Sve su glasniji pokliči da se nakon dolaska Donalda Trampa u Belu kuću pristupi dijalogu između Rusije i Ukrajine. Čak je i Kijev dopuštao da se pod određenim uslovima, “privremeno”, stupi u primirije na trenutnim pozicijama. Napad na Kursk je verovatno i izvršen sa tim ciljem, pružajući veru ukrajinskom rukovodstvu u bolju pregovaračku poziciju. Naravno, primirje bi bilo spasonosni “gong” do druge runde. OSU bi onda, kako je rekao Zelenski, “pod kišobranom NATO” mogle da se konsoliduju i sa partnerima u perspektivi pokušaju ono u čemu su onemogućene 2022. godine. Ipak, gledajući Siriju, Rusija može samo da odbaci pregovore. Zeleni autobusi su se gotovo bez ispaljenog metka provozali i zauzeli Siriju.
Protekle nedelje su obeležene značajnim istorijskim događajima koji su protresli geopolitičku strukturu u temelju. Napadi ukrajinskih snaga, uz dozvolu NATO, raketama na teritoriju RF, propraćeni su dejstvima ruskih raketa srednjeg dometa “Orešnik”. Paralelno, džihadisti, danas nova vlast Sirije, počinju svoju ofanzivu na Alep. U Južnoj Koreji predsednik je pokušao da uvede vojnu diktaturu. Iako su u bezbednosnom smislu odnosi eskalirali, predlozi koji dolaze nakon pobede Trampa u SAD, pozivaju na pokušaj mirovnog procesa između Rusije i Ukrajine. Zelenski je čak izjavio kako je spremna na primirje na dostignutim granicama faktičke kontrole. Naravno, napomenu je da bi to bilo samo privremeno, ne krijući želju da u budućnosti povrati teritorije.
Rusija je više puta ponovila da je spremna za dijalog. Ipak, svaki put bi nešto Ruse primoralo da izjave kako “trenutno nema mesta za dijalog”. Bilo da je u pitanju letnja ofanziva OSU 2023. godine, upad u Kursku oblast ili upotreba oružja dugog dometa po RF, ruska strana bi dijalog stavljala na “pauzu”. Namera Kijeva nije nepoznata. Vraćanje teritorija “pod kišobranom NATO”.
SIRIJSKI STATUS QUO I PRIMIRJE U UKRAJINI
Bašar Asad je izgbio kompletnu vlast i zemlju za nešto više od 10 dana. Trinaest godina je odolevao. Tako, vrlo otvoreno zvuči i ponuda Kijeva. Pauza, konsolidacija, pa nastavljamo gde smo stali. Sve dok ne bude dostignuto 2014. i 2022.
Zapad se suočava se velikim narodnim nezadovoljstvom. Da, to se vrlo uspešno suzbija, ponavljanjem izbora ili naknadim prebrojavanjima, ali taj metod se ne može dugo koristit. U pojedinim zemljama su na talasu tih nezadovoljstava određene struje počele da jačaju. Na kraju krajeva – Donald Tramp je na talasu tog nezadovoljstva došao u Ovalni kabinet.
Ono što je bitnije, Zapad je postao poprilično iscrpljen u vojno-materijlanom smislu kako bi podržao Ukrajinu u meri u kojoj teži. Njemu treba samo malo vremena da mobiliše sve indsutrijske potencijale. Zato bi i za Zapad “gong” bio dobar.
Rusija može samo da pogleda primer Sirije. Sve žrtve i godine nasilja su bile uzaludne. Možda je i završila svoje prisustvo na Mediteranu. Postoje narodi koji su jako daroviti u umeću ratovanja, a za pregovoračkim stolom deluju autistično. Videćemo već naredne godine da li ima potrebe da se ova karakterna crta dodatno analizira.
Rusija bi ispala veoma glupa ukoliko sada prihvati bilo kakav dogovor. Sada kada su napokon uspeli da razbiju Ukrajinsku vojsku i kada je skoro došlo vreme da se samo prošetaju do Dnjepra.
Ako je u pitanju da se postigne bilo kakav mir, onda je i bilo kakav dogovor odličan. Ako je u pitanju Rusija i Ruski interesi, onda ni po čemu ne smeju da se dogovaraju ili će se ići sa Minsk dogovorima u nedogled. Zamisli, oni javno idu sa planom poput “dogovorimo se sada da uzmemo predah, pa ćemo nastaviti kada budemo spremni”.
I pored pretnje Trampa da ukoliko Rusija ne prihvata dogovor, uradi će ne znam šta, ne verujem da će bacati američki novac ni blizu cifre koje je Bajden bacao. A da ne govorimo o potencijalnim rizicima da se rat proširi u tom slučaju.
Ma da, Putin je iznenadio u zadnjih par godina, pa ne čudi me i da prihvati loš dogovor.