OLUJA NAD KNINOM: “PAD SRPSKE KRAJINE AVGUSTA 1995. GODINE”

Lični osvrt, piše Danko Borojević

Uskoro će godišnjica pada Republike Srpske Krajine, neko će je obeležiti uz pesmu i radost neko uz tugu i suze. Međutim, gledajući s ove distance, na događaje iz tih dana svi bismo morali barem malo da zaćutimo. I oni koji misle da su pobedili i oni koji su izgubili. Jer u ratu nema pobednika, postoje samo dve kategorije gubitnika.

Još tokom 1994. godine, bilo je jasno da su se SAD stavile na stranu srpskih neprijatelja na prostoru bivše SFRJ. Sama 1995. godine, to je i dokazala.

Od samog njenog nastanka, sudbina RSK bila je određena, dok je uspešno izvedenom operacijom „Bljesak“, bilo jasno kako će ona na kraju i da izgleda.

U Ženevi su 3. avgusta 1995. godine, u četvrtak, uz posredovanje Torvalda Stoltenberga, održani pregovori između hrvatske vlade i predstavnika Srba. Hrvatska obaveštajna služba presrela je dva telefonska razgovora između Milana Martića i Ilije Prijića, vođe srpske delegacije na pregovorima. Martić je tražio da se ne odstupa od srpskih stavova, da ne treba prihvatiti ono što je Tuđman tražio da se odmah ispuni („to nam ne pada na pamet“), da je Hrvatska na granice RSK dovela 100000 vojnika i da priprema napad, ali „ne treba to da te buni, naši su svi zaposeli položaje i po dubini i na prednjim krajevima i čekamo ih ako do toga dođe“. Takođe, očekivao je da toga dana počne mobilizacija u Srbiji „i da oni ulaze ovamo skroz. Ne znam, sve se ovo sluša, možda to nisam trebao da ti kažem, ali dobro. Ti se drži, mi smo dobro, stojimo vojnički i nema nikakvih problema“

Tog dana, uoči napada na RSK održane su brojne diplomatske aktivnosti, kako u Vašingtonu, tako i u Zagrebu kao i u ambasadi SAD u Beogradu.

Odmah posle sastanka sa Tuđmanom, Galbrajt je, ispred Predsedničkih dvora, novinare obavestio o svojim razgovorima sa Babićem i Tuđmanom. Prvo je rekao da je Babić pristao da razgovara o reintegraciji RSK u Hrvatsku, kao i da pregovore svakako treba nastaviti jer taj rat će odneti previše ljudskih života, kako kod Hrvata, tako i na srpskoj strani: „Ne vidim sada razloga za rat“.

Na pitanje šta je odgovorio hrvatski predsednik, Galbrajt je izjavio: „Ne želim sada raspravljati o mojim pregovorima s predsjednikom Tuđmanom“.

Dalje je rekao da je zatražio podršku od Miloševića i da Babićeva izjava suštinski ispunjava hrvatske uslove: „Mislimo da je rat zaista strašna alternativa i da postoji mogućnost da se on izbjegne”. Takođe, akcija Hrvatske vojske u dolini Livna suštinski je promenila stratešku poziciju Hrvatske, ali da sada nije vreme da njena vojska napadne Krajinu, „nego da dopusti Srbima da prihvate tu novu situaciju i da realiziraju ono što je rekao Babić“.

Ključna sednica za donošenje konačne odluke trajala je od 18:00 do 19:45 časova. Tuđman je odmah rekao da je, na osnovu razgovora sa vojnim vrhom održanim 17. i 31. jula 1995. godine na Brionima, doneo odluku o vojnoj i policijskoj akciji „za oslobađanje okupiranih područja“. Govorio je i o pritiscima da se od toga odustane: u usmenom i pisanom obliku dobio je demarš od ruske i američke vlade i pisma od francuskog predsednika Širaka, nemačkog kancelara Kola i generalnog sekretara NATO. Rekao je da se „naši prijatelji“ boje proširenja ratnog sukoba i angažovanja Beograda. Međutim, odluka o nestanku RSK već je odavno donesena. Politika je već uveliko odradila svoje, sad je na scenu stupila vojska.

