RUSKO PRISUSTVO U LIBIJI TREBALO BI DA UZBUNI SAD I EVROPU

Ako se Rusija učvrsti u Libiji bez otpora, to će stvoriti probleme Evropi na Mediteranu i u Africi.

Kolaps sirijskog režima Bašara el Asada i povećanje učešća Rusije u Libiji mogu izgledati kao nepovezani fenomeni. Međutim, pomeranje Rusije ka Libiji je direktna reakcija na pad Bašara el Asada.

Iako ova promena odražava ograničenja ruske moći, ona takođe može povećati rizike po evropsku i regionalnu bezbednost koncentrišući rusku moć bliže južnom krilu NATO, potencijalno omogućavajući Rusiji da iskoristi regionalne lomove u Libiji i drugde.

Trenutno, Libija ostaje podeljena između međunarodno priznate Vlade nacionalnog jedinstva (GNA) u Tripoliju i Libijske nacionalne armije (LNA) Kalife Haftara, koja kontroliše istok. Ova podela je omogućila drugim silama da iskoriste nestabilnost Libije da unaprede sopstvene regionalne planove.

Nedavni izveštaji pokazuju da ruski teretni avion poleće iz Hmejmima u Siriji za Libiju. Ovo je moglo da ojača uspostavljeno libijsko prisustvo Moskve preko privatnih vojnih izvođača povezanih sa LNA.

Satelitski snimci demontiranih helikoptera Ka-52 i sistema S-400 ukazuju na planirano rusko preraspoređivanje ključnog vojnog hardvera. Italijanski ministar odbrane Gvido Krozeto upozorava da prepozicioniranje iz Sirije u Libiju stavlja ruske pomorske kapacitete na „dva koraka” od italijanskog pomorskog prostora.

Bilo da su odraz oportunizma ili koherentnog plana, potezi Moskve – vođeni neuspesima i ograničenjima resursa – mogli bi da preoblikuju regionalnu bezbednost daleko izvan polomljenog pejzaža Libije.

Ovo prestrojavanje se odvija u pozadini neviđenog smanjenja Zapada širom Afrike. Prisilno povlačenje Francuske iz Malija, Burkine Faso, Nigera, Čada i Senegala ne označava samo kolaps decenijama starih bezbednosnih aranžmana. Ipak, rasplet čitavog postkolonijalnog poretka koji je (ma koliko nesavršeno) stabilizovao region. Američki odlazak iz Nigera doprineo je strateškom vakuumu — a Moskva izgleda željna da to iskoristi.

Za Moskvu, Libija predstavlja idealnu platformu da ponovo potvrdi uticaj koji je bio osporen u Siriji. Kao iu Siriji, gde su Moskva i Teheran iskoristili sukob da bi se učvrstili, nemirni pejzaž Libije sada predstavlja igralište za spoljne sile.

Ipak, dok je Sirija odobrila pristup levantinskom koridoru i izraelskom pragu, Libija nudi stratešku dubinu u Africi, omogućavajući Rusiji da projektuje moć u Sahel. U Siriji, ciljevi Rusije su bili usredsređeni na jačanje opkoljenog saveznika. Ipak, njeni ciljevi u Libiji odražavaju šire ambicije – ambicije za koje antizapadno raspoloženje i krhke države nude plodno tlo.

Moskva traži trajno pomorsko prisustvo na Mediteranu, što je dugogodišnja težnja koja zahteva pristup luci tokom cele godine i mogućnost raspoređivanja pomorskih sredstava. Takođe traži kontrolu ili uticaj na tranzitne rute iz Libije, što bi pozicioniralo Rusiju da izvrši pritisak na Evropu na energetskim rutama i kritičnoj infrastrukturi.

Rusija gleda na Libiju kao na sidro za dalje učvršćivanje u Sahelu, gde zapadnjački povlačenje i oslabljene vlade stvaraju otvore. Od nafte u Libiji do zlata u Sudanu do uranijuma u ​​Nigeru, kontrola nad resursima Severne Afrike bi nahranila šire ciljeve Rusije za projekciju moći.

Geografska centralnost Libije povećava njenu stratešku vrednost. Libija nudi višesmerni uticaj: sever prema Evropi, jug u Sahel i zapad preko Magreba. Ova geografska centralnost predstavlja operativnu složenost koja smanjuje domet Rusije. Ogromna prostranstva Sahare predstavljaju logističke izazove. Ipak, čak i ograničeno rusko prisustvo na istoku zemlje pruža značajan uticaj na kritične mediteranske i transsaharske rute. Ova strateška razmatranja ilustruju zašto Libija nije samo zamena za slabljenje uticaja u Siriji – umesto toga, možda je to novo poligon Moskve.

Ograničenja Rusije (uključujući izazove regrutovanja i angažovanje ukrajinskih snaga) mogu učiniti polomljeni pejzaž Libije privlačnim. Dalje, gubitak sirijskog vazdušnog mosta čini obezbeđivanje i širenje ruskog libijskog uporišta još važnijim za održavanje širih operacija Moskve u Africi.

