THE AMERICAN CONSERVATIVE: “МЕДИЈСКИ КОМПЛЕКС ЕСКАЛИРА РАТ У УКРАЈИНИ”

Пар недавних војних напада на цивилне циљеве у рату у Украјини демонстрира све већи ризик од ескалације. Нажалост, Сједињене Државе и њихови европски савезници директно доприносе том ризику својим обезбеђивањем и вероватним функционисањем напредних система наоружања у Украјини — и све то уз истовремено одбијање да подрже реално решење сукоба.

Први напад се догодио пре неколико недеља када је украјински ATACMS који је добијен од САД, користећи касетну муницију погодио препуну плажу на Криму. Резултат је био преко 100 повређених и вишеструких смртних случајева међу посетиоцима плаже. Међу убијенима је и троје деце.

Са руске стране, дечја болница у Кијеву такође је прошле недеље погођена пројектилом. Верује се да су најмање две особе погинуле, а 17 рањено у нападу, што је изазвало значајан укор у западној штампи.

Ови двострани напади демонстрирају начине на које одлука САД да испоруче прецизну муницију великог домета у Украјини не само да продужава рат, већ и присиљава Путина на проширење обима сукоба. Русија одржава доминацију ескалације у тој области — или би барем требало — али акције Сједињених Држава настављају да померају границе. Улози стога постају све већи, без очигледног одступања са било које стране.

То се показало у оба недавна напада на цивиле. На Криму се спекулисало да је ракету ATACMS коју је испалила Украјина пресрела руска противваздушна одбрана, због чега се пројектил распршио преко плаже, а не према предвиђеном војном циљу.

Наравно, многи на руској страни су уместо тога приметили намеран и симболичан удар на етничке Русе који славе православни празник на некадашњој украјинској територији. Напад је чак подигао тензије довољно да изазове директан телефонски разговор између америчког министра одбране Лојда Остина и руског министра одбране Андреја Белоусова. То је само по себи доказ озбиљности ситуације с обзиром на чињеницу да су дипломатски односи две земље практично никакви.

Стални представник Русије при УН Василиј Небензја је потом окривио за напад директно Сједињених Држава, наводећи:

“Украјина је лансирала пет америчких ракета ATACMS опремљених касетном муницијом. Све летове извели су амерички стручњаци на основу америчких сателитских обавештајних података. Америчка беспилотна летелица Global Hawk патролирала је ваздушним простором изнад полуострва Крим”.

„Америчка директна умешаност, услед чега гину руски цивили, не може бити без последица“, додао је портпарол Кремља Дмитриј Песков.

У међувремену, напад на болницу у Кијеву је био део масовног таласа руских ракетних напада на главне војне и инфраструктурне циљеве широм целе земље. Украјина тврди да је ракета која је погодила болницу руска крстарећа ракета Х101. Болница је погођена усред салве Х-101 лансираних ка фабрици Артјом, која се налази на мање од једног километра од дечје болнице Охматдит. Москва тврди да је Артјом велики произвођач муниције и војних компоненти — иако ту тврдњу оспоравају западни извори — а шест руских пројектила је заиста стигло на одредиште и погодило фабрику.

Као и код напада на плажу на Криму, Русија наравно има своју страну приче. Кијев је један од најтеже брањених украјинских региона у погледу способности противваздушне одбране. Ракетни системи у овој области обухватају системе против балистичких ракета Patriot, као и системе NASAMS; потоњи испаљује AIM-120 AMRAAM, које личе на пројектил који се види на снимку поготка у болницу.

Москва стога тврди да је страшни удар на болницу резултат покушаја украјинске противваздушне одбране да обори руске пројектиле на путу до фабрике Артјом. Наравно, Украјинци — уз подршку читаве међународне штампе — доживљавају само садистички и намерни напад, можда чак и као одговор на инцидент на плажи на Криму.

