брдо.

 Период након ослобађања Дервенте и Оџака, је период мањих бојева. Тако да је значајан део борби вођен и на Озрену.

Деблокада Смолуће успешно је извршена на Велику Госпојину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска војска је била на 1,5 километара од села Потпећи. Већ је био пресечен пут Тузла-Грачаница. А од Потпећи је био пут који је ишао ка Сребренику. То је већ био крај августа 1992. године. Преко Ободног канала се много пре могло доћи до Брода, али су хрватске снаге добро уредиле ту територију. Сам Костреш је био уређен по приручницима, и имали су ту доста јединица из унутрашњости Хрватске, које су биле добро опремљене. У заузимању Костреша од стране српских снага, важну улогу одиграла је и српска авијација. На командном месту Корпуса, увек је био пилот потпуковник Слободан Кустурић, захваљујући којем је успешно обављена операција заузимања Костреша, као и остали задаци који су били неопходни да се операција „Коридор-92“ приведе крају .

ОСЛОБАЂАЊЕ БРОДА

Најжешће борбе на простору Посавине вођене су на правцу Добој- Дервента-Босански Брод, јер су овде биле груписане и најјаче јединице ХВ, које су, користећи мост у Броду и скелски прелаз у Дубочцу, стално убацивале нове снаге и ојачавале овај део фронта, са намером спајања са АБиХ која је деловала јужно од Добоја.

Биле су јасне овакве намере ХВ па су деловања према Броду и за хрватску и за српску страну значиле, „бити ил не бити“, тако да су ту вођене и најжешће битке за пробој, а и за проширење „коридора“ и успостављање природне границе на реци Сави.

Хрватска војска је стално довлачила свеже снаге и покушавала са одморним и својим елитним јединицама зауставити деловање ТГ-3, али, то јој није полазило за руком. Неке од јединица ВРС које су тек биле формиране, по увођењу у борбу давале су максимум, што говори да је тада морал био на српској страни, иако је однос снага врло често био неповољан, јер је ТГ-3 стално била у нападним дејствима, мада често није била у предности што се тиче начела да однос снага треба бити 3:1 у корист нападача.

 Снаге ТГ-3 наилазиле су на жесток отпор на узастопним линијама одбране ХВ.

 Борбу је ограничавала и конфигурација земљишта, тако да је ВРС успела овладати делом територија где је било брежуљкасто земљиште, читавим делом десно од реке Укрине. На левој обали, где је такође брежуљкасто, земљиште је било инжењеријски добро уређено па је ХВ ту пружала жесток отпор и ту се спорије напредовало.

У августу 1992. године дејства су била у „пат позицији“ јер су се ХВ, ХВО и јединице АБиХ значајно утврдиле и за ослонац узеле Ободни канал. Препреку која је уз њихово добро утврђивање постала линија где су привремено заустављена дејства према Броду.

 Командант ТГ-3, пуковник Славко Лисица тражио је решење за новонасталу ситуацију . Поред одсудне одбране, коју је непријатељ овде организовао, код ВРС се појавио и замор снага. Вишемесечне борбе оставиле су трага на јединицама, а често није било довољно снага за смену и одмор. Новонастала ситуација је искоришћена за прегруписање и деломичан одмор снага те да се изврше припреме за пробој на овом делу фронта. Јер, све процене су говориле да је ово непријатељу последња линија одбране. Знајући колико непријатељ придаје значаја одбрани на овом делу, морало се приступити и примени изненађења и лукавства на нижим нивоима, а све са циљем да се непријатељу нанесе одлучујући удар, изврши пробој и крене у незадржив продор према Броду. У једном моменту командант ТГ-3, пуковник Лисица, наређује да се са леве обале реке Укрине сви тенкови и оклопна средства пребаце на десну обалу, иако је, само час пре тога, то био главни правац напада. То је створило забуну код непријатеља, али и код наших снага .

