Lični osvrt, Piše: Danko Borojević
Posle tri i po godine ogorčenih borbi, rat u BiH ulazio je u jesen 1995. godine u krvavu završnicu. Slom RSK u hrvatskoj operaciji „Oluja“, bacio je duboku senku na političke i ratne napore Republike Srpske i nagoveštavao zlu sudbinu za Srbe iz BiH. Miloševićevo cinično nemešanje u rasplet rata u Hrvatskoj delovalo je dramatično na rukovodstvo Republike Srpske – pa ipak, ne i sasvim otrežnjujuće.
Reke izbeglog stanovništa iz palih opština prenosile su paniku na vojsku i organe uprave zapadnokrajiških opština Republike Srpske. Talas ljudi i vozila ometao je ili sasvim zaprečavao prilaze borbenim područjima, pre svega na pravcima
Mrkonjić Grad-Ključ i Prijedor-Sanski Most. Rezerve municije i drugih vojnih sredstava bile su pri kraju, a strpljenje „Međunarodne zajednice“, pogotovo američke administracije je nestalo.
Uprkos tesnoj saradnji hrvatskog rukovodstva i američke administracije, službeni Zagreb nije bio strana na povocu. Američko-hrvatska saradnja je bila opterećena nepoverenjem američke administracije prema hrvatskom rukovodstvu. Strah da
bi Hrvatska želela da iskoristi vojne pobede u BiH kako bi pojačala kontrolu nad Hrvatima u BiH i sebi priključila dodatne teritorije, nagonio je američko rukovodstvo na strogo i stalno kanalisanje hrvatskih ratnih napora.
Želja američke administracije da muslimanska strana brzo zauzme veće zapadnokrajiške gradove nije bio jedini kamen spoticanja sa hrvatskim rukovodstvom. Prašina se sa septembarskih pobeda još nije slegla, a hrvatsko-bošnjački savez je zapao u krizu.
Pokušavajući da uđu u Bosanski Petrovac – u koga su već ušle jedinice 5. korpusa ABiH – hrvatske snage trpe gubitke u okršaju sa muslimanskim jedinicama. Istovremeno, hrvatska artiljerija zaprečava ulaz 7. korpusa ABiH u Jajce. Ovi događaji su potakli Holbruka i Galbrajta da izvrše dodatni pritisak na hrvatsko
rukovodstvo da artiljerijski podrži napade muslimanskih snaga na Sanski Most, Novi Grad (Bosanski Novi) i Prijedor. Uporedo sa diplomatskim trvenjem, vojni uspesi hrvatskih snaga snažno su otvorili pitanje Banja Luke: Tuđman nije skrivao želju za zauzimanjem najvećeg grada Srba U BiH.
Holbruk i Galbrajt su, međutim, bili nervozno protiv osvajanja Banja Luke, u strahu da bi pad Banja Luke ugrozio odnose SAD sa zapadnoevropskim zemljama, i stvorio sukob sa Rusijom. Holbruk navodi kao dodatni razlog i humanitarne obzire, odnosno želju da se izbegne novi talas izbeglica koji bi pad Banja Luke pokrenuo. Holbrukova tvrdnja, međutim, nije uverljiva, budući da američka administracija u mesecima pre
dejtonskih pregovora nije prezala da podstiče niz vojnih operacija kojima je srpsko stanovništvo u velikom broju proterivano.
Uz to, kako sam Holbruk navodi, Klintonova administracija je izbegavala ponašanje koje bi moglo da otuđi Ruse, pošto joj je bila potrebna saradnja Rusije na uspostavljanju posle hladnoratovskog poretka u Evropi.
Takođe, francuska i britanska vlada – čije su značajne trupe bile raspoređene u BiH, i koje su se zalagale za političko rešenje rata – nisu želele da rizikuju uključivanje SR Jugoslavije u rat u Bosni ukoliko bi pao najmnogoljudniji grad Srba u BiH. I zapadni i istočni interesi uzeti su u obzir već u planu Kontakt grupe, sastavljenom 1994. godine, kada je američka administracija preuzela inicijativu u međunarodnim naporima da se zaustavi rat u BiH.
