Тајвански застој око војног буџета није последица пацифизма, нити обичног страначког надгорњавања. У средишту спора је много опасније питање: да ли ће огроман новац отићи у системе који заиста могу да се користе у борби, или у непрозирну мрежу локалних главних извођача, посредника и политички заштићених пројеката без јасне одговорности.
Прошле године у Тајпеју је представљен допунски буџет за одбрану вредан 40 милијарди долара, поврх редовне годишње потрошње која за 2025. износи око 14,6 милијарди долара. Ипак, тај пакет је застао у Законодавном јуану. Истовремено се помиње и подизање текућег консензусног циља са 11,7 на 24,6 милијарди долара, али без политичког и набавног расплета новац остаје у застоју.
На папиру, део планиране куповине делује јасно. У игри су ХИМАРС, АТАЦМС, М109А7, Јавелин и ТОW, а помињу се и напредне компоненте ПВО повезане са концептом Т-Доме, укључујући Патриот ПАЦ-3 МСЕ и ИБЦС. Паралелно с тим, власт гура и пројекат „Националног тима дронова“, домаће индустријске коалиције која би требало да изгради велике производне капацитете за беспилотне системе.
Проблем настаје оног тренутка када бројке престану да буду политички плакат, а постану стварно питање испоруке, интеграције и одржавања. Висок проценат БДП-а намењен одбрани добро изгледа у Вашингтону. У пракси, међутим, мало значи ако није јасно ко испоручује систем, ко гарантује исправност и ко плаћа цену неуспеха.
Узрок застоја: неповерење у домаће набавке
У Тајвану постоји широко слагање да одбрамбена потрошња мора да расте. Спор није око тога да ли треба издвајати више, већ око режима набавки кроз који ће тај новац бити потрошен. То је суштина читавог сукоба који се често погрешно своди на пуку опструкцију у парламенту.
Тајванско друштво је посебно осетљиво на војне набавке због ранијих спорних искустава. Последњих година јавност је гледала апсурдне тендерске појаве у којима су се уз осетљиве уговоре за муницију и опрему помињале фирме без очигледног одбрамбеног знања. То нису само бизарне епизоде за насловне стране, већ сигнал да непрозирна структура подизвођача отвара простор да новац оде неспособним фирмама или посредницима.
За острво које рачуна на ограничене ресурсе и припрема се за могући сукоб са далеко јачим противником, то је кључна ствар. Ако сваки долар не буде прецизно везан за стварну борбену вредност, онда буџет постаје политичка декорација. Та свест у Тајвану очигледно постоји и зато је јавна расправа оштра.
Три канала набавке и где настаје највећи ризик
Тајван до оружја долази кроз три главна канала. Први је ФМС, односно међудржавна продаја, углавном из САД. Тај модел има јаснији ланац одговорности. Тајпеј шаље захтев, америчка страна води политичке и војне процене, а затим се кроз државни механизам решавају цена, испорука и логистика.
Управо због те јасније контроле, ставке које су већ видљиво ушле у ФМС канал имају највиши степен политичке прихватљивости у Тајвану. ХИМАРС и Јавелин су лакши за одобравање јер је структура посла јасна, а веза са америчким државним надзором видљива. Ту парламент зна шта плаћа и коме може да испостави политички рачун.
Други канал је ДЦС, директна комерцијална продаја, где тајванска влада уговор склапа непосредно са америчким произвођачем. Тај модел је флексибилнији и често бржи од ФМС. Ако је главни извођач озбиљна америчка компанија, онда је и ту одговорност релативно јасна, а цена проверљивија.
Међутим, трећи канал је и најосетљивији: домаће наручивање и домаћа производња. Ту главни извођач није амерички произвођач већ локална институција, компанија или стартап. Тајванска страна исплаћује укупан износ локалном носиоцу посла, а он затим купује компоненте, лиценце, техничке пакете или софтвер од америчких фирми. Управо ту почиње сива зона.
Сива зона „одбрамбене аутономије“
Политички језик који прати овај модел звучи привлачно: „одбрамбена аутономија“, „Национални тим“, „ланац снабдевања без кинеских компоненти“. Сами циљеви нису спорни. Тајвану јесте потребан одређен степен самосталности. Али када се домаћи пројекат споји са страним лиценцама, компонентама и ДЦС процедурама, надзор постаје изузетно тежак.
Са америчке стране подизвођач често види само обичну комерцијалну продају. Са тајванске стране, локални главни извођач држи управљање пројектом, формирање цене и расподелу ризика. Министарство одбране види једну збирну цену, амерички ОЕМ другу, а јавност не види скоро ништа између. У том међупростору настају непрозирне накнаде за интеграцију, консалтинг и управљање пројектом.
Зато је прича о „домаћој производњи“ политички осетљива. Она може да буде оправдана индустријска стратегија, али и изговор да се конкуренција затвори и да локалне фирме добију институционалну предност без озбиљне провере техничких могућности и цене. Када се пројекат представи као питање националне безбедности, критика постаје тежа, а контрола слабија.
Најјасније се то види у сектору дронова и противдронских система. То су кључне области за асиметричну одбрану Тајвана, али су истовремено и погодно поље за непрозирне домаће аранжмане. Ако се иза пароле о „Националном тиму“ сакрије фирма која у стварности само купује ограничену софтверску лиценцу и то представља као пренос технологије, онда буџет не гради способност већ илузију способности.
Вашингтон гледа бројке, а не механизам
Америчка политичка и безбедносна структура често посматра тајвански буџет кроз једноставну математику. Колики је проценат БДП-а, колико је повећан у односу на прошлу годину и да ли је Тајпеј прихватио захтев да више плати сопствену одбрану. Такав приступ је згодан за политичку поруку, али је оперативно плитак.
Прави проблем је што Вашингтон потцењује колико је ФМС важан као политички алат за откључавање великих буџета у Тајпеју. Када постоји јасна, формализована ФМС линија, одобравање новца постаје много лакше. Када те формализације нема, настаје вакуум у који улазе ДЦС предлози, домаће шеме и посредници.
Управо се то види код напреднијих ставки које се повезују са ПАЦ-3 МСЕ и ИБЦС. Да су ти послови већ формализовани кроз ФМС, легитимитет специјалног буџета био би знатно јачи и парламент би вероватно имао мање разлога за кочење. Пошто нису, простор су заузели непрозирнији модели.
Последице по одвраћање и ратну издржљивост
Најопаснија последица оваквог застоја није само кашњење у трошењу новца. Опасније је то што се одбрана може претворити у комбинацију политичке представе и индустријске магле, без гаранције да ће системи бити употребљиви, одрживи и поправљиви у ратним условима.
За Тајван је питање борбене употребљивости важније од саме величине буџета. Противник неће тестирати проценат БДП-а, већ способност да системи открију циљ, изврше удар и преживе први талас сукоба. Ако набавка не даје тај исход, онда ни огромна потрошња не ствара стварно одвраћање нити смањује терет који би у кризи пао на САД.
Зато је срж тајванске расправе много озбиљнија него што изгледа из америчке перспективе. Ако новац иде кроз непрозирне канале, онда се не купује само опрема већ и ризик. А у условима могуће конфронтације са Кином, ризик у набавкама брзо постаје ризик на фронту.
Излаз постоји, али није политички удобан. Већи буџет може да прође ако је везан пре свега за ФМС или за ДЦС аранжмане са кредибилним главним извођачима, јасном одговорношћу и проверљивом ценом. У супротном, проблем неће бити мањак новца, већ мањак поверења.