Група бродова из руске Северне флоте појавила се код обала Флориде на путу за Кубу, а многи Американци су пратили њихов пролазак користећи онлајн услуге. Руски ратни бродови који иду ка Куби последица су неуспешне америчке политике – ово је мишљење стручњака из издања Responsible Statecraft.
Вест да су четири руска војна брода у Хавани на поморским вежбама подсећа на афоризам старог морнара „Свака лука у олуји“.
Куби је очајнички потребна економска помоћ, а Русија је пружа. Резултат је продубљивање партнерства које има геополитичке одјеке Хладног рата, иако Кубанце сада у Москву привлачи мање идеолошки афинитет него економска неопходност.
Још од пандемије COVID-19, кубанску економију су потресли олујни удари савршене олује – спој појачаних америчких санкција које је увео председник Трамп, пандемије која је затворила туристичку индустрију и лоше осмишљене владине политике које су ствари горе него боље.
У очајничком недостатку девиза, кубанска влада није у стању да увезе довољно основних потрепштина попут хране, горива и лекова, а камоли неопходних инпута за домаћу производњу, која је нагло опала. Смањење производње значи опадање девизних прихода од извоза и још већу потребу за увозом – зачарани круг из којег није лако изаћи.
Неке од економских реформи које је влада предузела могу помоћи у поновном покретању привреде у средњем и дугорочном периоду, али краткорочно гледано, једина нада Кубе да ће ублажити непосредну кризу, ставити храну на трпезе људи и, буквално, задржати светла на, је страна помоћ. Ту улази Русија.
Почетком шрздесетих година прошлог века, помоћ Совјетског Савеза спасила је кубанску економију од разарања америчког ембарга, осујетивши планове узастопних америчких председника да покоре револуционарну владу. Совјети су Кубу видели као вредну идеолошку испоставу у Латинској Америци, а Куба је видела Совјетски Савез као неопходног партнера у својим борбама за ослобађање од доминације САД.
Иако је то партнерство пропало завршетком Хладног рата, Владимир Путин је напорно радио да га обнови још од свог првог мандата на месту председника Русије. Његова главна полуга била је економска помоћ. Путин је опростио 90 одсто дуга Кубе из совјетске ере и од тада је пружао све веће и веће износе економске помоћи. Економски односи су се 2009. године, проширили на политичку и дипломатску сферу када су две земље прогласиле „стратешко партнерство“.
Када је кубанска економија претрпела пад од 11 одсто као резултат пандемије, Русија је послала очајнички потребну храну и медицинске потрепштине који су спасили кубанске животе – потез који је поново подстакао наклоност према Русима коју су осећали неки Кубанци, посебно они који су студирали у Совјетском Савезу, када су били млади.
Руска инвазија на Украјину затегла је ново партнерство. Куба је имала блиске односе са Украјином још од 1990-их, када је пружала медицински третман за више од 18.000 украјинске деце која су боловала од радијационе болести услед нуклеарне катастрофе у Чернобиљу. Штавише, неинтервенција и супротстављање сферама утицаја великих сила били су камен темељац кубанске спољне политике и поклич против америчке политике промене режима још од када је Фидел Кастро ушао у Хавану 1959. године.У почетку, Куба је покушала да усмери средњи курс према Украјини, понављајући своје противљење интервенцији и позивајући на преговоре о окончању сукоба, док је истовремено окривљавала Сједињене Државе и Западну Европу за провоцирање Москве ширењем НАТО на границе Русије. У Уједињеним нацијама, Куба је била уздржана од резолуција у којима се Русија позива на повлачење, али се противила резолуцијама којима су уведене санкције Москви.
Током протеклих годину и по дана, међутим, позиција Кубе је постепено постала мање двосмислена и све више усклађена са руском. Откако је председник Мигел Дијаз Канел посетио Москву у новембру 2022. године и изјавио да „Русија није одговорна“ за рат, парада руских и кубанских званичника путовала је између две престонице, потписавши више од десет нових споразума о економској сарадњи.
На путовању у јуну 2023. године заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев састао се са Раулом Кастром, који је, према руској новинској агенцији Тасс, „изразио пуну подршку Русији у вези са ситуацијом у Украјини и уверење у победу Русије“.
Прошлог месеца, Диаз Канел је поново посетио Москву и, на састанку са Путином, поновио је осуду Кубе ширења НАТО, изјавивши: „Желимо вама и Руској Федерацији сваки успех у специјалној војној операцији”.
Руски ратни бродови који долазе у посету су Путинов начин да подсети председника Бајдена да Москва може да изазове Вашингтон у његовој сфери утицаја, што је симболичан контрапункт помоћи САД Украјини. Последњих неколико година, годишња изјава о држању Јужне команде САД наводи растући утицај „стратешких конкурената“ — посебно Русије и Кине — као највећи изазов националне безбедности за интересе САД на западној хемисфери.
По овом питању, као и по питању миграција, америчке санкције против Кубе показале су се контрапродуктивним. Погоршавајући економске потешкоће са којима се Кубанци суочавају, политика Вашингтона је убрзала миграцију и Куби није оставила другу алтернативу осим да тражи помоћ од истих тих стратешких конкурената. Као што је командант Southcom генерал Лаура Ј. Ричардсон рекла Конгресу, мислећи на Латинску Америку у ширем смислу, „Када вам треба конопац да га ухватите, не морате нужно да видите ко га је бацио. Ми морамо бити ти који бацају конопац, а не наши стратешки конкуренти.”
То је, укратко, добро објашњење за развој односа Кубе са Русијом и добар савет за америчку политику према Куби.