Negde oko 21:15 časova 3. avgusta 1995. godine, tadašnji načelnik GS HV (GS – Glavni stožer- Glavni štab) izdao je naređenje o spremnosti za napad snagama zbornih područja (ZP) Bjelovar, Zagreb, Karlovac, Gospić, Split i Specijalnim jedinicama (postrojbama) MUP RH, a jedinicama ZP Osijek, Južnog bojišta i Hrvatskoj ratnoj mornarici (HRM) spremnost za odbranu 4. avgusta u 03:00 časa. Spremnost RV Hrvatske za napad bila je u 05.00 časova 4. avgusta. Prvi talas udara avijacija je trebala izvršiti u 06:00 časova, a drugi „zavisno od meteo situacije“. U 07:00 časova trebalo je „izuzeti sredstva Hrvatske vojske iz skladišta UNKRO (UNCRO)” koja su u njih pohranjena po odredbama Zagrebačkog sporazuma iz proleća 1994. godine.  Za napad na RSK, Hrvatska je odredila oko 200000 pripadnika HV i MUP RH.

Krajinu je s Hrvatske strane napalo pet gardijskih (od sedam) brigada svrstanih u 1. hrvatski gardijski zbor, 23 domobranske pukovnije, 18 brigada rezerve HV (pričuvne brigade), tri brigade PVO (PZO), delovi dve artiljerijske brigade, delovi inžinjerijske brigade i pukovnije veze, nekoliko samostalnih bataljona, jedinice RV Hrvatske i delovi HRM, kao i specijalna policija MUP RH.

Jedinice HVO delovale su u sastavu ZP Split, dok su delovi snaga 5. K ABiH delovali prema Dvoru na Uni.

Zbog svoje teritorijalne nepovezanosti, ekonomskog siromaštva i slabe naseljenosti, Krajina je bila prinuđena da se u svojoj odbrani oslanja na pomoć Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske, koja je neretko izostajala. Takva situacija jednostavno nije bila održiva, posebno posle političkog sukoba između Beograda i Pala i pada Zapadne Slavonije. Svrstavajući se na stranu Beograda, rukovodstvo RSK je izabralo stranu u tom sukobu i odredilo sudbinu Krajine. Bilo je jasno, da službeni Beograd neće pomoći Krajini u sudbonosnom trenutku. Posle izostanka intervencije SRJ prema Hrvatskoj, tokom operacije „Bljesak“ i pasivnog odnosa RS, sve je bilo očigledno. U celoj toj priči, sudbina srpskog naroda nije bila bitna. Narod će da plati cenu, onome što nikada nije postojalo kod Srba – srpskom jedinstvu.

Nepostojanje jedinstva između Beograda, Pala i Knina, platiće srpski narod na kraju 20. veka. Rat za Jugoslovensko nasleđe, privodio se kraju.

I pored upozorenja iz VRS, šta je glavni cilj svih dotadašnjih operacija hrvatskih snaga prema Republici Srpskoj, vojno i političko rukovodstvo RSK nije ta upozorenja uzelo za ozbiljno. Iz tog razloga ni SVK nije uputila svoje snage kao ispomoć VRS u borbama oko Bosanskog Grahova i Glamoča. Komanda SVK se našla zatečena, nakon što je VRS bila primorana da napusti Bosansko Grahovo i Glamoč, zbog pritiska znatno jačih i bolje opremljenih hrvatskih snaga koje su napadale na tom pravcu. Komanda SVK smatrala je da će HV na RSK napasti iz pravca Zadra i Splita, a nikako iz pravca Bosanskog Grahova. Nakon što je SVK u potpunosti ostala bez zaleđa, pre svega zbog loših procena samog vrha SVK i ne činjenja ničeg kako bi se jedinicama VRS, koje su se povlačile pod borbom pomoglo da zaustave hrvatske snage, SVK je organizovala odbranu Knina kao i celokupne RSK na brzu ruku. Sada već stari plan odbrane RSK u tom trenutku više nije imao smisla.

