Палестинска држава данас није пре свега дипломатско питање, већ питање односа снага, контроле терена и политичке воље коју ниједна страна још није показала у мери потребној за стварни пробој. После рата са Ираном, Вашингтон ће готово сигурно покушати да поново отвори питање решења две државе, али ће ући у исти лавиринт који деценијама гута и иницијативе и посреднике.
Разлог је јасан. Саудијска Арабија не показује спремност да уђе у Абрахам Аццордс без јасне мапе пута ка палестинској државности. То значи да нормализација односа Израела са кључним арапским актером више не може да се одвоји од палестинског питања. Оно што је годинама гурано у страну сада се враћа као централни услов.
Истовремено, америчка администрација и даље има интерес да затвори више блискоисточних фронтова једним политичким пакетом. Али та замисао удара у сурову реалност: ни у Гази, ни на Западној обали, ни у израелској унутрашњој политици не постоји стабилна основа за озбиљан договор.
Безбедносни услов без којег нема политике
Прва препрека је прекид ватре. Ако примирја у Ирану и Гази не опстану, свака прича о палестинској држави остаје празан дипломатски шаблон. Чим терен поново експлодира, простор за преговоре нестаје, а приоритет постаје војно обуздавање кризе.
План за Газу који је Вашингтон покренуо у септембру ослања се на неколико тешко спојивих тачака: потпуно израелско повлачење, разоружање Хамаса, обнову енклаве и увођење међународних стабилизационих снага уз подршку палестинске полиције. Свака од тих ставки спорна је и сама за себе. Када се ставе у исти пакет, добија се формула коју је лако блокирати, а тешко спровести.
Кључни проблем је Хамас. Без његовог разоружања нема одрживе послератне архитектуре у Гази. Али ако Хамас одбије да положи оружје, мало ко ће послати снаге у нестабилну зону у којој мировна мисија лако може да постане талац локалног сукоба. То није питање добре воље, већ процене ризика.
Израелска политика као унутрашња препрека
Друга велика препрека налази се у самом Израелу. Влада Бењамина Нетанјахуа ослоњена је на десни блок који је суштински против модела две државе. У таквом политичком саставу нема простора за стварни заокрет, већ само за тактичко одлагање и дипломатско куповање времена.
Посебно је важна политика насеља на Западној обали. Ширење јеврејских насеља не само да мења политичку слику, већ директно разара територијалну основу будуће палестинске државе. Када број насељеника расте, а насеља се шире, карта више не прати дипломатске формуле. На папиру и даље постоји решење две државе, али на терену простор постаје све мање повезан и све теже одржив.
Некада се говорило о спорном, али ипак континуираном простору који би могао да буде претворен у државу. Данас је тај простор далеко исцепканији. Што дуже траје садашњи курс, то је мање вероватно да ће било која израелска влада уопште моћи политички да прихвати повлачење и демонтажу дела насељеничке инфраструктуре.
Палестинска страна без јединственог центра одлучивања
Трећа препрека је дубока криза палестинског представљања. Без легитимног и оперативног руководства нема ни преговора који нешто вреде. Проблем није само подела између Газе и Западне обале, већ одсуство фигуре или институције која може да преговара, потпише и потом спроведе договор.
Палестински законодавни избори нису одржани од 2006. године. На Западној обали делује власт Махмуда Абаса, чији је легитимитет озбиљно потрошен, док у Гази и даље постоје остаци структуре Хамаса. Таква подела производи трајну политичку парализу. Сваки споразум који би потписала једна страна био би изложен спорењу друге.
Отуда је прича о палестинској државности тренутно одвојена од кључног предуслова – ко уопште говори у име Палестинаца. Без тог одговора, преговарачки сто постаје позорница без извршне снаге. А без извршне снаге нема ни безбедносних гаранција, ни контроле оружаних група, ни примене договора на терену.
Без поверења нема ни прве фазе
Четврти услов је период обнављања поверења, и ту се ломи цела конструкција. Израел и Палестинци не могу да пређу директно из рата, разарања и међусобног неповерења у финални политички споразум. Између те две тачке мора да постоји безбедносни мост.
Раније рунде преговора имале су много јачу безбедносну координацију него што је данас замисливо. Управо зато ће први озбиљан тест бити способност Палестинаца да у Гази формирају кредибилне безбедносне снаге. Ако не буде локалне структуре која може да контролише терен, спречава нападе и сарађује са спољним актерима, свака политичка формула остаће без ослонца.
Вашингтон ту може да посредује, организује канале и притиска актере, али не може да произведе поверење декретом. Оно мора да буде изграђено кроз конкретне механизме, а тренутно их нема довољно. Зато се питање Газе не завршава обновом, већ почиње обновом командне и безбедносне структуре.
Амерички фактор: без врха администрације нема помака
Пети услов је амерички политички фокус. Блискоисточни преговори овог типа не могу да се воде успут, између других криза. Ако питање палестинске државности не буде међу главним приоритетима Беле куће, процес ће брзо потонути у бирократско одлагање, а терен ће наставити да ради против дипломатије.
То тражи високог званичника са директним приступом председнику САД, сталан тим и јасан политички мандат. Без тога не постоји довољан притисак ни на Израел, ни на палестинске актере, ни на арапске државе које би морале да подрже послератни аранжман у Гази и шири процес нормализације.
Ако се то не догоди, демографија и статус кво наставиће да разарају простор за компромис. Израел ће остати у стању трајне безбедносне узбуне, Палестинци у стању акумулираног беса, а регион на ивици нове ескалације. То није мир, већ продужени прекид коначног судара.
Зато је централна теза проста и непријатна: палестинска држава није немогућа зато што недостаје дипломатска формула, већ зато што истовремено недостају безбедносни услови, израелска политичка воља, палестинско легитимно руководство и континуиран амерички притисак. Сваки од тих елемената тежак је сам за себе. Заједно делују као готово непробојан зид.
Ипак, та тема неће нестати. Напротив, после смиривања иранског фронта вратиће се још јаче, јер је повезана и са нормализацијом односа Израела и арапских држава, и са укупном безбедносном сликом Блиског истока. Ако решење две државе поново пропадне, регион неће добити алтернативни модел стабилности, већ само још један циклус кризе.