„РУСИЈА ЈЕ УПРАВО ИЗГУБИЛА СТАТУС ВЕЛИКЕ СИЛЕ?“

Асадов пад открива границе Путиновог утицаја на Блиском истоку.

У септембру 2015. године Русија је војно интервенисала у грађанском рату у Сирији, подупирући власт Башара Асада док се налазила на ивици колапса. Ово је био врхунац оживљавања Русије на светској сцени, а способност председника Владимира Путина да окрене рат у Асадову корист помогла му је да постане регионални посредник. Поред побољшања Путиновог статуса, операција је довела до стратешких добитака који су Русији дали моћ у односу на регионалне и западне силе.

Сирија је тако била статусни симбол за Кремљ. Путин, који види Русију као „велику силу“ на нивоу Сједињених Држава и Кине, придаје велики значај пројектовању те слике у бившем совјетском блоку и, што је још важније, изван њега. Ако се рат у Украјини односи на идентитет и империју, њено присуство у Сирији се односило на престиж и статус. Али након брзог пада Асада са власти раније овог месеца, чини се да је Путин морао да жртвује ово друго ради првог.

Колапс Асадовог режима ће такође реконфигурисати улогу Русије на Блиском истоку и Медитерану. За почетак, то би могло побољшати односе између Турске и Запада, јер се они упуштају у дијалог о будућности Сирије, док забијају клин између Турске и Русије.

Ово би био ударац за Кремљ, чије су блиске везе са Турском резултат сиријског сукоба. Турска и САД су имале супротстављене циљеве у грађанском рату и са сумњом су гледали на локалне партнере једни других, продубљујући јаз између земаља. Насупрот томе, турски председник Реџеп Тајип Ердоган и Путин научили су како да управљају својим супротстављеним интересима, посебно после 2016. године, у Сирији (Двојица лидера су покушала да усвоје сличан приступ у Либији, где подржавају супротстављене стране у дуготрајном сукобу, али са мање ефекта).

Штавише, да није било грађанског рата у Сирији, Турска готово сигурно не би купила ракетни систем С-400 руске производње, што је додатно заоштрило њене односе са САД. Асадовим падом, Турска је прекинула своје претходно геополитичко опкољавање од стране Русије на својим северним, јужним (Сирија) и источним границама.

Путин је вероватно учинио више од било ког другог руског лидера да изгради снажно присуство на Медитерану, успевши тамо где су цареви и Совјети заказали. Након што је интервенисала у грађанском рату у Сирији, Русија је унапредила и проширила своју дотадашњу скромну поморску базу у лучком граду Тартусу, учинивши је трајном, и изградила ваздушну базу Хмејмим у провинцији Латакија. Али будућност обе базе је неизвесна, јер ново руководство Сирије – без обзира на било који почетни договор који би могли да склопе са Путином – вероватно неће дозволити тако снажно руско војно присуство као оно под Асадом.

Са својим упориштем у Сирији, Кремљ је такође настојао да негује ближе везе са земљама Залива. Саудијски краљ Салман бин Абдулазиз ал Сауд постао је 2017. године први саудијски монарх који је посетио Москву, а Блиски исток је постао уносно тржиште за руски извоз оружја. Али откако је почео рат у Украјини, руска одбрамбена индустрија се првенствено фокусирала на задовољавање домаћих потреба земље. А слаб учинак руског наоружања на бојном пољу у Украјини, заједно са претњом секундарним западним санкцијама, умањио је апетит земаља за такве куповине. Опадање моћи и престижа Русије у региону само ће убрзати овај тренд.

После 2015. године, Кремљ је многим лидерима региона деловао као одлучан, предвидљив и поуздан, док су САД виђене као посрнуле, несталне и непоуздане. Ово је подстакло популарну перцепцију да се регионална улога Русије шири како се Америка смањивала, што имплицира да се Блиски исток — као и свет уопште — креће из прошлости усредсређене на Запад у мултиполарну будућност и да је Сирија симбол ове промене. Блискоисточне земље су од тада предузеле геополитичко балансирање, које ће се вероватно наставити. Али са Асадовим падом, Русија би могла изгубити статус једног од полова привлачности.

Што се тиче смањења руске моћи у региону, пад Асада, заједно са деградацијом иранске „осовине отпора“, једнак је, ако не и гори од египатског протеривања совјетског војног особља 1972. године и совјетског пораза у Авганистану. То не значи да је Кремљ ван игре. На крају крајева, Иран — један од кључних регионалних партнера Русије — остаје главни играч, упркос томе што је ослабљен. Слично томе, Асад можда није напољу, али Русија има везе са другим сиријским групама које би могле да постигну неке добитке у предстојећим борбама за власт.

Осим Сирије, Русија има дугогодишње односе са Алжиром, значајну улогу у Либији и блиске односе са Египтом и Суданом. Путин ће сада вероватно покушати да додатно ојача присуство Русије у Либији како би задржао своју улогу на Медитерану. Али ове везе не могу да надокнаде оно што је Русија изгубила у Сирији — амблем статуса велике силе. Путинова неспособност — упркос његовом држању — да спречи Асадово свргавање показала је да је Русија регионална или средња сила са нуклеарним оружјем и гасом, очигледно неспособна да одржи своје претензије као велике силе.