Америчке снаге су од фебруара у рату са Ираном на Блиском истоку потрошиле велики део копнених ракета за противваздушну и противракетну одбрану, а повратак залиха Патриот и ТХААД на предратни ниво могао би да траје најмање три године. То више није питање само једног регионалног сукоба, већ показатељ колико брзо и највећа војска света може да уђе у проблем са муницијом коју не може да надокнади у року који је за одбрамбену индустрију изузетно кратак.
Процена Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону говори да је до сада испаљено до 67 одсто ракета Патриот и до 48 одсто пресретача ТХААД. Ако су ти оквири тачни, реч је о озбиљном трошењу залиха у само неколико месеци борбених дејстава.
Бројке су посебно упадљиве код Патриот. Залиха је, по тој анализи, пала са 2.330 на између 759 и 827 ракета. Код ТХААД пад је са 452 на између 234 и 278 пресретача. То није статистичка нијанса, већ директан удар на способност САД да истовремено покривају више кризних праваца.
Скупи пресретачи троше се брже него што се обнављају
Иран је на америчке базе у региону, као и на партнерске државе попут Саудијске Арабије, Бахреина и Кувајта, слао таласе дронова и ракета. У таквој ситуацији противваздушна одбрана постаје један од главних задатака, а то значи и убрзано пражњење складишта.
Кључни проблем је у томе што Патриот и ТХААД немају брзо доступну замену за одбрану од балистичких ракета. Бродови Ратне морнарице САД са ракетама Стандард Миссиле теоретски могу да преузму део посла, али у пракси често нису на правом месту у правом тренутку. Копнени системи зато носе главни терет.
Додатни проблем је технолошка сложеност саме муниције. Патриот и ТХААД спадају у најсложеније пресретаче у америчком арсеналу, са захтевним ланцем набавке, електроником, софтвером и производњом која не трпи нагла убрзања. То није артиљеријска муниција коју фабрика може једноставно да избаци у већем броју после једне буџетске одлуке.
Индустрија не може брзо да попуни мањак
Амерички Пентагон јесте повукао велике потезе у корист индустрије, али то не мења основну чињеницу: производња касни за ратном потрошњом. Лоцкхеед Мартин је добио измену уговора вредну скоро 54 милијарде долара у оквиру седмогодишњег аранжмана за ракете Патриот, уз претходни уговор од око 5 милијарди долара из априла.
План је да се до краја 2030. утростручи производни капацитет напредних ракета Патриот. За ТХААД је у јуну додељен уговор вредан скоро 35 милијарди долара, са циљем да се производња у наредних седам година учетворостручи. На папиру то делује снажно, али у оперативном смислу значи да је Вашингтон тек сада ушао у фазу надокнаде онога што је већ потрошено.
Процене у САД иду у истом правцу: три године су доња граница, а реално време може бити и дуже. Разлог је једноставан. Одбрамбена индустрија не укључује нови капацитет одмах, већ постепено, а велики део уговора за Патриот, ТХААД и другу муницију почиње да даје резултат тек у распону од три до седам година.
Индустрији обично треба око 42 месеца да заврши уговор за Патриот, а 53 месеца за ТХААД. То су рокови који јасно показују раскорак између темпа борбе и темпа производње. На бојишту се пресретачи троше за дане и недеље, а у фабрикама настају годинама.
Последице по друге правце и савезнике
Највећи стратешки проблем за САД није само Блиски исток, већ чињеница да свака ракета испаљена у овом рату недостаје на неком другом правцу. Мањак Патриот и ТХААД одмах погађа америчке планове за западни Пацифик, где би у евентуалном сукобу са Кином потражња за оваквим пресретачима била изузетно велика.
Последице трпе и савезници и партнери. Ако Вашингтон одлучи да све нове серије приоритетно задржи за сопствене снаге, испоруке другима биће успорене. То се не односи само на блискоисточне партнере, већ и на Украјину, која такође зависи од западних система противваздушне одбране.
Ризик није само количински, већ и оперативни. Смањене залихе могу да приморају САД и њихове партнере да пажљивије бирају шта се пресреће, а шта не. То значи више ризика у пресретању и већи простор за засићење одбране.
Буџет и ратна потрошња откривају стварну дубину арсенала
Вашингтон формално и даље тврди да америчка војска има све што јој је потребно за извршење задатака. Та порука је политички очекивана, али иза ње стоји непријатнија реалност: дубина арсенала није бесконачна, а најскупљи и технички најсложенији делови тог арсенала троше се брже него што се обнављају.
Цео процес додатно зависи од усвајања буџета Пентагона за наредну фискалну годину, јер део обнове залиха почива управо на том новцу. То значи да питање противракетне одбране више није само војно-техничко, већ и директно политичко. Ако дође до кашњења у буџету, кашњење у производњи постаје још извесније.
ЦЕНТЦОМ је саопштио да су амерички удари на Иран настављени после кратке паузе, након што је Иранска револуционарна гарда покушала изненадни напад балистичким ракетама на америчке снаге у региону. Све те ракете су пресретнуте. Тактички, то је успех. Стратешки, то је рачун који тек стиже на наплату.
Суштина је проста и непријатна за америчко планирање. САД и даље имају снагу да бране своје базе и воде операције, али рат са Ираном је оголио слабост коју је тешко сакрити: противракетна одбрана зависи од малобројне, скупе и споро обновљиве муниције. У дугом сукобу то постаје ограничење, а у ширем рату озбиљан стратешки терет.