На најаву војске САД да ће због Ирана у зону Персијског залива послати значајне поморске и ваздухопловне снаге како би се спречила отмица нафтних танкера, Иран је реаговао проморцијом нове крстареће ракете Абу Махди домета 1.000 км, а са којом ће бити опремњена иранска морнарица и морнарички део Револуционарне гарде Пасдарана.
Промоцији и примопредаји нове иранске крсдтареће ракете Абу Махди промовисана је у уторак рано ујутро у присуству министра одбране Амира, бригадног генерала Мохаммадрезе Аштијанија, команданта морнарице ИРГ Сардара Алиреза Тангсирија и адмирала Хамзе Али Кавијанија, заменика команданта Ратне морнарице.
За сада података о овој крастарећој ракети има јако мало. Верује се да је настала 2020. године, да је ово у питању модификована крстарећа ракета која свој корен има у руским ракетама Х-55 које су набављене иу Украјине пре више од 20 година. Управо ракете Х-55 постале су носиоци и кичма развоја иранских крстарећих ракета.
Абу Махди је замишњена као крстарећа ракета за потапање великих капиталиних бродоvа попут носачa авиона ,ракетних крстарица, разарача и других пловила веће тонаже.
На објављеним снимцима се види тестирање ове крстареће ракете који су западни аналитичари окрактерисали за противбродску борбу.
Нагађа се да ова крстарећа ракета користи технологију млазног мотора ТРИ-60 које користи поритивбродска ракета Нор/ иранска верзија кинеске противбродске ракете Ц-802.
Године 2010 уграђен је нови мотор да којим је домет ракете повећан био на 200 км, 2013. на 300 км, а сада ракетни мотор има домет до 1.000 км.
Иначе Абу Махди је морнаричка верзија крстареће ракете Сормар копенен варијанте ове крстареће ракете коју су јеменски Хути користили у нападима на Саудијску Арабију.
Ракета Абу Мехди како наводе ирански медији има способност да лети на малој висини изван осматраења непријатељских радара, а може да мења своју путању и висину у складу са географским условима и одбрамбеним системима непријатеља.
Абу Мехди је прва морска крстарећа ракета дугог домета која користи вештачку интелигенцију у софтверу који се односи на пројектовање путање лета и систем командовања и управљања, а има могућност да заобиђе природне и вештачке препреке, као и непријатељске радарске и одбрамбене локације пролазећи кроз средње тачке напада и погађа мету из различитих праваца.
Због употребе експлозива велике разорне моћи, бојева глава ове ракете има успех у нападу против свих типова површинских пловила.
Крстарећа ракета Абу Махди се може ланисрати са потпуно скривене локације ка покретним морским циљевима помоћу напредног интегрисаног навигационог система и моћног млазног мотора.
Ова ракета је прва поморска крстарећа ракета дугог домета која користи двоструки радарски трагач (са активним и пасивним трагачем).Ова технологија, поред супротстављања непријатељском електронском ратовању, повећава способност ракете при приближавању циљу и напада га изненада.
Лансирни систем Абу Махди има могућност припреме и лансирања у најкраћем времену и може испалити више пројектила у кратким интервалима и из различитих праваца ка одређеном циљу, на начин да ове ракете истовремено погоде жељени циљ (истовремено испаљивање више пројектила на исти циљ).
Ракета Абу Махди је способна да испаљује са свих врста мобилних и фиксних лансера, а њен систем за навођење и навигацију је у стању да ажурира коначну позицију мете током лета.
Историјат развоја иранских крстарећих ракета
Иран је земља која је сав свој технички потенцијал усмерила на развој балистички ракета кратког, средњег и дугог домета, које ће после искустава у Ирачко-Иранском рату 1980-1988 постати главно средство одвраћања у случају да неки нови потенцијални непријатељ не нападне Иран. У више 30 година Иранци су створили што личним пројектима заснованим на балистичким ракетама «Скад», што обрнутим инжењерингом широку палету ракета. Искуства из Пустињске олује и Балкана, а и каснијих специјалних операција у којима су Сједиње Државе користиле крстареће ракете, јавила се потреба за поседовањем и овог типа ракете. Наравно, немогуће је било набавити овај тип ракета у слободној продаји, а још теже пројектовати с обзиром на непоседовање искуства. Убрзо на видику почетком 2000. појавила се повољна прилика. Иранска и кинеска делегација успеле су сасвим случајно да на црном тржишту у Украјини пронађу заостале совјетске крстареће ракете Х-55 (НАТО ознака АС-15 Кент) које су користили стратешки бомбардери Ту-160. Иранци и Кинези успели су да се за чисти кеш дочепају ових ракета са земаљском опремом. Ракете су успешно пребачене у Кину, где је изведен обрнути инжењеринг. Сва искуства су наравно подељена са Иранцима, који са Кинезима имају одличну војну сарадњу и производњу пре свега противбродских пројекитла Ноор (Ц-802) по лиценци.