 Две бригаде ТГ-3 успеле су да се пребаце на другу страну канала, али и саме изненађене оваквим успехом, застале су и нису се помериле даље. Овакав мостобран нико не напушта па су преко лансирних мостова, које су лансирале наше оклопне јединице, пребациване нове снаге да се ојачају ове две бригаде како не би била угрожена повољна новонастала ситуација.

У једном моменту командант ТГ-3 одлучује формирати борбену групу са задатком да штити десни бок снага које су успешно прешле Ободни канал. Али, када је саопштен састав тих снага, брзо се дошло до закључка како би деловање у бок непријатеља могло значајно угрозити и компромитовати тај део одбране противника.

 Команду над том новоформираном борбеном групом поверена је мајору Мики Шкорићу, команданту Крњинске бригаде, која је у претходним дејствима непрекидно била у нападним дејствима и врло успешно решавала додељене јој задатке.

Борбена група која је била састављена од делова 16. Крајишке мтбр, 2. окбр и још неких мањих јединица јачине чете, успела је пробити одбрану ХВ у рејону Зборишта (к. 93) и кренути у незадржив јуриш према Броду. Ојачавана у покрету јединицама Крњинске бригаде, а касније и осталим јединицама, борбена група је успела за непуна три дана (увече 6. октобра 1992. године) ући у Босански Брод. Сутрадан је и званично објављено да је читава територија Бродске општине слободна. Тиме је завршена операција „Коридор-92“, а граница је успостављена на реци Сави.

Темпо извођења треће етапе операције био је такав да су до 20. августа снаге ТГ-3 избиле на реку Саву на одсеку Велика Брусница-Босански Брод-Дубочац. Извршење задатка каснило је 47 дана, а реализовано је 7. октобра 1992. године.

Иначе у операцији „Коридор-92“ људски фактор није био толика превага колико оклопно-механизовани састави и авијацијска подршка. Јер кад би се изнад малог простора фронта појавило дванаест јуришних авиона Ј-22 орао, на земљи и у редовима непријатеља настајао је пакао.

Током извођења операције „Коридор-92“ јединице ВРС имале су 382 погинула и 1421 рањеног припадника, а милиција РСК имала је 31 погинулог и 84 рањена припадника. Противничка страна имала је 1261 погинулог и 6250 рањених припадника.

ЗАКЉУЧАК

После немилих политичких догађаја у Социјалистичкој Републици БиХ и после сврставања Хрвата и тада муслимана, а данас Бошњака на једну страну, и Срба на другу страну, отпочиње најкрвавији део распада СФРЈ.

Срби, поучени својим искуством из оба светска рата, отпочињу да се организују и припремају за своју физичку одбрану. Српски народ био је приморан да одговори на нападе својих дојучерашњих комшија. Сценарио је био сличан сценарију из 1941. године.

Међутим, овај пут је било другачије, Срби, иако су последњи на овим нашим просторима формирали своју војску, са том војском спречили су своју физичку елиминацију, која је планирана од дојучерашњих српских комшија и њихових белосветских ментора.

Операција „Коридор-92“ била је кључ опстанка српског народа изван Србије и темељ Републике Српске.

Да би се оправдао губитак Посавине, код Хрвата се појавило више теорија међу којима и она о разним српско-хрватским договорима, издаји хрватског врховништва и слично. Ипак, све те теорије, после скоро двадесет година од завршетка „пале су у воду“. Борбе вођене у долини Неретве, Посавини и граду Јајцу додатно потврђују непостојање наводног политичког договора између хрватских и српских политичких представника на штету Посавине. Темељном анализом показује се да је ситуација много комплекснија у односу на поједностављене, накнадне конструкције целог догађаја.

