Крајем шездесетих година прошлог века, такозвана ловачка мафија, коју је предводио Џон Бојд, изазвала је традиционалну војну авијацију залажући се за лаке, маневарске ловце. Њихови напори су довели до развоја YF-16 и YF-17 као дела програма лаких ловаца америчког ваздухопловства (USAF Lightweight Fighter program).
Док је YF-16 победио у конкурсу САД, поставши F-16 Fighting Falcon, YF-17 је пронашао нови дом у америчкој морнарици.
Морнарица, тражећи приступачнији и свестранији ловац, трансформисала је YF-17 у F/A-18 Hornet. Данас је F/A-18 ослонац поморске авијације, што доказује да чак и „губитник“ може постати икона.
Како је ловачка мафија обликовала YF-17 и успон F/A-18 Hornet
Крајем шездесетих година прошлог века, група официра америчког ратног ваздухопловства довела је у питање ортодоксност – стекла је славу и помало омаловажавајући надимак: The Fighter Mafia (ловачка мафија).
“Луди мајор” Џон Бојд незванично је водио мафију ловаца. Бојд је био борбени пилот и војни стратег, познат по свом стилу конфронтације и интензивном страственом трагању за својим интересима. Бојд је, заједно са математичарем Томасом П. Кристијем, развио теорију која би представљала кључ за реформске напоре мафије ловаца: теорију енергетске маневарске способности.
© Northrop/ United States Air ForceТеорија енергетске маневарске способности, коју су Бојд и Кристи објавили у двотомном тексту, може се дестиловати на једну основну формулу: Ps – V (T-D/W). Једноставно речено, формула поуздано предвиђа перформансе авиона. А та предвиђања су показала да би прекомерна тежина имала исцрпљујуће последице на маневарску способност авиона. Дакле, са овом сада општеприхваћеном информацијом у руци, Бојд и његова Fighter Mafia почели су да се залажу за нови тип ловаца, онај са високим односом потиска и тежине, великом способношћу за маневрисање и бруто тежином мањом од 9.000 кг (поређења ради, F-15 Eagle је масе 20500 кг).
Како је настао YF-17
Спецификације које је тражила ловачка мафија спојиле су се у формални програм евалуације, познат као програм Lightweight Fighter (LWF), дизајниран да подстакне развој авиона који задовољава теорију енергетске маневарске способности. Два лагана, али моћна авиона су направљена да се такмиче у LWF евалуацији: General Dynamics YF-16 and и Northrop YF-17.
YF-16 – са супериорним убрзањем, издржљивошћу, брзином окретања и стопама пењања у односу на YF-17 – освојио је LWF процену. Ваздухопловство је наручило пет борбених ловаца заснованих на основу YF-16 Када је авион масовно ушао у службу 1980. године, постао је познат као F-16 Fighting Falcon. Ипак, YF-17, губитник LWF процене, привукао је пажњу америчке морнарице, која је такође била на тржишту за лагани, јефтини ловац.
Седамдесетих година прошлог века, америчка морнарица је схватила да је F-14 превелик и прескуп да би се користио као замена за целу њихову ловачку флоту. Гледајући на тржиште у потрази за јефтинијом алтернативом, морнарица је пратила LFX програм РВ САД. Док је РВ САД изабрао YF-16, морнарица је сматрала да је двомоторни YF-17 интригантан.
Морнарици није био потребан чист борбени ловац, способан да преокрене све остало на небу. Дакле, неуспех YF-17 да одржи корак са YF-17 није био дисквалификујући. Даље, морнарица је дала предност двомоторним авионима – ради редундантности мотора (тј. безбедности) током акутно рањивих лансирања катапулта носача авиона.
YF-17 је одговара. Морнарица се даље бавила дизајном, повећавајући ниво авиона и креирајући већу верзију. Већа верзија постала је Block I F/A-18 Hornet – чије су варијације и данас у употреби (и које су тренутно звезда светског филма са највећом зарадом). Није лоше за авион који је пре пола века „изгубио” програм евалуације.
© Shutterstock/Karolis Kavolelis