Фамилија совјетских крстарећих ракета Х-55 настала је као самостални пројекат МКБ Радуга почетком седамдесетих година прошлог века. Конструкциони биро није успео да убеди совјетске функционере о значају своје ракете, али је све добило коперникански преокрет кад се сазнало за амерички пројекат крстарећих ракета лансираних из авиона (АГМ-86). Интересантно је да фамилија ракета Х-55 личи на рану верзију америчке крстареће ракете БГМ-109 Томахавк која је имала ваљкасти труп са извученим равним крилима, фиксним репним управљачким површинама и подтрупним турбовентилаторским мотором. Највидљивија разлика између ракете Томахавк и Х-55 је положај мотора. Код Томахавка он је уграђен у репу и користи подтрупни доводни канал и испусно-потисни издувник у репу. Ракета Х-55 има два турбовентилаторска потисна мотора ОМСК АМКБ ТВД-50 уграђен у гондоли у задњем делу трупа. Потисни ТВД-50 је најкритичнији део технологије Х-55 јер тај компактни и штедљиви турбовентилаторски мотор користе и друге крстареће ракете и беспилотне летелице совјетске производње. Док америчка Томахавк користи четри репне управљачке површине руска користи три. По димензијама обе ракете су сличне, као и по тежини. Обе имају на предњем делу класичан «белугин нос», који је омеђен код новијих америчких крстарећих ракета. Принцип вођења код обе је засновано на дигиталном рачунару са филтером калман и програмском опремом ТЕРЦОМ уграђеном меморијом која чува дигиталну карту, заједно са радарским висиномером за профилисање терена при ниском лету. Амерички је добио касније и ГПС док је совјетска ракета остала са ДСМАЦ технологијом. Пакет система вођења код Х-55 је спрут и БСУ-55. Из ове ракете Совјети су направили серију ракета. Домет обичне ракете је био 2.500 км, а са додатком пар спољних резервоара за гориво на трупу маса пројектила повећана је на 1.700 кг са првобитних 1.300 и повећан је домет на 3000 км. Иранци и Кинези успели су да се дочепају унапређене верзије Кх-55 али без нуклеарне бојеве главе која је уграђивана у ову ракету, а јачине је 200 кт.
Шта се после радило од ракета кад су стигле у Иран остало је све под велом дубоко скривене војне тајне, јер комплетну контролу преузели су Пасдарани са веома развијеном војном индустријом.
Јавност је за постојање крстареће ракете Qud-1 (Јерусалим-1) сазнала је средином јуна 2019. кад је нападнут аеродром Абха који се налазио на 100 км од границе са Јеменом. Саудијци су први пут приказали олупину ракете и саопштили да се ради о крстарећој ракети, а не дрону као што се мислило. Саудијци су навели да је у питању иранска крстарећа ракета Соумар старије верзије домета 350 км, док домет новијих серија повећан је на 1.350 км. Већ тад се уочило нешто што је створило забуну у целој причи око ових крстарећих ракета.
Крила и стабилизатор од ракете који су приказани личили су на ирански Соумар. Дилему су убрзо решили јеменски Хути који су организвали презентацију за медије свог ракетног арсенала и беспилотних летелица. Један од звезда статичког збора била је велика крстарећа ракета коју су Хутни назвали
Од Кх-55 преко Сомора до Qудса-1
Иран је земља која је сав свој технички потенцијал усмерила на развој балистички ракета кратког, средњег и дугог домета, које ће после искустава у Ирачко-Иранском рату 1980-1988 постати главно средство одвраћања да неки нови потенцијални непријатељ не нападне Иран. У скоро 30 година Иранци су створили што личним пројектима заснованим на балистичким ракетама «Скад», што обрнутим инжењерингом широку палету ракета. Искуства из Пустињске олује и Балкана, а и каснијих специјалних операција у којима су Сједиње Државе користиле крстареће ракете, јавила се потреба за поседовањем и овог типа ракете. Наравно, немогуће је било набавити овај тип ракета у слободној продаји, а још теже пројектовати с обзиром на непоседовање искуства. Убрзо на видику почетком 2000. појавила се повољна прилика. Иранска и кинеска делегација успеле су сасвим случајно да на црном тржишту у Украјини пронађу заостале совјетске крстареће ракете Кх-55 (НАТО ознака АС-15 Кент) које су користили стратешки бомбардери Ту-160. Иранци и Кинези успели су да се за чисти кеш дочепају ових ракета са земаљском опремом. Ракете су успешно пребачене у Кину, где је изведен обрнути инжењеринг. Сва искуства су наравно подељена са Иранцима, који са Кинезима имају одличну војну сарадњу и производњу пре свега противбродских пројекитла Ноор (Ц-802) по лиценци.