Stoga je Holbruk imao skromnije ciljeve od osvajanja Banja Luke: tražio je od hrvatskog rukovodstva zauzimanje komunikacije Bosanski Petrovac-Jajce, to jest, zauzimanje Mrkonjić Grada. Posebno je želeo da hrvatska vojska ugrozi Banjaluku kako bi dotukao otpor Republike Srpske pred predstojeće pregovore u Dejtonu.
Međutim, vidljivo je da je američka diplomatija, namerno ili ne delovala blago rečeno konfuzno u svojim zahtevima prema Hrvatskoj. Zahtevajući jedno i prećutno gledajući, ako se nešto drugo uradi.
Brojni dokumenti ukazuju na činjenicu da je američka administracija bila u potpunosti upoznata sa planovima hrvatskog rukovodstva u zauzimanju teritorija RS, pri čemu je odobravala i pomagala njihovu realizaciju. O tome svjedoči i Ričard Holbruk, tadašnji pomoćnih državnog sekretara SAD za evropska i kanadska pitanja, u svojoj knjizi „Završiti rat“:
„Ubeđivao sam Tuđmana da uzme Sanski Most, Prijedor i Bosanski Novi – sve važne gradove koji su postali simboli etničkog čišćenja. Ako budu zauzeti pre nego što otvorimo pregovore o teritoriji, ostaće pod kontrolom Federacije BiH – inače, bilo bi teško ponovo ih dobiti u pregovorima“.
„Kako smo podsticali vojnu akciju u tri specifična područja a protivili se akciji u Banjaluci, bio sam, naravno, svestan da možemo biti optuženi da primenjujemo dvostruki aršin. Ali ta tri grada bila su manja i manje opterećena emotivnim i
istorijskim bremenom a mogla bi se zadržati u pregovorima. A broj izbeglica koji bi se stvorio opterećivao mi je mozak“.
Bilo je jasno da je Holbruk uočio, da Tuđman ima ogromnu mržnju prema muslimanima. Posebno je problem činio, ponovni sukob između „savezničkih“ vojski. Tuđmanov predlog odražavao je njegovu duboku mržnju prema Muslimanima i njegov san da sve Hrvate ujedini u jednu državu, pod jednu zastavu – pod njegovim vodstvom. Znao je da ne može prekrajati međunarodne granice dok se rat nastavlja, ali je iskušavao ideju o razmeni znatnog dela zemlje, što bi prekrojilo celi region. Prema ovoj šemi, Zagreb bi de fakto dobio kontrolu nad velikim delom zapadne Bosne, koja je fizički i ekonomski bliža Zagrebu nego Sarajevu, dok bi Srbi kontrolisali veliki deo istočne Bosne, ostavljajući Muslimane sa zatvorenom mini državom.
Ponovo su narastale tenzije između Hrvata i Muslimana. Tog istog dana primili smo
alarmantne vesti: nakon preuzimanja Bosanskog Petrovca dve strane su se okrenule
jedna protiv druge i muslimanski vojnici su ubili trojicu Hrvata. Nešto se moralo
odmah učiniti.
„Pitao sam Tuđmana da li bi pristao da se sastane sa Izetbegovićem pod američkim okriljem kako bi se iskovala nova pozicija. Šaćirbej je već ranije predložio da sazovemo takav sastanak, ali ideja da američki pomoćnik državnog sekretara
okupi dva šefa države, koji su se već dobro poznavali i redovno sretali, izgledala je i drska i neobična. Alarmantni incident u Bosanskom Petrovcu to je promenio: eksplozivna situacija mogla je poništiti sve ono što je ofanziva Federacije zadobila“.
Politička igra se nastavljala. Rat se morao privesti kraju. Na tom sastanku dogovoreno je da se združena ofanziva prema Srbima nastavi.