Уочљиво је да је фронт у Посавини, с обзиром на равничарски терен и надмоћ ВРС био презахтеван за снаге ХВ и ХВО које су на њему биле ангажоване. Код  јединица ХВО, које су у тој фази биле најближе милицијској организацији, постојао је велики проблем незаинтересованости за дејства изван властитог подручја, поготово након што су га изгубили. ВРС је на то подручје распоредила, углавном оклопне и моторизоване јединице, које су имале знатно већу ватрену моћ и покретљивост у односу на хрватске снаге. Радило се о најквалитетнијим  јединицама које је ВРС тада имала. Први крајишки корпус с вишемесечним ратним искуством у западној Славонији био је далеко снажнији противник од снага ОГ „Добој“ које су хрватске снаге поразиле у мају, када су постигле највеће успехе на Посавском бојишту. Несразмер је био поготово битан, када се радило о оклопним бригадама, јер је бојиште већином било тенко проходно подручје. Већину успеха ВРС је постигла управо коришћењем оклопа и артиљерије, чему хрватске снаге нису дугорочно могле парирати. Приликом анализе рата у Посавини потребно је нагласити да су  истовремено трајале борбе на јужном фронту где је био размештен добар део квалитетних јединица ХВ, као и реорганизација ХВ којој  се смањивало бројно стање, што је сасвим сигурно отежало помоћ ОГ „Источна Посавина“.

Са гледишта оперативног умећа, узрок пада Посавине је у несразмерном односу снага искључиво на штету Хрвата. С прилагођеном организацијом и реално постављеним планом ВРС успева остварити контролу над Посавином без ширег подручја Орашја. Уз војну опремљеност значајно је нагласити и предност у оперативној основици с које се пројектује војна моћ. Наиме, српске снаге су своју војну моћ пројектовале из места (средишта), било усмереним раздвајањем или концентрацијом, и то без савлађавања великих препрека, а хрватске снаге управо супротно – усмереним маневром преко велике препреке (река Сава). Неки у томе виде главни узрок пада, односно српског освајања већег дела Посавине. О немогућности одбране „коридора“ сведочи и изјава начелника Главног стожера Хрватске војске, генерала Антона Туса, на састанку одржаном 16. јуна 1992. године у Председничким дворима: „Сада вам је ситуација таква да Србија и јасно српска, да тако кажемо, српска република у Босни и Херцеговини остала је без међусобне комуникације, животна веза је овладавање комуникацијом. Најреалније је да ће то покушати и успјети у овом дијелу сјеверне Босне, односно посавском дијелу“.

Видљиво је како генерал Тус 16. јуна 1992. године није имао сумње да ће српска страна остварити успех, што упућује на процену како се „коридор“ није могао  заузети и држати у тадашњем односу снага. Будуће научне анализе рата у Посавини можда ће учврстити реалније критеријуме за оцену рата на овом делу фронта и допринети његовој демистификацији, чиме би ова тема изгубила контроверзни карактер.

Операција „Коридор-92“ је једна од значајнијих битака у историји српског народа, она представља темељ Републике Српске. Војнички гледано то је добро планирана и бриљантоно изведена операција. Према тврдњи самог учесника ове операције генерала Новице Симића – операција „Коридор-92“ је јединствена операција у свету. Чињеница да су главне оперативне снаге биле у оперативном окружењу непријатеља, и да нису имале подршку снага изван окружења, говори у прилог тврдњи генерала Симића. Војни врх је имао потпуну и војну, и политичку и моралну подршку како политичког врха тог дела РС, тако и самих бораца и цивила. Што се тиче операције у оперативним оквирима, она је најзначајнија операција у протеклом рату са српске стране. Самим успешним завршетком операције, спречен је геноцид који је планиран над српским народом у БиХ. Операција је вођена по свим међународним ратним и хуманитарним правилима. Баш због те чињенице, Хашки трибунал није могао наћи нити једну „мрљу“ на  начин припреме, ток и исход саме операције. Операција „Коридор-92“ засигурно се може уврстити у једну од најчаснијих српских војних победа у двадесетом веку. Да није било операције „Коридор-92“ не би било ни данашње Републике Српске.

Операција Коридор -92, изучава се на америчкој Војној академији Вест Поинт.

Данко Боројевић

За израду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године – 31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014.

Операција коридор-92 , генерал Новица Симић, Борачка организација РС Бања лука, март 2011.