Фамилија совјетских крстарећих ракета Кх-55 настала је као самостални пројекат МКБ Радуга почетком седамдесетих година прошлог века. Конструкциони биро није успео да убеди совјетске функционере о значају своје ракете, али је све добило коперникански преокрет кад се сазнало за амерички пројекат крстарећих ракета лансираних из авиона (АГМ-86). Интересантно је да фамилија ракета Кх-55 личи на рану верзију америчке крстареће ракете БГМ-109 Томохавк која је имала ваљкасти труп са извученим равним крилима, фиксним репним управљачким површинама и подтрупним турбовентилаторским мотором. Највидљивија разлика између ракете Томохавк и Кх-55 је положај мотора. Код Томохавка он је уграђен у репу и користи подтрупни доводни канал и испусно-потисни издувник у репу. Ракета Кх-55 има два турбовентилаторска потисна мотора ОМСК АМКБ ТВД-50 уграђен у гондоли у задњем делу трупа. Потисни ТВД-50 је најкритичнији део технологије Кх-55 јер тај компактни и штедљиви турбовентилаторски мотор користе и друге крстареће ракете и беспилотне летелице совјетске производње. Док америчка Томохавк користи четри репне управљачке површине руска користи три. По димензијама обе ракете су сличне, као и по тежини. Обе имају на предњем делу класичан «белугин нос», који је омеђен код новијих америчких крстарећих ракета. Принцип вођења код обе је засновано на дигиталном рачунару са филтером калман и програмском опремом ТЕРЦОМ уграђеном меморијом која чува дигиталну карту, заједно са радарским висиномером за профилисање терена при ниском лету. Амерички је добио касније и ГПС док је совјетска ракета остала са ДСМАЦ технологијом. Пакет система вођења код Кх-55 је спрут и БСУ-55. Из ове ракете Совјети су направили серију ракета. Домет обичне ракете је био 2.500 км, а са додатком пар спољних резервоара за гориво на трупу маса пројектила повећана је на 1.700 кг са првобитних 1.300 и повећан је домет на 3000 км. Иранци и Кинези успели су да се дочепају унапређене верзије Кх-55 али без нуклеарне бојеве главе која је уграђивана у ову ракету, а јачине је 200 кт.
Шта се после радило од ракета кад су стигле у Иран остало је све под велом дубоко скривене војне тајне, јер комплетну контролу преузели су Пасдарани са веома развијеном војном индустријом. Јавност је за постојање крстареће ракете Qуд-1 (Јерусалим-1) сазнала је средином јуна 2019. кад је нападнут аеродром Абха који се налазио на 100 км од границе са Јеменом. Саудијци су први пут приказали олупину ракете и саопштили да се ради о крстарећој ракети, а не дрону као што се мислило. Саудијци су навели да је у питању иранска крстарећа ракета Соумар старије верзије домета 350 км, док домет новијих серија повећан је на 1.350 км. Већ тад се уочило нешто што је створило забуну у целој причи око ових крстарећих ракета. Крила и стабилизатор од ракете који су приказани личили су на ирански Соумар. Дилему су убрзо решили јеменски Хути који су организвали презентацију за медије свог ракетног арсенала и беспилотних летелица. Један од звезда статичког збора била је велика крстарећа ракета коју су Хутни назвали Qудс-1 (Јерусалим-1) и која је као су тврдили плод домаће памети. Међутим одакле једној сиромашеној земљи где људи свакодневно умиру од глади и бомби софистицирана технологија и интелектуални потенцијал. Наравно нема дилеме да је овде своје прсте умешао Иран. Превише је било сличности између Qудс-1 и Соумара. Заправо Иран је успео да у Јемен прошверцује крстарећу ракету Соумар само су је префарбали и дали име. Да ли је то баш тако? Наравно неки тврде да на прву слику то тако изгледа, али да између ове две ракете постоје значајне разлике од самог дизајна, потиска, положаја расклапајућих и фиксних крила, до носа, корита трупа, положаја стабилизатора, поклопца мотора. Већ другог дана од напада на рафинерије на друштвеним мрежама је почело поређење слика распаднуте ракете у пустињи са оригиналом са статичког збора у Јемену. Неки аутори заступају став да облик трупа и положај стаблизатора распаднуте и целе ракете указују јасно да се ради о крстарећој ракети Qудс-1, а не Сомар. Постоји још једна разлика, а то је величина ракете. Па се тако анализом « простим оком» указује да се две ракете разликују и по величини, да Qудс-1 има мањи пречник од Соумара. Па се тако наводи да је пречник Qудс-1 34 цм , док Соумар је задржао оригинални пречник од совјетске кх-55 од 51,4 цм. Овде ваља посумњати у овакав облик анализе јер просто мерење и упоређивање два пројектила један поред другог би дало квалитетније податке од оваквог облика анализе од ока, која се мора узети са највећом резервом.
