РУСКО ПРИСУСТВО У ЛИБИЈИ ТРЕБАЛО БИ ДА УЗБУНИ САД И ЕВРОПУ

Ако се Русија учврсти у Либији без отпора, то ће створити проблеме Европи на Медитерану и у Африци.

Колапс сиријског режима Башара ел Асада и повећање учешћа Русије у Либији могу изгледати као неповезани феномени. Међутим, померање Русије ка Либији је директна реакција на пад Башара ел Асада.

Иако ова промена одражава ограничења руске моћи, она такође може повећати ризике по европску и регионалну безбедност концентришући руску моћ ближе јужном крилу НАТО, потенцијално омогућавајући Русији да искористи регионалне ломове у Либији и другде.

Тренутно, Либија остаје подељена између међународно признате Владе националног јединства (GNA) у Триполију и Либијске националне армије (LNA) Калифе Хафтара, која контролише исток. Ова подела је омогућила другим силама да искористе нестабилност Либије да унапреде сопствене регионалне планове.

Недавни извештаји показују да руски теретни авион полеће из Хмејмима у Сирији за Либију. Ово је могло да ојача успостављено либијско присуство Москве преко приватних војних извођача повезаних са LNA.

Сателитски снимци демонтираних хеликоптера Ка-52 и система С-400 указују на планирано руско прераспоређивање кључног војног хардвера. Италијански министар одбране Гвидо Крозето упозорава да препозиционирање из Сирије у Либију ставља руске поморске капацитете на „два корака” од италијанског поморског простора.

Било да су одраз опортунизма или кохерентног плана, потези Москве – вођени неуспесима и ограничењима ресурса – могли би да преобликују регионалну безбедност далеко изван поломљеног пејзажа Либије.

Ово престројавање се одвија у позадини невиђеног смањења Запада широм Африке. Присилно повлачење Француске из Малија, Буркине Фасо, Нигера, Чада и Сенегала не означава само колапс деценијама старих безбедносних аранжмана. Ипак, расплет читавог постколонијалног поретка који је (ма колико несавршено) стабилизовао регион. Амерички одлазак из Нигера допринео је стратешком вакууму — а Москва изгледа жељна да то искористи.

За Москву, Либија представља идеалну платформу да поново потврди утицај који је био оспорен у Сирији. Као иу Сирији, где су Москва и Техеран искористили сукоб да би се учврстили, немирни пејзаж Либије сада представља игралиште за спољне силе.

Ипак, док је Сирија одобрила приступ левантинском коридору и израелском прагу, Либија нуди стратешку дубину у Африци, омогућавајући Русији да пројектује моћ у Сахел. У Сирији, циљеви Русије су били усредсређени на јачање опкољеног савезника. Ипак, њени циљеви у Либији одражавају шире амбиције – амбиције за које антизападно расположење и крхке државе нуде плодно тло.

Москва тражи трајно поморско присуство на Медитерану, што је дугогодишња тежња која захтева приступ луци током целе године и могућност распоређивања поморских средстава. Такође тражи контролу или утицај на транзитне руте из Либије, што би позиционирало Русију да изврши притисак на Европу на енергетским рутама и критичној инфраструктури.

Русија гледа на Либију као на сидро за даље учвршћивање у Сахелу, где западњачки повлачење и ослабљене владе стварају отворе. Од нафте у Либији до злата у Судану до уранијума у ​​Нигеру, контрола над ресурсима Северне Африке би нахранила шире циљеве Русије за пројекцију моћи.

Географска централност Либије повећава њену стратешку вредност. Либија нуди вишесмерни утицај: север према Европи, југ у Сахел и запад преко Магреба. Ова географска централност представља оперативну сложеност која смањује домет Русије. Огромна пространства Сахаре представљају логистичке изазове. Ипак, чак и ограничено руско присуство на истоку земље пружа значајан утицај на критичне медитеранске и транссахарске руте. Ова стратешка разматрања илуструју зашто Либија није само замена за слабљење утицаја у Сирији – уместо тога, можда је то ново полигон Москве.

Ограничења Русије (укључујући изазове регрутовања и ангажовање украјинских снага) могу учинити поломљени пејзаж Либије привлачним. Даље, губитак сиријског ваздушног моста чини обезбеђивање и ширење руског либијског упоришта још важнијим за одржавање ширих операција Москве у Африци.

