Смена комплетног командног трија на нуклеарној нападној подморници УСС Соутх Дакота није рутински потез, већ озбиљан сигнал да је унутар америчке морнарице дошло до пропуста који се не могу затворити интерном белешком. Командант подморнице, извршни официр и главни подофицир брода смењени су 14. октобра, после навигационог инцидента који је у септембру означен као непосредна опасност.
Реч је о подморници класе Виргиниа, уведеној у строј 2019. године и распоређеној у састав 4. ескадриле подморница. То није старо пловило оптерећено дугогодишњом експлоатацијом, већ релативно нова борбена јединица која треба да представља висок стандард америчких подводних снага. Управо зато овај случај има већу тежину.
Посебно је важно што се у доступним подацима не говори о класичном техничком квару, већ о навигационој опасности током пловидбе у зароњеном стању. Један морнар је на време уочио ризик повезан са плитком водом, односно са самим морским дном, и упозорење је посади дало време да спасе подморницу. Тај детаљ је суштина целог случаја: подморницу није спасла процедура, већ појединачна реакција у критичном тренутку.
Смена командног врха после губитка поверења
Када морнарица смени цео командни врх подморнице, порука је јасна: поверење у командовање је изгубљено. У подморничкој служби, где је простор за грешку минималан, губитак контроле над навигацијом није споредан пропуст. То је директан удар на основну безбедност пловила, посаде и мисије.
Командант Ден Гудвин био је на дужности мање од годину дана, пошто је команду преузео 30. јуна. Тај рок сам по себи не доказује узрок, али показује колико је брзо дошло до слома унутар командне структуре. Ако нови командант за тако кратко време буде смењен заједно са најужим врхом посаде, онда проблем није козметички.
У оваквим случајевима морнарица обично шаље двоструку поруку. Прва је унутрашња: стандарди се морају одржати без изузетка. Друга је спољна: систем је реаговао. Проблем за америчку морнарицу настаје када сама смена не затвори питања, већ их отвори још више.
Навигациона грешка или дубљи проблем у обуци
Најтежи део приче није сама смена, већ чињеница да још нема јасног одговора шта се тачно догодило под водом. Конгресмени Џо Кортни и Адам Смит затражили су објашњење, указујући да и даље постоје озбиљна питања о догађају, утицају на конструкционо стање подморнице и стању посаде.
Још важније је што су отворили тему могућих системских слабости у обуци и спровођењу стандардних процедура. То је далеко опасније од једне навигационе грешке. Ако је посада нападне подморнице дошла у ситуацију да је од удара у дно дели неколико секунди и једно благовремено упозорење, онда се мора проверити цео ланац — од планирања руте и навигационе процене до дисциплине у командном центру.
Ово није први пут да америчка морнарица после инцидента добија питања о ширим слабостима. Ранији судари разарача УСС Фитзгералд и УСС Јохн С. МцЦаин, као и инциденти са УСС Хартфорд и УСС Цоннецтицут, већ су показали да проблем не мора да лежи само у једном броду. Када се слични безбедносни пропусти понављају у различитим сегментима флоте, више није реч о изолованом случају.
Проблем транспарентности према Конгресу
Други фронт кризе отворио се у Вашингтону. Кортни и Смит су у писму врху морнарице и вршиоцу дужности секретара морнарице Хунгу Кау оценили да је неприхватљиво што Одбор за оружане снаге Представничког дома готово месец дана није био обавештен о смени командног трија.
То питање није формалност. Америчка морнарица не полаже рачуне Конгресу само због политичког протокола, већ због буџета, надзора и борбене готовости флоте. Када после инцидента на нуклеарној подморници изостане благовремена комуникација, сумња се шири у два правца — шта се десило и зашто се информације одлажу.
Управо зато овај случај превазилази унутрашњу дисциплину једне посаде. Он погађа однос између морнарице и законодавне власти. Ако морнарица после оваквог догађаја касни са информацијама, онда сама подрива аргумент да држи ситуацију под контролом.
Последице по пловило, посаду и углед флоте
За сада није познато да ли је УСС Соутх Дакота претрпео оштећења нити да ли је било повређених. То није споредна ствар. Код подморнице на нуклеарни погон и наизглед ограничен контакт са дном или плитком зоном може да повуче сложене провере трупа, сензора и других критичних система.
Једнако је важно и стање посаде. Подморничка служба почива на поверењу у команду и процедуре. После оваквог догађаја, а потом и смене комплетног врха, посада улази у период унутрашњег преиспитивања, додатних контрола и вероватно појачаног надзора. То директно утиче на ритам обуке и доступност пловила за задатке.
За америчку морнарицу ово је још један ударац у тренутку када нападне подморнице носе велики део оперативног терета. Класа Виргиниа је један од кључних стубова подводних операција САД, од извиђања до прикривеног праћења. Зато сваки инцидент на таквом пловилу има тежину већу од локалног кадровског питања.
Суштина је једноставна. Када релативно нова нуклеарна подморница дође у опасност због навигације, када је спасе благовремена реакција појединца, а затим буде смењен цео командни врх и притом изостане брза комуникација са Конгресом, онда проблем није само у једној грешци. То је упозорење да се у делу система појавила пукотина коју америчка морнарица мора брзо да затвори.