„Počeo sam s podsjećanjem obojice da je glavni cilj ovog sastanka da se dve strane Federacije ponovo spoje. Sa novim teritorijalnim dobicima, postojala je realna šansa za uspeh – ali samo ako Federacija uspe. Borbe između Hrvata i Muslimana u
Bosanskom Petrovcu i tenzije oko toga ko će preuzeti kontrolu nad novoosvojenim područjima išle su u korist Srba. Nismo mogli ići na mirovnu konferenciju s podeljenom Federacijom.
Ponovio sam moj prigovor oko zauzimanja Banja Luke, naglašavajući da govorim samo o Banjaluci a ne o ostatku ofanzive. Izetbegović nije ništa rekao. Ovo je bila Tuđmanova odluka. Slušajući za trenutak, Tuđman se okrenuo Izetbegoviću i
sasvim smireno upitao: „Hoćemo li se složiti sa ambasadorom Holbrukom?“ Slegnuvši ramenima, Izetbegović se složio.
Iznenađen brzinom kojom je pitanje razrešeno – i podjednako brzom promenom Tuđmanovog raspoloženja – predložio sam da odmah posle sastanka izdamo zajedničko saopštenje. Tuđman je predložio da mi napravimo saopštenje, bez Izetbegovićevog ili njegovog prisustva. Kao i obično, lideri su želeli ostaviti
utisak da Amerikanci vrše na njih pritisak da urade ono što bi verovatno i sami svakako uradili“.
Dok smo napuštali sastanak, povukao sam ministra obrane Šuška u stranu. „Gojko, želim da budem apsolutno jasan“, rekao sam. „Ništa od onog što smo danas rekli ne sme biti shvaćeno kao da želimo da vi obustavite dalju ofanzivu, osim Banja Luke.
Važna je brzina. Ne možemo to reći javno, ali, molim vas, uzmite Sanski Most, Prijedor i Bosanski Novi. I učinite to brzo, pre nego što se Srbi pregrupišu“.
Političko rukovodstvo u Zagrebu, shvatilo je bilo, da je to politički signal za pokretanje operacije „Una-95“.
Međutim, Tuđman se iako mu je traženo, nije odricao Banja Luke i celog zapadnog dela BiH. Za to je imao podršku načelnika GS HV generala Zvonimira Červenka i ministra odbrane RH Gojka Šuška. Uspešno završenom operacijom, ostvario bi kontrolu nad zapadnim i severozapadim delom BiH. Srbi bi kako je planirao, kontrolisali istočni deo BiH, dok bi Muslimane saterao na prostor oko Sarajeva.
Taj Tuđmanov plan, u tadašnjim datim okolnostima i odnosima snaga na terenu, nije bio realan. Teritorijalno je podsećao na NDH, koje se sam Tuđman kao bivši domobranski časnik, nikada nije odrekao. Već je tvrdio, da je NDH bila izraz „povijesnih tisućljetnih težnji hrvatskog naroda za samostalnom državom“.
nastavak sledi
Za izradu teksta korišćena je sledeća literatura:
Danko Borojević, Dragi Ivić, Vojska Republike Srpske, 12. maj 1992. godine-31. decembar 2005. godine, SRVČ, Beograd, 2014,
Magazin Vidovdan, Danko Borojević, Dragi Ivić, Otrovni ujed šejtanovih mambi, 31. jul 2011,
Danko Borojević, Una-95, odbrana Republike Srpske 1995. godine, autorsko izdanje, Beograd, 2023.
General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,
Milan H. Gulić, Poslednji dani Krajine – Republika Srpska Krajina između Bljeska i Oluje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, Vojnodelo 2/2007,
Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,
Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,
Dušan Kukobat, Bojan Dimitrijević, 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2019.
Dragoslav Ilić, Marko Janković, Milena Mihaljević, Boris Radaković, Predrag Lozo, Mirko Cvijanović, Neđo Malešević, Dušan Pavlović i Jovica Rudić, Republika Srpska u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, istorijski pregled, drugo izmenjeno izdanje, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2018,