УКРАЈИНСКИ КАЗАЧОК СА ТЕРОРИСТИМА ИЗ ИДЛИБА

Пре неки дан, турски медиј Аyдıнлıк објавио је податке да су у јуну представници украјинских специјалних служби водили преговоре у сиријском Идлибу са радикалним покретом Хајајт Тахрир ал Шам, скраћено ХТШ о слању милитаната, за рат против Русије. Касније су се у медијима појавиле и фотографије са тих преговора.

Вест су брзо пренели руски и светски медији, што је било разумљиво с обзиром на њену природу.

Мало о пореклу вести и карактеристикама извора

Према извору – издању Аyдıнлıк, наравно, постоје нека питања. Чињеница је да власник и издавач Аyдıнлıк није само позната личност, већ и одвратна – турски издавач, новинар и политичар Догу Перинчек.

Перинчек је лидер „Патриотске партије“ (бивше „Радничке партије“), где је турска национална идеологија грађанског, кемалистичког смисла прилично бизарно помешана, али истовремено одбацује европску политику и либералну европску вредности модерности.

За њега није блиска позиција Ердогана (турски национализам-турски свет-политички ислам), али је истовремено против уобичајене и популарне опозиционе линије у Турској, заговарајући европски секуларни либерализам и разне шеме попут „Турска је и Запад, а такође и Европа“.

Нико други у Турској није чуо предлоге попут: „политика у Сирији је грешка“, „Русија има право да води рат у Украјини“, „морамо се сложити да је Крим Русија“ итд.

Генерално, Перинчек је такав турски националиста, али скоро евроазијац, кажу, Турска би требала да тражи срећу ближе ЕАУ (Евроазијска унија) а далеко од ЕУ (Европска унија). Генерално, „руски човек„. Наравно, он никада не добије много гласова на изборима (увек је око процента), али читалац сада зна да у Турској има таквих политичара.

Чињеница да извор информација има такве корене има одређене недостатке. Медијима је прилично тешко да промовишу ову вест ван Русије. Извор ће одмах истакнути противници повезани са западним медијима, рекавши да је Аyдıнлıк априори „извор дезинформација“ итд., јер, ето, шта друго очекивати од „турског наказе„– господина Перинчека.

Али ово је ако се вести посматрају управо као оруђе за рад на спољном колу, као и на исту причу о присуству украјинских представника међу групама одбеглих радикала у Малију. Овде је вероватно могуће постићи неки ефекат, иако још увек морате да покушате, само је тешко.

Али ова порука је од много већег значаја за саме Русе. Перинчек није „проруски оријентисан“, али је редак случај када се према Русији у политици односи са искреним симпатијама. Ова вест је објављена не ради неке помпе, већ ради упозорења. И ово упозорење се мора схватити сасвим озбиљно.

Промена контекста око Сирије

Само по себи присуство украјинских служби у Сирији више није нека врста тајне иза седам печата. Снимана је (и више пута се појавила у медијима) од 2018–2019. године.

Нема сумње да се праћење одвија путем канала и сиријских и руских специјалних служби. Чак и курдске, пошто по овом питању имају заједничке додирне тачке, а по другим питањима имају потпуне несугласице.

Међутим, не ради се толико о праћењу колико о анализи укупног контекста. Што се тиче Сирије, после дуже паузе она почиње да се мења, а ниво претњи се у складу с тим трансформише.

Пре извесног времена је објављен текст да је „Европа је забринута због све већег утицаја Турске у Африци. Русија треба да уради потпуно исту ствар“. У њему је описано како Турска прилично доследно спроводи своју афричку стратегију за покривање Египта у кругу- од Судана и Сомалије до Либије преко Чада, Нигера и Малија.

Ова стратегија је експанзионистичка, али се ради веома пажљиво и корак по корак, због чега се на први поглед не види. Међутим, ако је афричка стратегија лева рука, онда је сиријска стратегија десна рука.

У сиријском театру, Ердоган треба да промени притисак и пређе са офанзиву на преговоре и маневре. А управо се воде преговори и маневри око Дамаска и то готово директан дијалог.

Русија је дуго тражила директан дијалог од бивших противника, али дијалог је само први део задатка, а има и других.

У сиријској једначини постоје, поред сила блиских Асаду или Ердогану, снаге које им уопште нису блиске или им се супротстављају, о којима Сирија и Турска могу да развију заједнички став – племена Транс- Еуфрат и различите инкарнације Курдистанске радничке партије на северу и североистоку Сирије.

А постоји још једна сила која стоји на нишану обе стране, али ни Сирија ни Турска не могу да развију заједничку позицију о њој – то је управо оно што се данас зове ХТШ.