Приликом напада на аеродром Абха заплењен је и цео млазни мотор наводне ознаке ТЈ-100. Саудијци су рекли да је овај мали млазни мотор чешке производње, а произвела га је компанија ПБС Аероспаце. Иначе ова компанија производи тај мотор за који наводи да је погодан и за употребу на дроновима. Поређењем методом «простог ока» поједни аутори опет закључују да мотор са крстареће ракете може бити управо чешки ТЈ-100 или његова копија. Ова тврдња се поткрепљује ставом да су саудијци Qудс-1 погрешно протумачили као соумар, сам мотор ТЈ-100 даје мањи потисак и тиме мањи домет за Qудс-1 од Соумара.Исто тако наводи се да мотор ТЈ-100 никад није виђен у Ирану. Међутим, ни постављачи овакве анализе нису баш сигурни у своје тврдње и остављају сумњу да напад на рафинерију није извела крстарећа ракета Qудс-1 него Соумар и да нападачи су били ближе источној граници Саудијске Арабије ( потенцијално Ирак и Иран) него Северни Јемен. Своје објашњење налазе и у другим типовима јеменских ракета као на пример Бадар-1П и Бадар-1Ф реч је о прецизно вођеним ракетама кратког домета. Да ли се ради о истим ракетама, дериватима мањих димензија који су слични својим оригиналним копијама остаће нејасно до даљњег јер Иран свакако неће на сва звона о томе да прича.Од Кх-55 преко Сомора до Qудса-1
Иран је земља која је сав свој технички потенцијал усмерила на развој балистички ракета кратког, средњег и дугог домета, које ће после искустава у Ирачко-Иранском рату 1980-1988 постати главно средство одвраћања да неки нови потенцијални непријатељ не нападне Иран. У скоро 30 година Иранци су створили што личним пројектима заснованим на балистичким ракетама «Скад», што обрнутим инжењерингом широку палету ракета. Искуства из Пустињске олује и Балкана, а и каснијих специјалних операција у којима су Сједиње Државе користиле крстареће ракете, јавила се потреба за поседовањем и овог типа ракете. Наравно, немогуће је било набавити овај тип ракета у слободној продаји, а још теже пројектовати с обзиром на непоседовање искуства. Убрзо на видику почетком 2000. појавила се повољна прилика. Иранска и кинеска делегација успеле су сасвим случајно да на црном тржишту у Украјини пронађу заостале совјетске крстареће ракете Кх-55 (НАТО ознака АС-15 Кент) које су користили стратешки бомбардери Ту-160. Иранци и Кинези успели су да се за чисти кеш дочепају ових ракета са земаљском опремом. Ракете су успешно пребачене у Кину, где је изведен обрнути инжењеринг. Сва искуства су наравно подељена са Иранцима, који са Кинезима имају одличну војну сарадњу и производњу пре свега противбродских пројекитла Ноор (Ц-802) по лиценци.
