Све су гласнији покличи да се након доласка Доналда Трампа у Белу кућу приступи дијалогу између Русије и Украјине. Чак је и Кијев допуштао да се под одређеним условима, „привремено“, ступи у примирије на тренутним позицијама. Напад на Курск је вероватно и извршен са тим циљем, пружајући веру украјинском руководству у бољу преговарачку позицију. Наравно, примирје би било спасоносни „гонг“ до друге рунде. ОСУ би онда, како је рекао Зеленски, „под кишобраном НАТО“ могле да се консолидују и са партнерима у перспективи покушају оно у чему су онемогућене 2022. године. Ипак, гледајући Сирију, Русија може само да одбаци преговоре. Зелени аутобуси су се готово без испаљеног метка провозали и заузели Сирију.
Протекле недеље су обележене значајним историјским догађајима који су протресли геополитичку структуру у темељу. Напади украјинских снага, уз дозволу НАТО, ракетама на територију РФ, пропраћени су дејствима руских ракета средњег домета „Орешник“. Паралелно, џихадисти, данас нова власт Сирије, почињу своју офанзиву на Алеп. У Јужној Кореји председник је покушао да уведе војну диктатуру. Иако су у безбедносном смислу односи ескалирали, предлози који долазе након победе Трампа у САД, позивају на покушај мировног процеса између Русије и Украјине. Зеленски је чак изјавио како је спремна на примирје на достигнутим границама фактичке контроле. Наравно, напомену је да би то било само привремено, не кријући жељу да у будућности поврати територије.
Русија је више пута поновила да је спремна за дијалог. Ипак, сваки пут би нешто Русе приморало да изјаве како „тренутно нема места за дијалог“. Било да је у питању летња офанзива ОСУ 2023. године, упад у Курску област или употреба оружја дугог домета по РФ, руска страна би дијалог стављала на „паузу“. Намера Кијева није непозната. Враћање територија „под кишобраном НАТО“.
СИРИЈСКИ СТАТУС QУО И ПРИМИРЈЕ У УКРАЈИНИ
Башар Асад је изгбио комплетну власт и земљу за нешто више од 10 дана. Тринаест година је одолевао. Тако, врло отворено звучи и понуда Кијева. Пауза, консолидација, па настављамо где смо стали. Све док не буде достигнуто 2014. и 2022.
Запад се суочава се великим народним незадовољством. Да, то се врло успешно сузбија, понављањем избора или накнадим пребројавањима, али тај метод се не може дуго користит. У појединим земљама су на таласу тих незадовољстава одређене струје почеле да јачају. На крају крајева – Доналд Трамп је на таласу тог незадовољства дошао у Овални кабинет.
Оно што је битније, Запад је постао поприлично исцрпљен у војно-материјланом смислу како би подржао Украјину у мери у којој тежи. Њему треба само мало времена да мобилише све индсутријске потенцијале. Зато би и за Запад „гонг“ био добар.
Русија може само да погледа пример Сирије. Све жртве и године насиља су биле узалудне. Можда је и завршила своје присуство на Медитерану. Постоје народи који су јако даровити у умећу ратовања, а за преговорачким столом делују аутистично. Видећемо већ наредне године да ли има потребе да се ова карактерна црта додатно анализира.
Русија би испала веома глупа уколико сада прихвати било какав договор. Сада када су напокон успели да разбију Украјинску војску и када је скоро дошло време да се само прошетају до Дњепра.
Ако је у питању да се постигне било какав мир, онда је и било какав договор одличан. Ако је у питању Русија и Руски интереси, онда ни по чему не смеју да се договарају или ће се ићи са Минск договорима у недоглед. Замисли, они јавно иду са планом попут „договоримо се сада да узмемо предах, па ћемо наставити када будемо спремни“.
И поред претње Трампа да уколико Русија не прихвата договор, уради ће не знам шта, не верујем да ће бацати амерички новац ни близу цифре које је Бајден бацао. А да не говоримо о потенцијалним ризицима да се рат прошири у том случају.
Ма да, Путин је изненадио у задњих пар година, па не чуди ме и да прихвати лош договор.