THE AMERICAN CONSERVATIVE: “MEDIJSKI KOMPLEKS ESKALIRA RAT U UKRAJINI”

Par nedavnih vojnih napada na civilne ciljeve u ratu u Ukrajini demonstrira sve veći rizik od eskalacije. Nažalost, Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici direktno doprinose tom riziku svojim obezbeđivanjem i verovatnim funkcionisanjem naprednih sistema naoružanja u Ukrajini — i sve to uz istovremeno odbijanje da podrže realno rešenje sukoba.

Prvi napad se dogodio pre nekoliko nedelja kada je ukrajinski ATACMS koji je dobijen od SAD, koristeći kasetnu municiju pogodio prepunu plažu na Krimu. Rezultat je bio preko 100 povređenih i višestrukih smrtnih slučajeva među posetiocima plaže. Među ubijenima je i troje dece.

Sa ruske strane, dečja bolnica u Kijevu takođe je prošle nedelje pogođena projektilom. Veruje se da su najmanje dve osobe poginule, a 17 ranjeno u napadu, što je izazvalo značajan ukor u zapadnoj štampi.

Ovi dvostrani napadi demonstriraju načine na koje odluka SAD da isporuče preciznu municiju velikog dometa u Ukrajini ne samo da produžava rat, već i prisiljava Putina na proširenje obima sukoba. Rusija održava dominaciju eskalacije u toj oblasti — ili bi barem trebalo — ali akcije Sjedinjenih Država nastavljaju da pomeraju granice. Ulozi stoga postaju sve veći, bez očiglednog odstupanja sa bilo koje strane.

To se pokazalo u oba nedavna napada na civile. Na Krimu se spekulisalo da je raketu ATACMS koju je ispalila Ukrajina presrela ruska protivvazdušna odbrana, zbog čega se projektil raspršio preko plaže, a ne prema predviđenom vojnom cilju.

Naravno, mnogi na ruskoj strani su umesto toga primetili nameran i simboličan udar na etničke Ruse koji slave pravoslavni praznik na nekadašnjoj ukrajinskoj teritoriji. Napad je čak podigao tenzije dovoljno da izazove direktan telefonski razgovor između američkog ministra odbrane Lojda Ostina i ruskog ministra odbrane Andreja Belousova. To je samo po sebi dokaz ozbiljnosti situacije s obzirom na činjenicu da su diplomatski odnosi dve zemlje praktično nikakvi.

Stalni predstavnik Rusije pri UN Vasilij Nebenzja je potom okrivio za napad direktno Sjedinjenih Država, navodeći:

“Ukrajina je lansirala pet američkih raketa ATACMS opremljenih kasetnom municijom. Sve letove izveli su američki stručnjaci na osnovu američkih satelitskih obaveštajnih podataka. Američka bespilotna letelica Global Hawk patrolirala je vazdušnim prostorom iznad poluostrva Krim”.

„Američka direktna umešanost, usled čega ginu ruski civili, ne može biti bez posledica“, dodao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov.

U međuvremenu, napad na bolnicu u Kijevu je bio deo masovnog talasa ruskih raketnih napada na glavne vojne i infrastrukturne ciljeve širom cele zemlje. Ukrajina tvrdi da je raketa koja je pogodila bolnicu ruska krstareća raketa H101. Bolnica je pogođena usred salve H-101 lansiranih ka fabrici Artjom, koja se nalazi na manje od jednog kilometra od dečje bolnice Ohmatdit. Moskva tvrdi da je Artjom veliki proizvođač municije i vojnih komponenti — iako tu tvrdnju osporavaju zapadni izvori — a šest ruskih projektila je zaista stiglo na odredište i pogodilo fabriku.

Kao i kod napada na plažu na Krimu, Rusija naravno ima svoju stranu priče. Kijev je jedan od najteže branjenih ukrajinskih regiona u pogledu sposobnosti protivvazdušne odbrane. Raketni sistemi u ovoj oblasti obuhvataju sisteme protiv balističkih raketa Patriot, kao i sisteme NASAMS; potonji ispaljuje AIM-120 AMRAAM, koje liče na projektil koji se vidi na snimku pogotka u bolnicu.

Moskva stoga tvrdi da je strašni udar na bolnicu rezultat pokušaja ukrajinske protivvazdušne odbrane da obori ruske projektile na putu do fabrike Artjom. Naravno, Ukrajinci — uz podršku čitave međunarodne štampe — doživljavaju samo sadistički i namerni napad, možda čak i kao odgovor na incident na plaži na Krimu.