Фамилија совјетских крстарећих ракета Кх-55 настала је као самостални пројекат МКБ Радуга почетком седамдесетих година прошлог века. Конструкциони биро није успео да убеди совјетске функционере о значају своје ракете, али је све добило коперникански преокрет кад се сазнало за амерички пројекат крстарећих ракета лансираних из авиона (АГМ-86). Интересантно је да фамилија ракета Кх-55 личи на рану верзију америчке крстареће ракете БГМ-109 Томохавк која је имала ваљкасти труп са извученим равним крилима, фиксним репним управљачким површинама и подтрупним турбовентилаторским мотором. Највидљивија разлика између ракете Томохавк и Кх-55 је положај мотора. Код Томохавка он је уграђен у репу и користи подтрупни доводни канал и испусно-потисни издувник у репу. Ракета Кх-55 има два турбовентилаторска потисна мотора ОМСК АМКБ ТВД-50 уграђен у гондоли у задњем делу трупа. Потисни ТВД-50 је најкритичнији део технологије Кх-55 јер тај компактни и штедљиви турбовентилаторски мотор користе и друге крстареће ракете и беспилотне летелице совјетске производње. Док америчка Томохавк користи четри репне управљачке површине руска користи три. По димензијама обе ракете су сличне, као и по тежини. Обе имају на предњем делу класичан «белугин нос», који је омеђен код новијих америчких крстарећих ракета. Принцип вођења код обе је засновано на дигиталном рачунару са филтером калман и програмском опремом ТЕРЦОМ уграђеном меморијом која чува дигиталну карту, заједно са радарским висиномером за профилисање терена при ниском лету. Амерички је добио касније и ГПС док је совјетска ракета остала са ДСМАЦ технологијом. Пакет система вођења код Кх-55 је спрут и БСУ-55. Из ове ракете Совјети су направили серију ракета. Домет обичне ракете је био 2.500 км, а са додатком пар спољних резервоара за гориво на трупу маса пројектила повећана је на 1.700 кг са првобитних 1.300 и повећан је домет на 3000 км. Иранци и Кинези успели су да се дочепају унапређене верзије Кх-55 али без нуклеарне бојеве главе која је уграђивана у ову ракету, а јачине је 200 кт.
Шта се после радило од ракета кад су стигле у Иран остало је све под велом дубоко скривене војне тајне, јер комплетну контролу преузели су Пасдарани са веома развијеном војном индустријом. Јавност је за постојање крстареће ракете Qуд-1 (Јерусалим-1) сазнала је средином јуна 2019. кад је нападнут аеродром Абха који се налазио на 100 км од границе са Јеменом. Саудијци су први пут приказали олупину ракете и саопштили да се ради о крстарећој ракети, а не дрону као што се мислило. Саудијци су навели да је у питању иранска крстарећа ракета Соумар старије верзије домета 350 км, док домет новијих серија повећан је на 1.350 км. Већ тад се уочило нешто што је створило забуну у целој причи око ових крстарећих ракета. Крила и стабилизатор од ракете који су приказани личили су на ирански Соумар. Дилему су убрзо решили јеменски Хути који су организвали презентацију за медије свог ракетног арсенала и беспилотних летелица. Један од звезда статичког збора била је велика крстарећа ракета коју су Хутни назвали Qудс-1 (Јерусалим-1) и која је као су тврдили плод домаће памети. Међутим одакле једној сиромашеној земљи где људи свакодневно умиру од глади и бомби софистицирана технологија и интелектуални потенцијал. Наравно нема дилеме да је овде своје прсте умешао Иран. Превише је било сличности између Qудс-1 и Соумара. Заправо Иран је успео да у Јемен прошверцује крстарећу ракету Соумар само су је префарбали и дали име. Да ли је то баш тако? Наравно неки тврде да на прву слику то тако изгледа, али да између ове две ракете постоје значајне разлике од самог дизајна, потиска, положаја расклапајућих и фиксних крила, до носа, корита трупа, положаја стабилизатора, поклопца мотора. Већ другог дана од напада на рафинерије на друштвеним мрежама је почело поређење слика распаднуте ракете у пустињи са оригиналом са статичког збора у Јемену. Неки аутори заступају став да облик трупа и положај стаблизатора распаднуте и целе ракете указују јасно да се ради о крстарећој ракети Qудс-1, а не Сомар. Постоји још једна разлика, а то је величина ракете. Па се тако анализом « простим оком» указује да се две ракете разликују и по величини, да Qудс-1 има мањи пречник од Соумара. Па се тако наводи да је пречник Qудс-1 34 цм , док Соумар је задржао оригинални пречник од совјетске кх-55 од 51,4 цм. Овде ваља посумњати у овакав облик анализе јер просто мерење и упоређивање два пројектила један поред другог би дало квалитетније податке од оваквог облика анализе од ока, која се мора узети са највећом резервом.