Za razliku od Sirije, gde je Rusija održavala skupa vojna raspoređivanja, Libija dozvoljava Moskvi da projektuje uticaj kroz kombinaciju privatnih vojnih izvođača, ciljanih zaliha oružja i političke poluge – model koji je bolje prilagođen trenutnim ograničenjima Rusije.

Trenutno Moskva i Ankara održavaju pažljiv balans rivalstva i taktičke saradnje u Libiji. Za razliku od oštrog antagonizma sirijskog rata, konkurencija u Libiji je suzdržanija i pragmatičnija, oslanjajući se uglavnom na zastupnike i vojnu imovinu da bi održala uticaj bez rizika od otvorene konfrontacije.

Ruska grupa Vagner (u liku Afričkog korpusa) podržava LNA Kalife Haftara, dok Turska podržava GNA Tripolija dronovima i savetnicima. Ova dinamika podstiče „upravljanu nestabilnost“ – scenario u kojem obe strane sprečavaju odlučujuće pobede, obezbeđujući da nijedna ne može jednostrano da dominira u libijskim strateškim koridorima.

Za Rusiju, međutim, ovo takmičenje moglo bi da služi više od pukih strateških ciljeva – moglo bi da bude prilika da se obračunaju sa Turskom nakon što je nadmućena u Siriji.

Ruski zaokret ka Libiji takođe utiče na libijske severnoafričke susede poput Alžira i Tunisa, koji dele granice sa Libijom i stoga imaju neposredan udeo u ishodu.

Stavovi Tunisa i Alžira o ključnim regionalnim pitanjima izgledaju skoro potpuno usklađeni – uglavnom zbog snažne podrške Alžira administraciji Kais Saida. Alžir predstavlja zamršenost regionalne situacije. Iako ima duboke vojne veze i vitalni savez sa Moskvom, takođe je izrazio zabrinutost zbog sve većeg jačanja ruske vojske u Libiji.

Ipak, ova taktička neslaganja ne potkopavaju šire rusko-alžirsko strateško partnerstvo, koje ostaje usidreno u ekstenzivnoj vojno-tehničkoj saradnji i poziciji Alžira kao jednog od najvećih kupaca oružja u Moskvi.

Međutim, implikacije ruskog libijskog prisustva nisu ograničene na region – implikacije za Evropu su takođe ozbiljne. Ruske snage koje deluju iz Libije mogle bi da pozicioniraju napredno naoružanje i sabotažne sposobnosti u bliskom dometu kritične evropske infrastrukture. Ovo bi ostavilo pomorske rute, podmorske kablove i energetske koridore podložnim poremećajima.

Ovi rizici su pojačani zapadnim vojnim povlačenjem iz Sahela, gde su entiteti povezani sa Vagnerom već uspostavili uporišta. Tamo, ovi entiteti profitiraju od sudanskih zlatnih rezervi dok se ugrađuju u lokalne strukture moći.

Kao rezultat pogoršanja bezbednosti, regionalne ekstremističke operacije su se proširile, stvarajući preklapajuće krize koje Moskva može da iskoristi za ekonomsku i diplomatsku polugu.

Ipak, žarišta ostaju. Ako bi Rusija rasporedila napredne sisteme protivvazdušne odbrane, ili ako bi Turska značajno produbila svoj vojni otisak, rezultujuća promena u ravnoteži snaga u Libiji mogla bi da izazove intenzivniji posrednički sukob sa širim regionalnim implikacijama.

Krajnji uticaj prestrojavanja Rusije prema Libiji zavisi od njene sposobnosti da žonglira suprotstavljenim interesima. Okruženje Libije je fragmentiranije nego u Siriji, stvarajući nesigurno okruženje u kojem suptilne akcije mogu imati ogromne posledice. Region je već pun spoljnih igrača, a jedan pogrešan korak mogao bi da ga uvuče u još dublji ciklus intervencija.

Ruski okret od Sirije do Libije pokazuje kako čak i ograničena sila može predstavljati značajne regionalne izazove. Fleksibilniji angažman Moskve u Libiji povećava njenu sposobnost da iskoristi ranjivost usred istorijskog povlačenja Zapada iz Afrike. Libija je postala lansirna rampa Moskve za proširenje uticaja u Sahelu, stavljanje u opasnost stratešku infrastrukturu Evrope i podizanje njenog globalnog položaja.

Izazov za Sjedinjene Države i njihove saveznike je da obuzdaju ruske ambicije dok spreče dalju fragmentaciju u Severnoj Africi. Ako se Rusija učvrsti u Libiji bez otpora, to će stvoriti probleme Evropi na Mediteranu i u Africi.

Ulozi su veliki: pogrešni koraci u rukovođenju libijskim gambitom Rusije mogu dovesti do nove ere rivalstva na Mediteranu – ovoga puta na udarnoj udaljenosti od vitalnih faktora Evrope.