У Вашингтону је отворено још једно спорно питање унутар америчке војске — овог пута правно и командно. Сенатска верзија Закона о овлашћењима за националну одбрану за фискалну 2027. годину тражи да Пентагон и Заједнички комитет за војно правосуђе размотре увођење злостављања као посебног кривичног дела у оквиру УЦМЈ. Реч је о покушају да се јасније одреди шта је забрањено, ко одговара и по ком основу се води поступак.
До сада су такви случајеви углавном подвођени под Члан 93, који забрањује суровост, угњетавање и злостављање потчињених. Тај члан носи казну до три године затвора и нечасни отпуст. Проблем је у томе што злостављање у пракси не прати увек јасну линију надређени–потчињени, па постојећи оквир не покрива сва понашања једнако прецизно.
Суштина предлога је двострука: да се злостављање уведе као самостално дело или да буде изричито додато уз постојеће одредбе. Друга важна ставка је захтев да Пентагон формално дефинише шта се тачно сматра злостављањем. Без јасне дефиниције, команданти, тужиоци и сами припадници војске остају у зони тумачења.
Правна празнина коју Сенат покушава да затвори
Садашњи систем кажњавања има очигледну слабост. Већина поступака по Члану 93 почива на доказивом односу ауторитета. Међутим, злостављање у јединици често долази и од старијих по стажу, групе вршњака или неформалних хијерархија које нису уцртане у прописима, али у касарни и на терену и те како постоје.
Ту настаје проблем за војно правосуђе. Ако однос надређености није јасан, примена постојећег члана постаје тежа. Посебно дело или јасно проширење постојеће норме дало би чвршћи основ за поступак, а јединицама јасније границе.
Ово није први покушај да се закон прилагоди стварности унутар строја. Конгрес је 2019. већ изменио Члан 93 и посебно забранио злоупотребу положаја у систему обуке. Та одредба носи казну до пет година затвора и односи се на инструкторе и друге специфичне ситуације у обуци. Сада се иде корак даље — ка ширем обухвату који би покрио и сиву зону ван формалне линије команде.
Граница између „традиције“ и насиља
Спор није само правни, већ и културни. Унутар америчке војске дуго су опстајале неформалне праксе које су се браниле причом о моралу, чврстини и припадности јединици. Део таквих пракси је временом нестајао како су се мењали прописи и стандарди понашања, али питање границе дозвољеног очигледно није затворено.
Један од познатијих примера је такозвани „блоод пиннинг“ у Корпусу маринаца, када се нови чин није само качио на униформу, већ се метална ознака ударала песницама тако да шиљци улазе у кожу. Та пракса није била смртоносна, али јесте била болна. Ипак, у делу јединица била је прихватана као средство за јачање заједништва.
То показује колико је танка линија између тешке, захтевне обуке и понашања које прелази у понижавање, притисак или физичко злостављање. Ако држава ту линију не одреди у закону, онда је одређују неформални обичаји у јединицама.
Полемика око дисциплине у униформи
Предлог долази после јавне полемике коју су у САД изазвале изјаве министра одбране Пита Хегсета на скупу у Квантику крајем септембра 2025. године. Тада је поручио да су речи попут „буллyинг“, „хазинг“ и „тоxиц“ злоупотребљаване унутар формација и да су подривале команданте и подофицире.
Хегсет је истовремено најавио да жели основну обуку која је „страшна, тешка и дисциплинована“, уз методе које би инструкторима дале шири простор деловања. Додао је да то не сме да пређе у кршење закона или неопрезност. Потом су десетине законодаваца тражиле објашњење и оштрији приступ Пентагона према злостављању.
Пентагон је касније поручио да недвосмислено одбацује злостављање, док је истовремено покренута ревизија дефиниција за злостављање, малтретирање и узнемиравање. То показује да спор није сведен само на питање дисциплине, већ и на то колико далеко командни кадар сме да иде у „очвршћавању“ људства.
Последице по командни ланац и војно правосуђе
Ако коначна верзија закона задржи ову одредбу, последице би могле да буду конкретне. Команданти би добили прецизније смернице шта смеју, а шта морају да санкционишу. Војни тужиоци би лакше раздвајали грубу обуку од кажњивог понашања. Припадници јединица теже би се позивали на нејасна правила и наводне традиције као одбрану.
Јасна дефиниција могла би да смањи простор за погађање где престаје дисциплина, а почиње злоупотреба. Када правило није јасно, ни казна није извесна.
Политичку тежину предлогу дају и случајеви Денија Чена и Харија Луа, војника који су извршили самоубиство током ангажовања у Авганистану након што су били изложени малтретирању и злостављању у својим јединицама. У тим случајевима било је оптужених и осуђених, али су исходи поступака показали колико је тешко правно обухватити сваку врсту групног понижавања, притиска и насиља.
Коначна реч још није дата, јер Представнички дом и Сенат усаглашавају различите верзије закона. Ипак, улазак ове теме у буџетски и законодавни процес показује да Вашингтон злостављање више не посматра само као изолован инцидент, већ и као проблем коме се приступа кроз војно право, командну одговорност и контролу културе у јединицама.