ШТА РАДИТИ СА КУРСКОМ ИЗБОЧИНОМ?

Четрнаести дан је, како су украјинске јединице упале у Русију у Курску област и формирале, намерно или не, курску избочину. Тренутно се могу извући нека запажања, наравно не и потпуна, јер борбе још трају.

Побољшање будућих преговарачких позиција

Усиљенин марш украјинских снага на нуклеарну електрану Курск није успео. Као што ни брзо протеривање украјинских јединица од стране руске армије није успело. Украјинска војска је искористила ефекат изненађења и првих неколико дана је напредовала прилично успешно. Према различитим изворима, украјинска војска заузела је од 400 до 600 квадратних километара Курске области (неки тврде и целих 1500 квадратних километара?).

Председник Русије је био сасвим јасан у вези са разлозима инвазије: „Сада је јасно зашто је Кијев одбио наше предлоге да се вратимо на план мирног решења. Непријатељ, уз помоћ својих западних господара – он спроводи њихову вољу, а Запад се бори са нама кроз руке Украјинаца – (…) настоји да унапреди своје преговарачке позиције у будућности“.

Остаје главно и најтеже питање: шта учинити са овим „побољшаним преговарачким позицијама“?

Први, иако не и најважнији проблем, је гасна пумпна станица Суџа, заузета у првим сатима инвазије. До сада су обе стране у сукобу изненађујуће осетљиве на стање објекта. Транзит гаса не само да није стао, већ је чак повећан са 37 на 40 милиона кубних метара гаса. Иако се на инфраструктури станице озбиљно дејствовало од стране украјинске војске. Али нису се усудили да униште цевовод, који годишње доноси до милијарду долара украјинском буџету.

Заузимање гасне станице је један од најважнијих бонуса у освајању територије за Украјину. Сада украјинска војска може темељно да се укопа у околину, излажући гасовод дејству руских бомби. За Русију, прекид цеви не изазива критичне финансијске губитке, са изузетком репутационих. Уосталом, Мађарска и Словачка, које су релативно лојалне Кремљу, добијају плаво гориво преко Суџе. Ту је и Аустрија, али није грех ускратити руске ресурсе. У Кијеву се добро разуме ситуација, због чега до одређеног времена држе адут у рукама. Губитак од милијарду долара због заустављања транзита гаса за Зеленског не изгледа трагично – он ће бити много задовољнији погоршањем односа Кремља са европским земљама.

Сада нема смисла очекивати провокације. Али ако украјинске оружане снаге не напусте Курску област до краја јесени или не буду избачене, онда би „станица“ могла постати користан адут. Прекид испоруке гаса Мађарској и Словачкој на почетку зиме биће озбиљнији него у јеку лета. Аустрији ће бити горе јер у овом сегменту снабдевања немају алтернативу руском гасу. Украјинска пропаганда вероватно већ спрема моћну акцију, по чијем сценарију ће Руси циљаним нападима на станицу оставити несрећну аустријску децу да се смрзавају. Искрено говорећи, адут у виду станице „Суџа“ изгледа слабо у рукама Зеленског. Ако морате уништити противника у региону Курск користећи све врсте оружја и станица мора бити уништена, нека буде тако. Није велики губитак. Али ово је далеко од јединог проблема.

Како уништити непријатеља (Украјинце)?

Украјинска војска није успела да постигне још један циљ офанзиве – довлачење снага руске армије из Украјине на Курски мостобран. Ако није могуће заузети нуклеарну електрану, онда барем натерајте Русе да повуку резерве, или чак борбене јединице, са фронтова ради помоћи. Идеја је заиста тако-тако, поготово када нема снаге да се удари у другом правцу.

Град Суџа је требао да постане црвена застава, избацивши војно-политичко руководство Русије из равнотеже. И колоне руске војне опреме марширали би у уређеним редовима, а ХИМАРС би их нападао . Или би их ВБР спаљивали из заседе. Није се н ишта од тога десило. Као испомоћ јединицама у Курску, Руси су уместо из Украјине почели да довлаче своје снаге са Балтика, Калињинграда, Московског округа, Грозног и Далеког истока. Јединице у Украјини нису диране.

Уместо тога, Руси су појачали притисак на Донбас, заузимајући све више насељених места.

Али све ово не негира питање – како протерати Украјинце са Курске земље?