Hrvati su procenjivali da za odbranu svog zapadnog dela, RSK raspolaže sa oko 40000 pripadnika SVK. Međutim, već se tada znalo da SVK nedostaje oko 28000 vojnih obveznika starosti od 18 do 40 godina, koji su bili izbegli iz Hrvatske i RSK. Tako da je najrealniji broj pripadnika SVK na tom području iznosio 27000. S druge strane, 11. korpus SVK čije je sedište bilo u Vukovaru a koji je u to vreme brojao oko 20000 pripadnika, neće borbeno delovati prema HV (isto kao i tokom operacije „Bljesak“). Mirovanje 11. K SVK, u vreme kad je pokrenuta operacije „Oluja“, deo je scenarija po kojem je izveden nestanak RSK. Ovaj korpus ponašao se kao da nije deo SVK već deo VJ. Hrvatskoj vojsci ni on kao ni VJ nisu kvarile izvršenje zadatka, kao ni početkom maja iste godine.

Iako je RSK direktno zavisila od ishoda ratnih operacija u BiH, jer se preko Republike Srpske u potpunosti snabdevala hranom, gorivom, i svim ostalim potrebama iz SRJ, interesantna je činjenica da njena politička i vojna rukovodstva (pa čak i široke mase) ostaju u priličnoj meri indiferentni prema sudbini i ishodu rata koji vodi VRS. Nikome od političara ili generala u RSK nije padalo na pamet da bi srpska pobeda u ratu u BiH predstavljala, možda, najbolju garanciju opstanka same Krajine.

Tokom rata u BiH, SVK se snažnije angažuje na proboju koridora u Posavini 1992. godine i oko 5. K ABiH u operaciji „Pauk“ (1994) te operaciji „Mač“ (1995) – i to je sve.

Krajišnicima se ne može mnogo šta zameriti za držanje u avgustu 1995. godine.

Pokojni general SVK Mile Novaković je u svom krajnje emotivnom svedočanstvu naveo da su po proceni još iz 1992. godine za uspešnu odbranu, pored postojećih snaga, za Baniju bile potrebne dve brigade, za Kordun jedna brigada, za Liku tri brigade. Severnu Dalmaciju nije spomenuo, ali nakon pada Glamoča i Grahova u tom sektoru se sigurno osećao manjak barem još tri brigade.

Sveukupno Krajini je nedostajalo desetak brigada! Ko je mogao da dođe u pomoć u tom broju?

Kao što se videlo, Srbija nije htela u rat ni 1991. godine, pa nije jasno kako se bilo ko mogao pouzdati u njenu pomoć četiri godine kasnije, posebno nakon što je srpsko rukovodstvo na čelu sa Miloševićem lansiralo čuvenu parolu da „mir nema alternativu“ nakon uvođenja blokade Republici Srpskoj 1994. godine.

Desetak brigada nije Krajini mogao da „isporuči“ ni 1. KK VRS, koji je činio oko 50 odsto čitave vojske Republike Srpske.

Nekoliko meseci pre pada Krajine, ovaj „mega“ korpus, čije su jedinice „svuda stizale“ da pomognu (Posavina, koridor, Podrinje, Sarajevo), izgubio je planinu Vlašić, dok se odbrana planine Ozren, inače u zoni njegove odgovornosti, sve više krunila, što će rezultirati tragičnim događajima u septembru 1995. godine.

Bilo je među pripadnicima VRS verovatno i osećaja razočarenja jer je SVK, izuzev okršaja sa 5. K ABiH u operaciji „Pauk“, „prespavala“ 1994. godinu i dobar deo 1995. godine, suštinski sve do operacije „Bljesak“. Od drugih, znatno malobrojnijih korpusa VRS koji su sve teže održavali linije u vlastitim zonama odgovornosti, nije se moglo ništa značajnije očekivati.

