Пакистан је ушао у најосетљивију улогу у америчко-иранском сукобу – да буде главни посредник у тренутку када ни Вашингтон ни Техеран више не могу лако да остваре циљеве силом. Проблем за Исламабад је што је покушао да истовремено задовољи обе стране, а такав приступ у оваквој кризи обично се завршава исто: посредник почиње да губи поверење и једних и других.
После више од два месеца сукоба постало је јасно да је војни притисак достигао свој политички лимит. САД могу да наносе штету Ирану, да појачавају блокаду и притисак, али без веће ескалације не могу лако да натерају Техеран на капитулацију. Иран, са друге стране, може да подигне цену рата у Персијском заливу, али тиме не решава сопствени економски притисак и унутрашњу неизвесност.
У таквом односу снага преговарачки канал постаје нужност, а не избор. Исламабад је због односа са Техераном, веза са Вашингтоном и контаката у заливском простору деловао као логично место за разговоре. Прва рунда у Исламабаду средином априла није донела договор, али је оставила отворена врата за наставак. Од тада је главно питање постало не шта Пакистан нуди, већ да ли му било ко још верује.
У Техерану јача сумња у пакистанско посредовање
У Техерану је сумња постала јавна и политички артикулисана. Ебрахим Резаи, портпарол Комисије за националну безбедност и спољну политику иранског парламента, отворено је довео у питање кредибилитет Пакистана за посредовање. То није спор око форме, већ око суштине: у иранском виђењу кризе, Пакистан више не преноси поруке, већ покушава да Иран уведе у преговарачки оквир обликован америчким захтевима.
Ту је кључ проблема. За Техеран није спорно да посредник преноси ставове Вашингтона. Спорно је ако тим ставовима даје већу политичку тежину него иранским захтевима. Америчка страна инсистира на иранском нуклеарном програму, ракетним способностима, регионалним савезницима и Ормуском мореузу. За Иран су управо та питања језгро одвраћања и државне безбедности, па простор за уступке остаје узак.
Да је Пакистан подједнако снажно заступао и иранске услове – санкције, блокаду иранских бродова, замрзнуту имовину и безбедносне гаранције – могао је да задржи позицију неутралног канала. Уместо тога, у Техерану се учвршћује утисак да Исламабад више убеђује Иран да прихвати америчке услове него што притиска САД да озбиљно разматрају иранске. То за сваког посредника значи директан ударац на кредибилитет.
Зато је и председник Ирана Масуд Пезешкијан поручио да Техеран неће прихватити „наметнуте преговоре“. Та формулација открива суштину иранског става: проблем није само садржај могућег договора, већ и осећај да је процес подешен тако да Иран уђе у разговор из дефанзиве, а да амерички услови постану полазна тачка.
Сарадња са Саудијском Арабијом додатно оптерећује неутралност
Додатни терет за Пакистан долази из безбедносне сфере. Док се представља као неутралан посредник, Исламабад истовремено наставља војну сарадњу са Саудијском Арабијом, дугогодишњим ривалом Ирана у Персијском заливу. Посебно је политички осетљиво то што су пакистански ловци били распоређени у Саудијској Арабији ради заштите од иранских дронова.
Та слика у Техерану делује јасно и неповољно по Пакистан. Држава која жели да посредује у рату не може истовремено да изгледа као активан безбедносни ослонац супротног регионалног блока. Чак и ако Исламабад формално брани сопствене обавезе према Ријаду, политичка оптика ради против њега. У кризној дипломатији перцепција често вреди колико и сама чињеница.
Зато није случајно што је иранска дипломатија почела да тражи простор ван Исламабада. Министар спољних послова Абас Арагчи кренуо је ка Оману, а затим и према Русији. У Маскату је са султаном Хајсамом бин Тариком разговарао о безбедности Ормуског мореуза, питањима Залива и дипломатском окончању рата. То је јасан сигнал да Иран жели посредника који не долази са видљивим теретом супротстављених војно-политичких веза.
