Русија улази у јерменске изборе: борба за Јереван постаје борба за Јужни Кавказ

Парламентарни избори у Јерменији 7. јуна нису само унутрашње политичко гласање, већ директан судар два курса – наставка заокрета ка ЕУ и САД или повратка под чвршћи руски утицај. Зато Москва улаже политички, медијски и енергетски притисак да би зауставила Јереван пре него што тај заокрет постане трајан.

Кључни проблем за Кремљ је једноставан: Јерменија је деценијама била сигуран ослонац руског утицаја на Јужном Кавказу. Та позиција је озбиљно уздрмана после рата 2020. године у Нагорно-Карабаху, а практично је разбијена 2023. када је Азербејџан муњевитом операцијом преузео енклаву, док су руски мировњаци остали по страни. После тог слома, у јерменском друштву је пукла основна илузија – да је Русија незаменљиви гарант безбедности.

Управо ту почиње политичка логика садашњих избора. Влада Никола Пашињана замрзнула је учешће у ОДКБ и паралелно почела да гради ближе политичке, економске и војне везе са САД и Европом. Јерменија је 2025. у закон унела циљ приступања ЕУ. Та одлука није симболична. Она означава покушај институционалног изласка из постсовјетске зоне зависности.

Зашто је Москва подигла улог

Русија не гледа на јерменске изборе као на питање смене једне владе, већ као на тест да ли још може да задржи контролу над периферијом бившег СССР. Ако Јерменија, и поред руске војне базе, чланства у Евроазијској економској унији и дугогодишње безбедносне везаности, успе да политички оде ка Западу, то је тежак ударац за кредибилитет Москве у целом региону.

Зато је руска порука отворена и без увијања. Владимир Путин је у мају јавно упозорио Јерменију због курса ка европској интеграцији, повезујући украјински пут ка ЕУ са руским војним интервенцијама 2014. и 2022. Та изјава није дипломатски сигнал, већ стратешко упозорење: Кремљ европски правац у постсовјетском простору и даље третира као безбедносни изазов.

Москва има и конкретан мотив да заустави Пашињана. Вашингтон је последњих месеци појачао ангажман у Јерменији и у јерменско-азербејџанској нормализацији. У августу 2025. у Белој кући су Пашињан и Илхам Алијев парафирали споразум усмерен на окончање вишедеценијског сукоба око Нагорно-Карабаха. Уз то је подржана и транспортна рута ТРИПП, која треба да повеже Азербејџан са Нахичеваном и ојача правце Исток–Запад мимо контроле Москве и Техерана.

Информациона операција и унутрашње поделе

Притисак није почео уочи гласања, већ много раније. Мреже повезане са Кремљом активиране су више од годину дана пре избора. Употребљене су фабриковане медијске приче, лажни снимци и имитације западних медијских брендова, са циљем да се Пашињан представи као корумпиран, антихришћански настројен и политичар под спољном контролом.

Главна оса деловања јесте удар на најосетљивије тачке јерменског друштва – пораз у Нагорно-Карабаху, расељавање јерменског становништва и страх да би приближавање Европи могло да поткопа суверенитет и национални идентитет. Управо ту Москва тражи простор да претвори трауму у политичко оружје.

Кремљ, притом, не игра на једну карту. Уместо једног јасно профилисаног проруског кандидата, ослања се на више актера у расцепканој опозицији. Међу њима се издваја руско-јерменски бизнисмен Самвел Карапетјан и његов блок Јака Јерменија, који је израстао у једну од видљивијих антивладиних снага.

Додатну тежину има и улога Јерменске апостолске цркве, која је традиционално блиска Москви. Када се политички спор представи као одбрана вере, традиције и националног идентитета, геополитика се пребацује на много осетљивији терен. Ту расправа о безбедности и спољној политици уступа место мобилизацији кроз идентитет.

Енергија као средство притиска

Поред информационог рата, Москва користи и стари, проверени инструмент – енергетску зависност. Руски званичници су уочи посете америчког државног секретара Марка Рубија Јеревану отворено запретили суспензијом или укидањем повлашћених испорука руске нафте и гаса ако Јерменија настави европску интеграцију.

Значај те претње не лежи само у снабдевању енергентима, већ у поруци да Москва и даље располаже полугама за кажњавање сваког покушаја геополитичког удаљавања. За земљу попут Јерменије, са ограниченим ресурсима и тешким безбедносним окружењем, енергетски притисак има непосредан политички ефекат. Он утиче и на социјалну стабилност и на изборну атмосферу.

Пашињанов ризик и цена могуће победе

Пашињан улази у изборе са предношћу, али не и са сигурном контролом исхода. Његова странка Грађански уговор има 32 одсто подршке, што је далеко испред појединачних ривала, али велики број неопредељених и оних који крију изборну преференцију оставља простор за преокрет. У подељеном друштву, то даје простор и спољном утицају.

Његов највећи терет је Нагорно-Карабах. Иако је део јавности јасно окренуо леђа Москви, незадовољство због губитка енклаве и расељавања Јермена није нестало. Опозиција ту рану користи без престанка, оптужујући Пашињана да је издао јерменске интересе, ослабио безбедност земље и отворио врата западном утицају на рачун националне државе.

Истовремено, мировни процес са Бакуом остаје крхак. Азербејџан тражи да Јерменија измени устав и уклони сваку формулацију која би се могла тумачити као право на Нагорно-Карабах. Пашињан је спреман да иде тим путем, али му је за то потребан јак изборни мандат. Без тога, свака крупна одлука постаје унутрашњеполитички ризична.

Последице по Јужни Кавказ

Ако Пашињан добије довољно јак мандат, Јерменија би могла да настави курс постепеног изласка из руске орбите и да убрза договор са Азербејџаном. То би отворило простор за ново геополитичко престројавање на Јужном Кавказу, у којем би руски утицај био слабији, а западно присуство видљивије кроз дипломатију, економске везе и транспортне коридоре.

Ако резултат буде тесан или ако опозиција успе да блокира Пашињанов курс, следи продужена нестабилност. У том сценарију Москви није неопходно да врати пуну контролу над Јерменијом. Довољно је да заустави одлучнији заокрет, успори мировни процес са Бакуом и одржи земљу у стању сталне политичке и безбедносне неодлучности.

Суштина је јасна: избори у Јерменији више нису само питање смене власти, већ и питање будућег геополитичког правца земље. Москва покушава да задржи позицију коју је деценијама сматрала природном. Јереван покушава да покаже да та епоха може да се заврши.