Odbrambeni plan SVK „Gvozd“ predviđao je dve etapa odbrane. U prvoj, odsudnom odbranom očuvati teritorijalni integritet RSK, sprečiti iznenađenje i odsecanje delova teritorije, razvlačiti hrvatske snage, nanositi im gubitke i stvoriti uslove za ofanzivno delovanje.

Bar na papiru Krajišnici su imali veliku veru u svoje snage jer su predviđali da mogu izdržati hrvatski napad od 15 do 20 dana. To vreme trebalo je biti dovoljno za uključivanje u sukob Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske.

Odbrambeni plan SVK „Gvozd“, bio je nerealan još u trenutku svog nastanka. Bilo je jasno još 1991. godine, da Srbija ne želi da učestvuje u ratu koji se desio na prostoru SFRJ, tako da nije bilo ni realno da se od VJ očekuje pomoć u nekoliko brigada i vazduhoplovstvu. Za to je bilo potrebno izvršiti mobilizaciju u Srbiji, što je bilo nemoguće. Trebalo se znati da još tokom 1991. godine, mobilizacija za potrebe JNA u Srbiji nije uspela. Očekivati da će uspeti za potrebe RSK, bila je nerealna i mitska. Priča o „srpskom jedinstvu i istom srpskom narodu“, na primeru RSK pala je u vodu.  Pomoć od VRS, jasno je bilo da SVK ne može da očekuje, jer su se jedinice VRS nalazile u neprekidnim borbenim dejstvima, tako da nije bilo moguće izdvojiti dodatne jedinice za RSK, jer ih jednostavno nije bilo.  

Dan pre početka operacije „Oluja“, 3. avgusta, snage HVO napale su VRS na pravcu Glamoč-Vitorog sa svrhom vezivanja snaga VRS za sebe i skrivanja stvarnih namera HV.

U ranim jutarnjim časovima (u 04:00 časa) 4. avgusta 1995. godine, američki borbeni avioni uništavaju dva radara SVK, samo par sati pre početka hrvatskog napada na RSK. Ovaj čin je još više demoralisao SVK i narod u RSK. Američka avijacija je ometala komunikaciju između srpskih snaga, tako da je komandni sektor SVK bio u potpunosti odsečen.

Akcija hrvatskih snaga otpočela je na sektorima Sever i Jug na frontu dugom 700 kilometara. Hrvatske snage su probile prve linije odbrane SVK na „tridesetak pravaca“. Jedino je Petrinjski korpus SVK zaustavio neprijateljske snage i krenuo u protivudar stigavši pred Sisak, ali je primoran bio da se povuče jer nije imao podršku susednih korpusa SVK, koji su se počeli povlačiti prema RS.

Prvog dana hrvatske snage zauzele su Sveti Rok i time stavile Knin u potpunosti u okruženje. Samim tim neprijatelj je bio na prilazima gradu. Odbrana RSK se lomila pod naletom višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, te se rukovodstvo RSK odlučilo za evakuaciju civilnog stanovništva sa ugroženih pravaca. U ovoj operaciji hrvatske snage su proterale 250000 ljudi. Poginulo je ili nestalo 2313 Srba. Od tog broja 1205 civila, a među njima 522 žene i dvanaestero dece. Operacija je završena 9. avgusta 1995. godine, nestankom Republike Srpske Krajine.

Hrvatskim snagama u operaciji „Oluja“ sadejstvovale su i snage ABiH, pre svega 5. Korpus pod komandom Atifa Dudakovića. U rano jutro 5. avgusta 501. i 502. brigada ABiH su izvršile proboj prema Ličkom Petrovom selu, dok je 505. bužimska brigada izvršila proboj prema Dvoru na Uni. Cilj muslimanskog napada na RSK bio je spajanje sa hrvatskim snagama u Dvoru na Uni. U ovom napadu poginuo je komandant 505. Bužimske brigade Izet Nanić. Između Dvora na Uni i Gline muslimanske snage su presekle kolonu srpskih izbeglica i izvršile masakar nad nedužnim srpskim izbeglicama. Hrvatske snage su takođe počinile ratne zločine nad nedužnim civilnim stanovništvom, poznat je slučaj ubistva nepokretnih srpskih civila u školi u Dvoru na Uni, pred očima danske jedinice UNPROFOR (UNKRO).