Oba narativa deluju uverljivo. Ipak, sama razmena pokazuje dinamiku koja trenutno produžava rat – i kako su Sjedinjene Države i kolektivni Zapad direktno umešani u omogućavanje te dinamike. To ne znači opravdanje ni za Ukrajinu ni za Rusiju kada je u pitanju smrt civila. Ali obe zemlje vode rat za koji svaka smatra da je pitanje nacionalne bezbednosti. U rusko-ukrajinskom ratu ne postoji rizik za nacionalnu bezbednost SAD. Što je još gore, “mi aktivno produžavamo situaciju koja bi bila rešena bez našeg obezbeđenja oružja. Ovo poslednje je stoga i neetično kao moralno razmatranje, kao i nepromišljeno iz perspektive povećanja verovatnoće eskalacije”.

Stvari kao što su udari na civilne ciljeve na Krimu izazivaju snažan emocionalni odgovor ruske javnosti, povećavaju odlučnost i postavljaju veći naknadni pritisak da se sukob proširi. Zauzvrat, ruski odgovor — u kojem su događaji poput onog u dečjoj bolnici u Ohmatditu neizbežni, bilo da su kolateralni i nesrećni ili pakosni i željni osvete — onda dodatno povećava verovatnoću uzvratnih udara Ukrajine na ruske ciljeve, i tako dalje i tako dalje.

Naravno, ta spirala pomaže u ukrajinskoj prodaji za nastavak dotoka američkog oružja u većem obimu i smrtonosnije vrste. Da bi ostao u borbi, Kijevu se moraju obezbediti ofanzivne vojne sposobnosti; međutim, ona takođe zahteva sredstva za dopunjavanje zaliha koje se brzo smanjuju. Dugoročna nada Ukrajine je stoga skoro isključivo u tome da Rusija ili direktno napada zapadne elemente u zemlji, ili asimetrično odgovara na provokativne akcije – možda na posebno gnusan način koji bi međunarodna štampa mogla da pojača – i time podstakne veće učešće stranim silama. Podrška ovom drugom ostaje veoma niska i u Evropi i u Sjedinjenim Državama (posebno u Sjedinjenim Državama), tako da promena javnog mnjenja zahteva emocionalnu privlačnost zapadnoj publici.

Kao što je pomenuto, štampa je više nego srećna da ispuni tu funkciju. Na primer, naslovi i pojedinačni komentatori nastavljaju da mešaju izveštavanje o napadu na bolnicu sa opštim izveštavanjem o masovnom raketnom napadu koji se dogodio širom zemlje. To im omogućava da povežu ukupan broj ubijenih svuda — oko 40 — sa mrtvom decom. Svaki mrtvi civil je tragedija, ali očigledno postoji aktivan pokušaj da se napad prikaže kao rezultat desetine ubijene dece. Stavljanje slike o 40 mrtve dece u svest javnosti je naravno mnogo upečatljivije od stvarnog broja ubijenih u napadu, koji je, čini se, nula (dve smrti su bile odrasle osobe). Mediji imaju pravo da izveštavaju o događaju, ali je očigledno i pokušaj da se kroz način tog izveštavanja progura politička agenda.

Ovo nije jedinstveno za zapadnu štampu. U informatičkom dobu – iako zaista u svim dobima – potrošači medija su suštinski deo ratnih napora, čak i ako se radi o davanju prećutnog pristanka. Oni koji žele – čak trebaju – veće strano učešće u ratu veoma su svesni ove činjenice.

Uvlačenje u rat sa Rusijom očigledno nije u američkom nacionalnom interesu. Ipak, to je logičan zaključak aktuelne ukrajinske politike Vašingtona. Svim poštenim posmatračima je očigledno da Kijev brzo gubi teritoriju i ljude, bez nade da će preokrenuti tok osim ako se strane sile direktno ne umešaju u sukob. Dok trezveniji elementi zapadnog rukovodstva priznaju glupost takve perspektive, oni takođe izgledaju nesposobni da promene trenutnu putanju.

Verovatnoća eskalacije se stoga čini vrlo verovatnom jer se Ukrajini i dalje isporučuje sve više i smrtonosnije oružje. Isto tako, dok se akcije poput napada na plaži na Krimu i tragedije u dečijoj bolnici nastavljaju širiti. Nedavna najava da su F-16 trenutno u tranzitu za Ukrajinu sigurno će povećati taj rizik. Ovakvi provokativni razvoji će zauzvrat nastaviti da izazivaju veće i smrtonosnije ruske napade na Ukrajinu – kao i da proširuju obim onoga što Moskva klasifikuje kao legitimne mete za svoje ofanzivne operacije, uključujući logističku i operativnu podršku koju pružaju strane snage.

Samo je pitanje vremena kada će to izazvati direktnu konfrontaciju između Rusije i članice NATO, možda čak i Sjedinjenih Država. Iako nije zagarantovano da će pokrenuti član 5, sigurno će rizikovati da se spiralno kreće ka tom cilju. Nažalost, čini se da je to kraj kojem je naša vladajuća kasta vođena ideologijom potpuno posvećena. I, kao i uvek, lojalna štampa je više nego srećna da udovolji osećanjima.