Бугарска садашња чланица Европске уније и НАТО пре нешто више од 30 година
била је чланица Варшавског пакта и један од најтеснијих савезника Совјетског
Савеза. Не само војно него и обавештајно док је на челу те државе био Тодор
Живков.
Бугарска је била једна од земаља која је 1948. у Варашви потписала уговор о
пријатељству заједничкој сарадњи и узајамној помоћи социјалистичких земаља.
Бројно стање војске почетком 1980-тих година имала је 150.000 војника и
200.000 резервиста. Формацијски су били сврстани у 8 моторизованих стрељачких
дивизија, пет тенковских бригада, четири артиљеријска пука, три противавионска
артиљеријска пука, три биргаде тактичких балистичких ракета земља земља, два
извиђака и један планински батаљон.
Фокус ове приче биче бугарске ракетне снаге које су припале копненој војсци и
који су у свом наоружању имали 36 тактичких балистичких ракета Скад типа земља
земља и 36 тактичких балистичких ракета “Фрог- 7”. Ово се упркос свем сматрао
значјним војним потенцијалом, југоисточног суседа некадашње СФРЈ. Падом
комунизма и распуштањем Варшавског пакта многе дојучерашње савезнице
Москве почели су да се одричу свог ракетног потенцијала, јер су се Американци
плашили да те ракете не дођу у посед онога ко није наклоњен политици Вашингтона.
Вашингтонска администрација наравно издвојила је обиман новац за уништавање
ракета, пре свега тактичких балистичких попут Луне и Скада, на кога су Американци
били посебно алергични од Пустињске олује с обзиром да је Садам Хусеин обимну
главобољу задао и Американцима и Израелцима са модификованим скадовима.
На тај пут кренула је Мађарска па Румунија, па Чехословачка Пољска, Источна
Немачка, а најкасније то је урадила и Бугарска.
Прво намештање тактичких балистичких ракета на територији Бугарске догодило се
далеке 1955. У месту Самокову формирана је 46. артиљеријско техничка бригада
која је била опремљена тактичким балистичким пројектилом 8К11 (НАТО номеклатура
СС-1б, познат и као Сцуд А) са дометом од 130 км, убрзо са њом формирана је
артиљеријска техничка бригада у Карлову и трећа 66. артиљеријска техничка
бригада која је била стационирана у Јамболу.
Накнадно је додата још једна бригада у Плевну. Укупно четири. Бригада из
Самокова била је потчињена 1. армији, бригада из Карлова 2. армији, а бригада из
Јамбола 3 армији и последња из Плевна 4. армији.
одржавање ове четири ракетне бригаде . С тиме је завршено роганизацијски
формирање и попуњавање бугарске ракетне војске, која је свој зенти досегнула
када је средином 1980 тих добила из Совјетског Савеза Р-400 9К714 „ока“. Од
СССР-а Бугарска је добила осам лансера и 14 ракета који су се придружили бројиц од
36 ракета типа Луна и Луна М Р-300 односно 9К52 и ракетама 8К11 Скад. Пред
крај 1980 тих из Совјетског савеза стигао је и ракетни дивизион тактичких балистичких
ракета Точка СС-21 Сцраб. Са овом ракетном техником Бугарска је била
способна да под удар стави цео југоисточни део СФРЈ. Из идеолошко политичких
рзалога о томе се у СФРЈ скоро није ни говорило, да Бугарска као суседна
земља Југославије има јак ракетни потенцијал.
Уследио је пад комунизма, са власти је сишао Тодор Живков Нестале су претње, али
Бугарска се није хтела одрећи својих ракетних снага, него је наставила да их
одржава. Мање новца у каси за војску натерала је бугарску армију да старије
типова ракета делаборира. Скоро до половине 2000- године иако је Бугарска тежила
учлањену у НАТО пакт оставила је ракетне снаге попут ракетних систем 9КТ9
Точка домета 70 км и Р-300 и Р-400 домета 300 и 400 км.
Све ракете бугарских ракетних снага су имале конвенционалне бојеве главе, са
могућношћу да се на њих монирају и нукеларне али се то никада није догодило.
Упркос проамеричкој власти, Американци нису били нимало наклоњени што Бугари и
даље имају те ракете у оперативној употреби. Иначе посебно је Американце жулаја
тактичка балистичка ракета Р-400. Иначе припадници ракетних једница су пшредали све
податке о тим ракетама и оне су тек 1994 коначно уз америчку финансијску
помоћ уништене.
Последње балистичке ракете Скад и Фрог Бугарска је уништила 19. октобра 2002. Са
тим је датумом фактички престале да постоје бугарске ракетне снаге. Земља је
две године касније постала пуноправна чланица НАТО пакта с чиме је било
завршнео једно поглавље о блаистичким ракетама на југоистоку Европе.