Brzi slom SVK, očigledno bio je očekivan. Jedinice SVK su po prelasku na prostor Republike Srpske predavali svoje naoružanje i tehniku VRS, kojoj će to dobro doći u predstojećim događanjima u BiH.

Nakon pada Glamoča i Grahova, i izbijanja na Dinaru, pad Knina je bio samo tehničko pitanje. Na njegovo osvajanje usmerene su najbolje hrvatske gardijske brigade – četvrta i sedma – koje su lako izlazile na kraj sa srpskim jedinicama koje su tamo zatekle. Interesantno je spomenuti da je vojno rukovodstvo SVK očekivalo glavni udar hrvatskih snaga prema Slunju, daleko od Knina. Takvu procenu su mogli da načine samo pukovnici i generali koji su vrlo netalentovani za operatiku i strategiju.

U Lici su uslovi za odbranu bili jednako loši (vrlo dugačka linija, malobrojne snage razvučene na više pravaca, povrh toga i sa 5. K ABiH u zaleđu) kao i u Severnoj Dalamciji, a na pojedinim sektorima pružen je nešto jači otpor. Da nije svuda bio slab otpor i da Krajišnici nisu „utekli kao zečevi“ svedoče dešavanja na Kordunu i Baniji. Kada je reč o Kordunu, „srpski otpor je bio vrlo jak,  pokušavani su i protivnapadi koji su imali određenog uspeha“. Kada je reč o Baniji, od ukupnog broja poginulih hrvatskih vojnika u Oluji – 196 – Banijci su iz stroja izbacili preko 40 odsto (ZP Bjelovar – osam i ZP Zagreb – 80 mrtvih), a od ukupnog broja ranjenih pripadnika HV i hrvatskog MUP – 1100 – na Baniji je ranjeno preko 400. Posebno je bila uspešna odbrana ispred Petrinje.

Situaciju u sektoru Sjever za HV spasao je general Petar Stipetić. Naime, Kada je Tuđman doneo odluku o pokretanju operacije „Oluja“, general Stipetić bio je upućen na komandovanje sektorom Istok. Petoga avgusta ujutro, generala Stipetića je nazvao Tuđman i naredio mu da zbog zastoja operacije, preuzme komandovanje sektorom Sjever kod Petrinje od generala Ivana Basarca.

General Stipetić upozorio je, da nije dobro u toku operacije vršiti smenu komandanata, ali je Tuđman to zahtevao rekavši „Vi ste vojnik i ovo je zapovijed“, poručivši mu još da mora uvesti red na bojištu.

U naredna dva dana general Stipetić je naredio napad na celom bojištu, prema postojećim planovima. Rezultat toga bio je da je HV već 7. avgusta ušla u Petrinju, oko podneva u Kostajnicu i u večernjim časovima u Glinu.

Pukovniku Bulatu i njegovim oficirima, general Stipetić nije oduzeo lično naoružanje nakon predaje, poštujući opšti vojni kodeks.

Tajna nešto uspešnijeg otpora na Kordunu i Baniji, pored toga što su ove dve oblasti bile bolje posednute, leži prvenstveno u činjenici da su na njih napade izvodile hrvatske jedinice popunjene sa rezervistima bez (na Kordunu) ili sa malim učešćem gardijskih jedinica (na Baniji).

