У уторак 25. јула 2023. године, током гашења пожара на острву Евиа, погинули су пилоти РВ Грчке капетан Христос Мулас (34) и поручник Периклис Стефанидис (27).
Авион којим су летели био је Канадер ЦЛ-215 и ту не би било ништа чудно. Међутим, авион којим су летели био је бивши југословенски ЦЛ-215, ЈНА евиденцијски број 72202. Е ту долазимо до наше приче, о томе како су купљени и како су захваљујући другу Милану Милутиновићу, након нестанка СФРЈ завршили у братској Грчкој.
Југословенско приморје, често је током летње сезоне имало проблема са пожарима. Током тих пожара, ангажована су бројна ватрогасна друштва, којима су током тих ангажовања, подршку у гашењу пружали хеликоптери Ми-8Т (ХТ-40), који ипак нису били довољни. Због тога, приступило се куповини противпожарних авиона. Избор је пао, на у то време светски познате противпожарне авионе ЦЛ-215, канадске компаније Канадер.
Авиони ЦЛ-215, њих четири у наоружање нашег РВ и ПВО, уведени су децембра 1981. године. Први авион имао је фабрички број 1066, први евиденцијски број 74225/225, ЈНА ев. број 72201/201, други авион имао је фабрички број 1067, први ев. број 74226/226, ЈНА ев. број 72202/202, трећи авион фабричког броја 1069, први ев. број 74227/227, ЈНА ев. број 72203/203 и четврти авион фабричког броја 1070, први ев. број 74228/228 и ЈНА ев. број 72204/204.
Ратно ваздухопловство ЈНА канадере је набавило децембра 1981. године, и они су све до избијања рата у Хрватској били смештени у бази Земуник. Наши пилоти две деценије, успешно су гасили пожаре од „Вардара па до Триглава”, чак и на Дебелом бријегу 1991. године, док су испод њих беснели сукоби на дубровачком ратишту. Колико су били успешни сведочи податак да један од некадашњих југословенских канадера „ЦЛ-215” и данас држи светски рекорд у броју бацања водених бомби у једном дану. Посада коју су чинили капетан Радован Катанић и копилот Радослав Кујунџић је гасећи велики пожар на Хвару 1983. године, извела чак 225 бацања воде за 24 часа, што је непревазиђени резултат у свету. Овај податак као потврду квалитета својих авиона и фабрика „Бомбардиер ерспејс” наводи на свом званичном интернет сајту.
Овај авион тражи искусне пилоте за глисирање по мору при брзини од 130 километара на час и бацање водених бомби, са само пар десетина метара висине. Да би пилот почео да лети на канадеру, мора имати најмање десет година летачког искуства на другим ваздухопловима, а да би од копилота постао капетан, пилот на канадеру мора да сакупи најмање 370 сати лета.
Кад је почео грађански рат у СФРЈ, авиони канадер прелетели су за Сурчин а не како су многи на овим просторима тврдили за Словенију.
Убрзо затим, почеле су бројне теорије, како су наводно канадери украдени јер су припадали Хрватској и томе слично. Данас, прича о крађи авиона може да држи воду, али у оно време, кад су авиони били власништво ЈНА, авиони једноставно нису могли бити власништво тадашњих република.
Било како било, авиони су завршили на Сурчину, да би потом прелетели за аеродром Голубовци. Ту су остали све до 1995. године, кад су у оно време, у потпуно мутним трансакцијама завршили као “поклон” нашој браћи Грцима. Наиме, друг Милутиновић је у то време изјавио, да нама (читај Србији) ти авиони нису потребни.
Четири противпожарна авиона, популарна канадера из састава противпожарне ескадриле тадашње Војске Југославије са 13 резервних мотора и комплетном пратећом опремом средином 1995. године, полетели су последњи пут са аеродрома Голубовци. Крајње одредиште била је Атина где су продати једном грчком бизнисмену. Једним од четири ваздухоплова управљао је тада „свеже” пензионисани командир ескадриле, пуковник Милан Матуловић.
Авиони су по пристизању у Грчку, завршили у њиховом ремонтном заводу, где су им замењене југословенске ознаке, ознакама РВ Грчке. Ту су ушли у састав 355. транспортног сквадрона 112. винг у бази Елефсина. Грцима су ови авиони били од користи.