Приликом напада на аеродром Абха заплењен је и цео млазни мотор наводне ознаке ТЈ-100. Саудијци су рекли да је овај мали млазни мотор чешке производње, а произвела га је компанија ПБС Аероспаце. Иначе ова компанија производи тај мотор за који наводи да је погодан и за употребу на дроновима. Поређењем методом «простог ока» поједни аутори опет закључују да мотор са крстареће ракете може бити управо чешки ТЈ-100 или његова копија. Ова тврдња се поткрепљује ставом да су саудијци Qудс-1 погрешно протумачили као соумар, сам мотор ТЈ-100 даје мањи потисак и тиме мањи домет за Qудс-1 од Соумара.Исто тако наводи се да мотор ТЈ-100 никад није виђен у Ирану. Међутим, ни постављачи овакве анализе нису баш сигурни у своје тврдње и остављају сумњу да напад на рафинерију није извела крстарећа ракета Qудс-1 него Соумар и да нападачи су били ближе источној граници Саудијске Арабије ( потенцијално Ирак и Иран) него Северни Јемен. Своје објашњење налазе и у другим типовима јеменских ракета као на пример Бадар-1П и Бадар-1Ф реч је о прецизно вођеним ракетама кратког домета. Да ли се ради о истим ракетама, дериватима мањих димензија који су слични својим оригиналним копијама остаће нејасно до даљњег јер Иран свакако неће на сва звона о томе да прича. Qud-1 (Јерусалим-1) и која је као су тврдили плод домаће памети. Међутим одакле једној сиромашеној земљи где људи свакодневно умиру од глади и бомби софистицирана технологија и интелектуални потенцијал. Наравно нема дилеме да је овде своје прсте умешао Иран. Превише је било сличности између Quds-1 и Соумара.
Заправо Иран је успео да у Јемен прошверцује крстарећу ракету Соумар само су је префарбали и дали име. Да ли је то баш тако? Наравно неки тврде да на прву слику то тако изгледа, али да између ове две ракете постоје значајне разлике од самог дизајна, потиска, положаја расклапајућих и фиксних крила, до носа, корита трупа, положаја стабилизатора, поклопца мотора. Већ другог дана од напада на рафинерије на друштвеним мрежама је почело поређење слика распаднуте ракете у пустињи са оригиналом са статичког збора у Јемену.
Неки аутори заступају став да облик трупа и положај стаблизатора распаднуте и целе ракете указују јасно да се ради о крстарећој ракети Quds-1, а не Сомар. Постоји још једна разлика, а то је величина ракете. Па се тако анализом « простим оком» указује да се две ракете разликују и по величини, да Qудс-1 има мањи пречник од Соумара. Па се тако наводи да је пречник Quds 1 34 цм , док Соумар је задржао оригинални пречник од совјетске кх-55 од 51,4 цм. Овде ваља посумњати у овакав облик анализе јер просто мерење и упоређивање два пројектила један поред другог би дало квалитетније податке од оваквог облика анализе од ока, која се мора узети са највећом резервом.
Приликом напада на аеродром Абха заплењен је и цео млазни мотор наводне ознаке ТЈ-100. Саудијци су рекли да је овај мали млазни мотор чешке производње, а произвела га је компанија ПБС Аероспаце. Иначе ова компанија производи тај мотор за који наводи да је погодан и за употребу на дроновима. Поређењем методом «простог ока» поједни аутори опет закључују да мотор са крстареће ракете може бити управо чешки ТЈ-100 или његова копија. Ова тврдња се поткрепљује ставом да су саудијци Qудс-1 погрешно протумачили као соумар, сам мотор ТЈ-100 даје мањи потисак и тиме мањи домет за Qудс-1 од Соумара.Исто тако наводи се да мотор ТЈ-100 никад није виђен у Ирану. Међутим, ни постављачи овакве анализе нису баш сигурни у своје тврдње и остављају сумњу да напад на рафинерију није извела крстарећа ракета Qудс-1 него Соумар и да нападачи су били ближе источној граници Саудијске Арабије ( потенцијално Ирак и Иран) него Северни Јемен. Своје објашњење налазе и у другим типовима јеменских ракета као на пример Бадар-1П и Бадар-1Ф реч је о прецизно вођеним ракетама кратког домета. Да ли се ради о истим ракетама, дериватима мањих димензија који су слични својим оригиналним копијама остаће нејасно до даљњег јер Иран свакако неће на сва звона о томе да прича.