Te „obične“ jedinice nisu bile ništa kvalitetnije od jedinica SVK i njihovi napadi su rutinski odbijani. Međutim, protiv gardijskih brigada HV i specijalnih jedinica MUP (po kvalitetu jednake sa gardijskim), jedinice SVK, popunjene sa ljudima najrazličitijih godišta (često su to bili trećepozivci), koji nisu profesionalci, niti u vrhunskoj kondiciji, nisu mogle ništa.

Analitičari CIA izvode zaključak da bi SVK odbila hrvatsku ofanzivu u celosti, da je Hrvatska angažovala samo snage sastavljene od rezervista i regruta. Interesantno je da se napomene da su, u celini posmatrano, analitičari izneli povoljniji sud o delovanju SVK tokom „Oluje“ (nego što ga ima javnost u Srbiji).

Srpska percepcija pada Krajine uglavnom je bazirana na pitanju izdaje Miloševića i Beograda, i na temi uticaja SAD na događaje iz 1995. godine. Sam Miloševićev odnos prema Krajini 1995. godine direktna je posledica razvlačenja rata u BiH sve do 1995. godine, bez pomaka kada je reč o njegovom ishodu. Usled sankcija, sveopšteg zamora i rovarenja prozapadnih krugova u samom Beogradu, Milošević je tražio brzi kraj rata, po svaku cenu, i u toj situaciji „ni puštanje Krajine niz vodu“ nije bila iznenađujuća opcija. Sve je to posledica pogrešne strategije vođenja rata u BiH. Čak i da se Milošević u zadnjem trenutku opredelio da interveniše u RSK, ostaje pitanje raspoloženja u Srbiji.

Uoči Oluje, general SVK Mile Novaković je u razgovoru sa načelnikom Generalštaba VJ Momčilom Perišićem doznao da je u nekim jedinicama u Srbiji proglašena mobilizacijska uzbuna, ali da je odziv sledeći – bataljon vojne policije Beogradskog korpusa – 30 odsto; brigada na Voždovcu – 14 odsto; oklopna brigada u Pirotu – 8 odsto. Te 1995. godine, svi srpski politički faktori ulaze u kombinacije i (polu)tajne pregovore, crtaju granice, nude teritorije i traže okončanje rata jer su okolnosti bile sve teže.

Vojska Republike Srpske pružila je pomoć narodu RSK, onoliko koliko se u datim okolnostima moglo. Manje jedinice VRS (ranga izviđački vod-četa) učestvovale su u deblokadi stanovništva, posebno u delu opštine Dvor na Uni (vodeći borbu sa prethodnicama ABiH i HV). Avijacija  V i PVO VRS pružala je podršku u izvlačenju SVK i srpskog stanovništva. Ona je delovala po prednjem kraju jedinica HV, usporavajući tako njihovo napredovanje. HV će u tim danima registrovati oko 30 vatrenih dejstava aviona VRS. Avioni su dolazili do objekata dejstva pojedinačno, sa dva ili tri aviona, na maloj visini, i dejstvovali su težišno po prednjem delu borbenog poretka HV, ponekad u dubini do kilometar.

Pomoć VRS bila je simboličnog karaktera, ali ogromna u odnosu na pomoć SRJ i VJ, koja je izostala.

Ostaje nejasano, zbog čega je hrvatska avijacija delovala po kolonama izbeglica unutar BiH kod Bosanskog Petrovaca i Novog Grada, iako u tim kolonama nije bilo vojnih ciljeva?

Na 41. sednici Vrhovnog saveta odbrane SRJ (VSO SRJ) održanom 11. avgusta 1995. godine u Beogradu, raspravljalo se o padu RSK.

SVK je prestala da postoji svojim povlačenjem iz RSK (izuzev 11. slavonsko-baranjskog korpusa SVK).

Zvanično, njena sudbina je zapečaćena mesec dana posle na 42. sednici VSO SRJ, koja je održana 12. septembra 1995. godine. Na toj sednici, ukinut je 40. kadrovski centar VJ (40. KC VJ), koji se odnosio na starešine VJ koje su bile raspoređene u SVK.