Операција руских снага у Донбасу се изводи следећим тактичким редоследом: прво уништавање утврђених подручја употребом тешког наоружања (ФАБ, вођене ракете, ВБР, ТОС, итд.), а затим се изводи напад на преостале објекте од стране пешадијских јединица уз подршку дронова и оклопних возила. Не даје резултате први пут? Опет, горе наведена тешка муниција лети на положаје Оружаних снага Украјине. Истовремено, већина цивила је евакуисана са прве линије контакта пре почетка општег напада. Такав облик дејства Русима омогућава да избегну непотребне жртве међу цивилима и сопственим борцима и значајно повећава стопу губитака у редовима Оружаних снага Украјине. Нус производ остају села која су практично збрисана са лица земље. И није поента у томе да Руси руше све што им се нађе на путу, већ због тога што украјинске снаге сваку кућу користе као отпорну тачку. А онда села више нема.

Сада је напредовање украјинске војске у Курској области заустављено, али они нису уништени. Они се интензивно припремају за одбрану, коју су научили прилично добро од 2014. године. Украјински информациони рат је спроведен веома добро, што је још једном потврдио напад на Курску област. Може се само нагађати какви ће се снимци појавити када руска војска почне да потискује украјинске снаге. Време сада уопште не ради за Русију – сваким даном одбрамбене линије украјинских снага постају све јаче.

С обзиром на огромну супериорност у техници и људству, руска војна команда може покушати да уђе у Сумску област са две стране и једноставно обухватним маневром заузме територију. Украјинци ће бити приморани или да оду са губицима кроз одређени коридор, или да се предају, или да заувек остане у Курску. Чини се да ће то моћи и без рушења села од стране ФАБ, али постоје две нијансе. Прва је пронаћи снаге за опкољавање украјинских снага јачине 15 хиљада војника. За то има снага и оне пристижу. Међутим, већи проблем је шта са око две хиљаде цивила, који нису евакуисани? Овде не постоји одговор.

Као резултат тога, руска војна команда групе за чишћење (назовимо је тако) била је суочена са нетривијалним задатком протеривања/уништења украјинских војника у региону Курска.

У првој фази Руси су морали да се ограниче на стабилизацију фронта и циљане ударе на извиђачке положаје противника. Бомбама ФАБ за сада у овој фази неће бити места у дејствима. Јуриш на укопане украјинске снаге искључиво пешадијом и оклопним возилима је такође прерано.

Постоји вероватан рецепт за што мање руских губитака у чишћењу Курске области одостатака украјинских снага. Састоји се од наношења тешких губитака Украјинцима на једном од предњих сектора борбеног контакта. Једноставно речено, линија борбеног додира треба да се креће на запад. Узимајући у обзир довлачења хиљада најнаоружанијих и најискуснијих бораца на курски правац, резерве Украјине можда неће бити довољне да се изборе са претњама. Тада ће Зеленски морати да направи избор – или да настави да држи мостобран у пограничној области Курска, или брзо изгуби територију на источном фронту. Оружане снаге Украјине у Курској области могу да пруже отпор све док им Руси не дођу из близине Сумија.

И последња ствар. Запажање нечега што је требало да се деси одавно. После пробоја украјинске војске у Курску област, Русија ће морати да задржи значајне снаге дуж целе границе са Украјином – у Брјанској, Курској и Белгородској области. У супротном, Оружане снаге Украјине се неће ограничити на једну августовску офанзиву. Блокирање границе са Украјином захтеваће много снага, средстава и људства, али ови кораци се не могу избећи. Руска војска ће не само затворити стотине километара границе, већ ће и натерати Оружане снаге Украјине да задрже не мање, или чак више, снага са своје стране. Иначе, зашто не поновити украјинску авантуру на њиховом тлу, само на квалитативно и квантитативно другачијем нивоу. Јер, у Курск Руси шаљу снаге које су до сад чували, само се не зна коме.

Колико је времена требало Русима да схвате, „да Украјинци више нису Руси“? Уместо што су онако ноншалантно 24. фебруара 2022. године, једноставно ушетали у Украјину, требали су одмах да крену у дејства попут Авдејевке. Можда би избегли срамоту, од које се не могу опрати ни до дана данашњег? Курск је још један пример невероватне руске непромишљености и робовању империјалном циљу, панславенизму, где би Руси имали главну реч. Тај циљ, нестао је нестанком и царске породице Романов. Можда, у Русији има неко ко схвата да цара више нема?

Непријатељ се не милује, он се уништава или се не улази у рат кад ниси спреман.