Расте неповерење и у Вашингтону
Проблем за Исламабад је што се сумња не зауставља у Техерану. И у Вашингтону расте питање да ли Пакистан заиста помаже договору или преко посредничке улоге шири сопствени регионални маневар. Кључни ударац стигао је 25. априла, када је Исламабад објавио Трансит оф Гоодс тхроугх Территорy оф Пакистан Ордер 2026, којим се омогућава пролаз робе трећих земаља намењене Ирану преко пакистанске територије.
Тај потез директно се судара са једним од главних инструмената америчког притиска – блокадом и економским притиском на Иран. Ако Пакистан посредује у процесу у ком Вашингтон покушава да изолује Техеран, а истовремено отвара копнене канале који Ирану олакшавају заобилажење притиска, онда у америчкој рачуници више не делује као неутралан посредник, већ као актер са сопственом игром.
Још раније у априлу Пакистан је активирао и коридор Габд-Римдан преко Ирана, чиме је смањена зависност од авганистанске руте и отворен приступ ка Средњој Азији. Са пакистанске тачке гледишта, то је практичан трговински и геополитички потез. Са америчке тачке гледишта, то је сигнал да Исламабад покушава да истовремено буде и посредник Вашингтону и економски вентил Техерану.
Такав образац подстиче стару сумњу америчког естаблишмента према пакистанској политици. У Вашингтону већ дуго постоји наратив да Пакистан кризе користи да би сопствену улогу учинио незаменљивом. Зато није без тежине ни податак да је Доналд Трамп недавно отказао слање америчких изасланика Стива Виткофа и Џареда Кушнера у Пакистан, после одласка Арагчија из Исламабада без сусрета са америчким званичницима.
Оман добија више простора за посредовање
Када главни посредник почне да губи поверење обе стране, дипломатски простор се не гаси – већ се сели. У овом случају најозбиљнији кандидат за други, а можда и главни канал постаје Оман. Маскат има оно што Исламабад тренутно губи: искуство тихог посредовања без превише јавне политичке представе.
Оман је годинама играо улогу везе између Вашингтона и Техерана, укључујући и период који је водио ка нуклеарном споразуму из 2015. године. За разлику од Пакистана, Оман не мора да доказује сопствену важност гласним посредовањем. То је за овакве кризе велика предност, јер обе стране више цене канал који отвара простор за договор него државу која покушава да из посредовања извуче шири регионални профит.
За Иран је Оман додатно прихватљив јер се разговор у Маскату враћа на теме које Техеран жели у центру – Ормуски мореуз, безбедност Залива и окончање сукоба. То сужава простор да амерички захтеви о ограничењу иранских оружаних капацитета постану једини оквир преговора. Другим речима, Оман нуди формат у ком Иран не мора од старта да прихвати политички неповољан терен.
И географија иде у прилог Маскату. Стабилност Ормуског мореуза није за Оман апстрактно питање дипломатије, већ директан државни интерес. Зато та држава има јасан мотив да гура одржив договор, а не само привремено управљање кризом. У пракси, то јој даје више тежине него посреднику који истовремено покушава да игра на више страна.
Последице по Пакистан и регионални распоред
Улога Пакистана није завршена, али је озбиљно уздрмана. Најопаснија позиција за посредника је када га једна страна сматра пристрасним, а друга недовољно корисним. Управо ту се Исламабад сада налази. Ако не поврати поверење, неће бити избачен из процеса једним потезом, већ би могао бити постепено маргинализован.
Последице су шире од саме дипломатије. Ако Пакистан изгуби место главног канала, ослабиће и његова способност да преко ове кризе подигне сопствену регионалну тежину. Истовремено, Оман ће добити простор да поново постане централна адреса за осетљиве америчко-иранске контакте, док ће Техеран наставити да тражи формате у којима не делује као страна коју треба дисциплиновати, већ као актер са сопственим безбедносним условима.
Суштина је проста. Пакистан је хтео да буде све одједном: посредник за САД, прихватљив канал за Иран и безбедносни партнер Саудијске Арабије. У мирнијим временима таква флексибилност може да донесе корист. У ратној кризи она производи супротан ефекат. Кад свако почне да сумња у ваше намере, посредовање престаје да буде предност и постаје терет.