Time je sprečeno i formiranje Oslobodilačke vojske Republike Srpske Krajine. Ideju za formiranje nove vojske, izneo je Milan Martić u dokumentu koji je predviđao formiranje ove formacije a koji je lično potpisao 4. septembra 1995. godine. Međutim, to nije odgovaralo ni SRJ ni samoj VRS, te je stvaranje nove vojske na teritoriji Srpske sprečeno. 

Matrice razmišljanja u RSK uoči „Oluje“ bile su – „neće valjda….“ i – „pomoći će Srbija….“, delovale su otrežnjavajuće na Srbe u Republici Srpskoj. U događajima koji će usledeti, valjalo se uzdati samo u svoje mogućnosti.

Cenu svog pasivnog ponašanja prema RSK, kao i raznih tajnih dogovaranja službenog Beograda sa „međunarodnom zajednicom“, platiće Srbija tokom NATO agresije 1999. godine.  

“Rat je mesto, gde mladi ljudi koji se ne poznaju, i ne mrze, ubijaju jedni druge, odlukom staraca, koji se poznaju, i mrze se, ali se ne ubijaju…”

Ovo je skraćeni tekst preuzet iz knjige: Danko Borojević, Una 95, odbrana Republike Srpske 1995. godine, Beograd, 2023.

Osim navedene knjige, korišćena je i sledeća literatura:

Danko Borojević, Dragi Ivić, Vojska Republike Srpske, 12. maj 1992. godine – 31. decembar 2005. godine, SRVČ, Beograd, 2014.

Magazin Vidovdan, Danko Borojević, Dragi Ivić, Otrovni ujed šejtanovih mambi, 31. jul 2011.

Tragovi – Časopis za srpske i hrvatske teme, Srpsko narodno vijeće, god. 4, br. 2, 2021, Zagreb, Kosta Nikolić, Od „Ljeta“ do „Oluje“. Uvod u pad Republike Srpske Krajine 1995. godine,

Davor Marijan, Oluja, Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, Zagreb, rujan 2007,

Milan H. Gulić, Poslednji dani Krajine – Republika Srpska Krajina između Bljeska i Oluje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, Vojnodelo 2/2007,

Mr Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, NinddaVerlag GmbH Homburger str. 69a, Bad Vilbel, 2007,

Ivan Brigović, dr. sc. Natko Martinić Jerčić, Ivan Radoš, 20 godina Vojno-redarstvene operacije Oluja, 1995-2015, Samostalna služba za odnose s javnošću i izdavaštvo MORH-a, Odjel hrvatskih vojnih glasila i izdavaštva, Zagreb, srpanj 2015,

Nebojša Vuković, Kako i zašto smo izgubili Krajinu? (2), 04. 08. 2020,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990- 1995,

Stenografske beleške, sa 41. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 11. avgusta 1995. godine, Beograd,

Stenografske beleške, sa 42. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 12. septembra 1995. godine, Beograd,

Danko Borojević, Dragi Ivić, Orlovi sa Vrbasa, Istorija vojnog vazduhoplovstva na teritoriji Republike Srpske, D.O.O. „Štampa” Ruma, Ruma, 2014,

Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović, Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, D.O.O „Štampa“, Ruma,

Tomislav Aralica, Robert Čopec, Marko Jeras, Zdenko Kinjerovac, Tomislav Haraminčić, Sto godina Ratnog zrakoplovstva u Hrvatskoj, Despot Infinitus d.o.o, Zagreb, 2012,

Luka Petrkač, Ratni put 2. gardijske brigade Hrvatske vojske „Gromovi“ s osvrtom na 2. pješačku bojnu „Banijsku oluju“, Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet, Master’s thesis/Diplomski rad, Zagreb, april 2022,

Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 2017,

Ante Gotovina Napadajne operacije i bojevi HV i HVO (hrvatskih snaga) (Knin: Zapovjedništvo Zbornog područja Split, 1996),

Dušan Kukobat, Bojan Dimitrijević, 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2019.

---

---

---

---

---