За разлику од Сирије, где је Русија одржавала скупа војна распоређивања, Либија дозвољава Москви да пројектује утицај кроз комбинацију приватних војних извођача, циљаних залиха оружја и политичке полуге – модел који је боље прилагођен тренутним ограничењима Русије.

Тренутно Москва и Анкара одржавају пажљив баланс ривалства и тактичке сарадње у Либији. За разлику од оштрог антагонизма сиријског рата, конкуренција у Либији је суздржанија и прагматичнија, ослањајући се углавном на заступнике и војну имовину да би одржала утицај без ризика од отворене конфронтације.

Руска група Вагнер (у лику Афричког корпуса) подржава LNA Калифе Хафтара, док Турска подржава GNA Триполија дроновима и саветницима. Ова динамика подстиче „управљану нестабилност“ – сценарио у којем обе стране спречавају одлучујуће победе, обезбеђујући да ниједна не може једнострано да доминира у либијским стратешким коридорима.

За Русију, међутим, ово такмичење могло би да служи више од пуких стратешких циљева – могло би да буде прилика да се обрачунају са Турском након што је надмућена у Сирији.

Руски заокрет ка Либији такође утиче на либијске северноафричке суседе попут Алжира и Туниса, који деле границе са Либијом и стога имају непосредан удео у исходу.

Ставови Туниса и Алжира о кључним регионалним питањима изгледају скоро потпуно усклађени – углавном због снажне подршке Алжира администрацији Каис Саида. Алжир представља замршеност регионалне ситуације. Иако има дубоке војне везе и витални савез са Москвом, такође је изразио забринутост због све већег јачања руске војске у Либији.

Ипак, ова тактичка неслагања не поткопавају шире руско-алжирско стратешко партнерство, које остаје усидрено у екстензивној војно-техничкој сарадњи и позицији Алжира као једног од највећих купаца оружја у Москви.

Међутим, импликације руског либијског присуства нису ограничене на регион – импликације за Европу су такође озбиљне. Руске снаге које делују из Либије могле би да позиционирају напредно наоружање и саботажне способности у блиском домету критичне европске инфраструктуре. Ово би оставило поморске руте, подморске каблове и енергетске коридоре подложним поремећајима.

Ови ризици су појачани западним војним повлачењем из Сахела, где су ентитети повезани са Вагнером већ успоставили упоришта. Тамо, ови ентитети профитирају од суданских златних резерви док се уграђују у локалне структуре моћи.

Као резултат погоршања безбедности, регионалне екстремистичке операције су се прошириле, стварајући преклапајуће кризе које Москва може да искористи за економску и дипломатску полугу.

Ипак, жаришта остају. Ако би Русија распоредила напредне системе противваздушне одбране, или ако би Турска значајно продубила свој војни отисак, резултујућа промена у равнотежи снага у Либији могла би да изазове интензивнији посреднички сукоб са ширим регионалним импликацијама.

Крајњи утицај престројавања Русије према Либији зависи од њене способности да жонглира супротстављеним интересима. Окружење Либије је фрагментираније него у Сирији, стварајући несигурно окружење у којем суптилне акције могу имати огромне последице. Регион је већ пун спољних играча, а један погрешан корак могао би да га увуче у још дубљи циклус интервенција.

Руски окрет од Сирије до Либије показује како чак и ограничена сила може представљати значајне регионалне изазове. Флексибилнији ангажман Москве у Либији повећава њену способност да искористи рањивост усред историјског повлачења Запада из Африке. Либија је постала лансирна рампа Москве за проширење утицаја у Сахелу, стављање у опасност стратешку инфраструктуру Европе и подизање њеног глобалног положаја.

Изазов за Сједињене Државе и њихове савезнике је да обуздају руске амбиције док спрече даљу фрагментацију у Северној Африци. Ако се Русија учврсти у Либији без отпора, то ће створити проблеме Европи на Медитерану и у Африци.

Улози су велики: погрешни кораци у руковођењу либијским гамбитом Русије могу довести до нове ере ривалства на Медитерану – овога пута на ударној удаљености од виталних фактора Европе.