Након завршетка активне фазе борби, ХТШ је окупио под собом све најрадикалније и „бармалеистичке“ групе које су или деловале у северном Хомсу и Идлибу, или су тамо пресељене, укључујући и чувене „зелене аутобусе“ из предграђа Дамаска, на југу – Дара и Суваида . Ту се окупило и некадашње језгро Ал Каиде у Сирији, део ИСИС. Сада се снаге ХТШ процењују на ± 20 хиљада људи.

Тамо има доста неаутохтоних, дошљака, који су током 2012–2017. године, дошли тамо да зарадим од рата и да се населе на комадиће Сирије, да воде верски рат, међутим, било је доста локалних, просто радикализованих опозиционара после последње војне итерације 2020. године.

ХТШ је потиснут северозападно од Идлиба иза логистичког чворишта – града Серакиба. Кампања је ту стала. Турци су подржавали и своје (лојалне) снаге тамо и одбојни ХТШ, али „нису могли то да спроведу“, а све је на крају било засновано на договору о заједничком патролирању границом „бармалејског резервата“ турске и руске војске.

Карактеристике проблема ХТШ и Анкаре које Кијев може да искористи

Проблем Турске је био што ХТШ уопште није радио за њих у Сирији у свом садашњем облику.

Ал Каиду у Сирији у почетку је контролисала ЦИА. Ово није теорија завере, већ поптпуна чињеница из тзв. „преписке између Џона Подеста и Хилари Клинтон“, а процурила је преко „Викиликса“. Па и оружје је тамо стизало преко ЦИА, како из Либије поморским путем, тако и директно из арсенала Пентагона. Нека се неко сетити приче о томе како је буџет ЦИА наводно потрошио 450 милиона долара на „обуку“, а он је нестао у Сирији. Нису нестали једноставно нису платили школарину.

Привлачење милитаната у ХТШ (а пре тога Дхабхат ал-Нусра углавном су финансирали Саудијска Арабија и Катар. Ердоган је имао сопствену клијентелу и заступничке снаге, своје буџете и своје трошкове. Али ХТШ Анкара и МИТ (обавештајне службе) нису га креирали, па чак ни надгледали, само су гарантовали логистику.

Као резултат тога, нормализација односа преко Арапске лиге са Дамаском, а то укључује Бахреин, УАЕ, Саудијску Арабију, па чак и невољно сам Катар, довела је Ердогана у позицију да је морао да преузме ХТШ. Али њему ово апсолутно не треба, али не може то одбити директно.

Како да одбије ако породице ових „добрих људи из Сезвана” често живе у Турској, њихови рођаци су у Турској, лече се у Турској, базари које контролишу у Идлибу тргују са Турском итд.

Истовремено, Арапи су им практично прекинули финансирање, а представници ХТШ имају, најблаже речено, негативан став према Турској и Ердогану. Власт у Анкари и тамошњи лидери вербално су у сукобу, неретко једни друге уцењују и генерално нападају турску војску. Да би ову паклену мешавину ванземаљских радикала заменио својим, Ердоган треба да их негде уклопи.

Први део пута Ердогана је јасан – до Африке, оне „пристојне“ – под окриљем његовог САДАТ, оне „непристојне“ – на неки други начин. А делом и обрнут процес, пошто је 2012–2017. године у Сирију донешен из Либије, Судана, Марока, Туниса итд,сличан контингент. Али где ставити други део?

Ако се раније говорило да би идлибски бармалеји могли да заврше у Украјини углавном више хипотетички, онда садашњи процеси показују да се могу претворити у прави канал којим ће се Турска ослободити овог баласта.

О озбиљности тренутка

Али су људи из целог бившег СССР такође постали део овог баласта, а овај део се у Сирији сматрао чак радикалнијим од својих домаћих радикала. Једноставно речено, совјетски радикали тамо су били изузетно жестоки, чак и по локалним стандардима, где нису били навикли на такав радикализам.

Русија не сме да пропусти тренутак када овај процес поприма конкретне облике споразума и за њу се развија логистика кроз Европу. Последњих месец дана руске ваздухопловне снаге у Сирији су се активирале, али треба да се појача и извиђање и напад.

То значи да ће Москва, хтела то или не, морати да се врати операцијама како би завршила процес уништавања овог терористичког конгломерата у песак под кровним брендом ХТШ.

Може се рећи да сада за то нема времена. Па, нису то гурали у прошлост, било из објективних или субјективних разлога, али овај процес ће морати да се заврши. А тамо је контигент такав да је боље да га униште тамо, у Сирији, него да га пусте у Украјину.

Дакле, колико год Перинчек изгледао као чудак у неким медијима, његово упозорење је свакако вредно пажње.