„Добро дошли у пакао“ овако је звучала порука на мотороли једног од руских официра, када су то новогодишње јутро далеке 1995 ушли у сабласно пусту чеченску престоницу Грозни, после чега је уследила са прозора околних зграда киша противоклопних ракета лансираних из ручних ракетних бацача РПГ.
Тенкови, борбена возила и оклопни транспортери су претварани у ватрене буктиње, уследила је крвава битка која је трајала наредних 60 сати у којој је погинуло 789 руских војника од њих 1.000 иначе припадника 131, моторизоване мајакопске бригаде.
Чечнски побуњенци заробили су 75 припадника те једнице, док је њих 160 избегло сигурну смрт. У овој заседи изгубљено је 26 тенкова, 120 борбених возила пешадије и оклопних транспортера.
Ово је прича о једној од најтрагичнијих епозода Првог чеченског рата када је формално почела битка за Грозни.
Годину и по дана касније руска војска се повукла из Чеченије после посредовања сада већ покојног генерала Александра Лебеда, међутим крвави чечниси рат трајао је све до 2006. гоидне када је Русија ликвидирала све чеченске вође које су се противле власти Москве. Само су малобројни успели да побегну и већина њих тренутно се налази у Украјини где ратују у Бахмуту против руске војске и својих сународника из одреда АХМАТ- сунардоника који су остали лојални Москви.
Масакр 131. мајакопске бригаде познат је и по томе што су се с једне стране нашли команданти Руса и Чечена који су некада заједно служили у Совјетској армији.
Позивни знак Алик је био команданта 131. мајакопске бригаде Ивана Савина.
Наиме Чечен путем радио везе позивао је Савина кога ословљава са Алик да не улази у град, пре него што буде касно, да окрене једнице назад, јер уколико уђу са тенковима и борбеним возилима, они ће да умру и да не улазе у град јер је бесмислено, као и да ако га види у сукобу према њему неће имати милости и да је добродошао као гост, али и да је штета што га његова мајка више неће видети, као и за његове војнике.
Алик је одоговрио да нема овлаштење да изда такво наређење. Чечен је одговорио да је штета. Последње што је Алик рекао било је да нема избор и руски тенкови Т-72 и Т-80 ушли су у Грозни. Пар сати касније уследио је пакао.
Битка за град из војног угла
Грозни у коме се одиграла ова трагична прича административно је био подељен на четири градске четврти: Лењинску, Заводску, Старопромисловску и Октјабарску четврт. Од побројаних четири, трећа је била најважнија јер су се у њој налазили нафтни извори, а у последњој сва индустрија.
Руска војска је од уласка у Чеченију 10. децембра успела да окружи град са три стране, али не и са југа одакле је у град пристизао све већи број бораца. Међутим руски команданти нису располалгали картама града, обавештајни подаци су били оскудни и често погрешни. Упркос свему наређење за улазак у град дато је 31. децембра 1994.
Прва једница која је на последњег дана 1994. ушла у Грозни била је 131. мајакопска бригада којом је командовао пуковник Савин. Ова бригада имала је задатак да заузме западни део града. Приликом уласка једница није наишла на никакав отпор.Град је био сабласно пуст. Пуковник Савин је затражио од предпостављене команде да продужи даље до центра града. Дато је зелено светло. Први тенкови и оклопна возила стигли су били до железничке станице око 15 часова кобног дана.
Из другог правца у Грозни је ушао 81. мотострељачки пук који се сматрао важном једницом због чега су чеченске вође генерал Џохар Дудајев и Аслан Масхадов који су били елитни совјетски официри са џихадистом Шамилом Басајевим сву пажњу усмерили у том правцу.
За то време у Грозном је владала необична тишина. Војници су поскидали опрему, велики број њих отрчао је на шалтер железничке станице која је неким чудом радила и почели да резервишу карте за одсуство, јер је по њима операција била завршена, а град заузет.
Интересантно је и то да истурених стража није било нигде. Нешто после 15 часова официр за везу ухватио је кратку поруку на руском: „Добро дошли у пакао“, међутим ни он ни командант бригаде нису знали њено значење. Командант је чак сматрао да је у питању неслана шала неке од руских јединица.
Међутим, пакао је уследио у 15.05 часова. Чеченски борци са прозора, кровова зграда и тераса отворили су ватру из аутомата, ракетних бацача. Тенкови и оклопна возила нестајала су у пламену једна за другим. Руски војници су падали као покошени или су уз језиве крике горили са тенковима и борбеним возилима. Да ствар буде гора Чеченима је напад био олакшан јер су возила имала фарбом превучен бели крст, да не би страдала од пријатељске ватре.
Нападнуте јединице су тражиле хеликоптерску помоћ и подршку осталих јединица, али нико није одговарао на вапај рањених војника. Крвави сукоб трајао је све до 3. јануара када је битка за Грозни завршена масакром руских војника.
Највећи губици настали су кад је нападнутим јединицама нестало муниције. У борбама погинуло је 1.000 војника и официра укључујући и пуковника Савина, а 74 борца су заробљена. Уништено је 20 од 26 тенкова и 102 од 120 оклопних возила и свих шест самоходних топова, који су требали бити непосредна заштита јединица на терену.
До 10. јануара руске трупе успеле су да отворе два коридора преко којих су евакуисани рањени, а преживелим борцима је достављена храна и муниција. Два дана касније изведен је у знак освете масовни удар на Грозни. Цео град је блокиран и засут кишом ракета испаљених и вишецевних бацача ракета. У самом граду остало је било 3.500 чеченских бораца, који су се повукли касније из града према брдовитом подручју одакле су повели герилски рат који је трајао све до августа 1996. кад је Русија признала пораз у рату и повукла се из Чеченије.
Факти о Првом чеченском рату
Први чеченски рат који је почео у децембру 1994. ући ће у руску војну историју, као један од најкрвавијих и најбруталнијих ратова, које је водила ова суперсила од 1945. до данас. За руску војску најтрагичнији датум је био 31. децембар 1994 на 1. јануар 1995. када је су две бригаде које су ушле у тада главни град самопрокламоване републике Ичкерије, нису ни очекивале шта их чека.
Руси су у Чеченију послали 24.000 људи од којих је 19.000 било војника. Подршку им је давало 80 тенкова 208 борбених возила пешадије, 128 артиљеријских оружја и 90 хеликоптера. Неке јединице су биле професионалног састава, а неке искључиво од регрута. Пошто веће јединице нису биле адекватно попуњене, од мањих јединица створене су здружене формације и упућене у Чеченију.