Оба наратива делују уверљиво. Ипак, сама размена показује динамику која тренутно продужава рат – и како су Сједињене Државе и колективни Запад директно умешани у омогућавање те динамике. То не значи оправдање ни за Украјину ни за Русију када је у питању смрт цивила. Али обе земље воде рат за који свака сматра да је питање националне безбедности. У руско-украјинском рату не постоји ризик за националну безбедност САД. Што је још горе, “ми активно продужавамо ситуацију која би била решена без нашег обезбеђења оружја. Ово последње је стога и неетично као морално разматрање, као и непромишљено из перспективе повећања вероватноће ескалације”.

Ствари као што су удари на цивилне циљеве на Криму изазивају снажан емоционални одговор руске јавности, повећавају одлучност и постављају већи накнадни притисак да се сукоб прошири. Заузврат, руски одговор — у којем су догађаји попут оног у дечјој болници у Охматдиту неизбежни, било да су колатерални и несрећни или пакосни и жељни освете — онда додатно повећава вероватноћу узвратних удара Украјине на руске циљеве, и тако даље и тако даље.

Наравно, та спирала помаже у украјинској продаји за наставак дотока америчког оружја у већем обиму и смртоносније врсте. Да би остао у борби, Кијеву се морају обезбедити офанзивне војне способности; међутим, она такође захтева средства за допуњавање залиха које се брзо смањују. Дугорочна нада Украјине је стога скоро искључиво у томе да Русија или директно напада западне елементе у земљи, или асиметрично одговара на провокативне акције – можда на посебно гнусан начин који би међународна штампа могла да појача – и тиме подстакне веће учешће страним силама. Подршка овом другом остаје веома ниска и у Европи и у Сједињеним Државама (посебно у Сједињеним Државама), тако да промена јавног мњења захтева емоционалну привлачност западној публици.

Као што је поменуто, штампа је више него срећна да испуни ту функцију. На пример, наслови и појединачни коментатори настављају да мешају извештавање о нападу на болницу са општим извештавањем о масовном ракетном нападу који се догодио широм земље. То им омогућава да повежу укупан број убијених свуда — око 40 — са мртвом децом. Сваки мртви цивил је трагедија, али очигледно постоји активан покушај да се напад прикаже као резултат десетине убијене деце. Стављање слике о 40 мртве деце у свест јавности је наравно много упечатљивије од стварног броја убијених у нападу, који је, чини се, нула (две смрти су биле одрасле особе). Медији имају право да извештавају о догађају, али је очигледно и покушај да се кроз начин тог извештавања прогура политичка агенда.

Ово није јединствено за западну штампу. У информатичком добу – иако заиста у свим добима – потрошачи медија су суштински део ратних напора, чак и ако се ради о давању прећутног пристанка. Они који желе – чак требају – веће страно учешће у рату веома су свесни ове чињенице.

Увлачење у рат са Русијом очигледно није у америчком националном интересу. Ипак, то је логичан закључак актуелне украјинске политике Вашингтона. Свим поштеним посматрачима је очигледно да Кијев брзо губи територију и људе, без наде да ће преокренути ток осим ако се стране силе директно не умешају у сукоб. Док трезвенији елементи западног руководства признају глупост такве перспективе, они такође изгледају неспособни да промене тренутну путању.

Вероватноћа ескалације се стога чини врло вероватном јер се Украјини и даље испоручује све више и смртоносније оружје. Исто тако, док се акције попут напада на плажи на Криму и трагедије у дечијој болници настављају ширити. Недавна најава да су F-16 тренутно у транзиту за Украјину сигурно ће повећати тај ризик. Овакви провокативни развоји ће заузврат наставити да изазивају веће и смртоносније руске нападе на Украјину – као и да проширују обим онога што Москва класификује као легитимне мете за своје офанзивне операције, укључујући логистичку и оперативну подршку коју пружају стране снаге.

Само је питање времена када ће то изазвати директну конфронтацију између Русије и чланице НАТО, можда чак и Сједињених Држава. Иако није загарантовано да ће покренути члан 5, сигурно ће ризиковати да се спирално креће ка том циљу. Нажалост, чини се да је то крај којем је наша владајућа каста вођена идеологијом потпуно посвећена. И, као и увек, лојална штампа је више него срећна да удовољи осећањима.