Годину дана после рата Индије и Пакистана из маја 2025, основни закључак је неповољан по Њу Делхи: Операција Синдор показала је способност Индије да брзо удари дубоко у пакистанску територију, али није произвела трајно одвраћање. Тактички ефекат је постигнут. Стратешки преокрет није.
Сукоб је покренут 22. априла 2025, када су наоружани нападачи код Пахалгама у Кашмиру убили 26 цивила, већином Хиндуса. Индијска влада је одговорила у складу са својом линијом да не раздваја пакистанску војску од џихадистичких мрежа које делују као њени посредници. Прва фаза била је политичко-економска: суспензија билатералне трговине, стављање Споразума о водама Инда ван снаге, затварање границе Вагах-Атари и укидање виза за пакистанске држављане.
Затим је уследио војни удар. Индија је 7. маја извела ваздушне нападе на девет циљева у Пакистану, које је означила као терористичку инфраструктуру Ласхкар-е-Таиба и Јаисх-е-Мохаммед. Најважнији део операције био је удар на пакистанске војне објекте дубоко у Панџабу, у зони која је језгро војне и политичке моћи у Пакистану.
Пакистан је одговорио операцијом Буњан-ун-Марсус. Обе стране су, поукама из рата у Украјини, примениле и ударе дроновима. После четири дана ваздушног сукоба и опасности од нуклеарне ескалације, Вашингтон је посредовао у примирју које је 10. маја саопштио Доналд Трамп. И Њу Делхи и Исламабад су се потом прогласили победницима, што је у пракси значило повратак на познати образац: удар, противудар, међународни притисак, па замрзавање кризе без решења.
Зашто казнени удари нису донели трајно одвраћање
Проблем за Индију није у недостатку војне силе, већ у карактеру противника. Њу Делхи покушава да Пакистану наметне кумулативну цену довољно високу да одустане од подршке оружаним групама. Та логика делује разумно само ако друга страна доноси одлуке искључиво по односу трошка и добити. У случају Пакистана, ту почиње ограничење индијске стратегије.
Пакистански безбедносни апарат је деценијама градио модел у којем је посредничко ратовање саставни део државне стратегије. То значи да казнени одговори из Индије не руше систем, већ се у њему апсорбују. Војни врх задржава стратешку двосмисленост, а оперативни континуитет остаје нетакнут. Управо ту лежи слабост сваког покушаја да се само ударима из ваздуха промени дубоко укорењена безбедносна доктрина.
Индија је последњих година ширила географски домет својих удара, од Урија 2016. преко Балакота 2019. до циљева дубоко у Пакистану 2025. То јесте важан сигнал. Али образац је остао исти: напад група повезаних са Пакистаном, затим индијска војна одмазда, па међународно спуштање тензија. Када се исти циклус понавља, тешко је говорити о трајном одвраћању.
Шта је Индија ипак постигла
То не значи да ефекта није било. Постоје краткорочни добици које не треба потцењивати. Учесталост и смртоносност великих напада опале су у односу на врхунац побуне деведесетих година. После рата 2025. није забележен значајан нови напад, а напади на урбана подручја већ дуже време су у паду.
Тај биланс говори да индијски притисак има ограничен, али реалан ефекат. Он може да смањи темпо, да подигне цену и да натера противника на тактички опрез. Оно што не може, бар за сада, јесте да натера Исламабад да напусти саму стратешку рачуницу иза подршке посредничким актерима.
Стабилност у Кашмиру такође је релативна, не апсолутна. Примирје из 2021. углавном је опстало, изузев кратког сукоба 2025. Али теренска логика није нестала. Са пролећем и летом, када се планински пролази отварају, поново се стварају услови за прекогранично кретање. То значи да војна тишина није исто што и уклањање претње.
Унутрашња ситуација у Пакистану не значи и стратешки заокрет
Пакистан је у међувремену оптерећен сопственим кризама. Економски проблеми, насиље у Белуџистану и Хајбер Пахтунхви, трвења са Авганистаном и шири сукобни притисак у односу са Ираном растежу приоритете Исламабада. У таквим условима, пакистанско руководство има разлог да одржава мирнију границу са Индијом.
Али то није исто што и политичка одлука да се одустане од старог модела. Напротив, унутрашња перцепција пакистанског учинка у рату 2025. ојачала је улогу војске у држави. Током остатка 2025. фелдмаршал Асим Мунир је консолидовао моћ, учврстио лични однос са Доналдом Трампом, потписао безбедносни споразум са Саудијском Арабијом и проширио тржиште пакистанског војног извоза. То показује да су последице рата унутар Пакистана ишле у корист војног естаблишмента, не против њега.
То је лоша вест за индијску политику одвраћања. Ако противник после кризе изађе са јачом унутрашњом позицијом војног врха, онда казнени механизам није погодио кључну тачку. Он је нанео штету, али није пореметио политичку архитектуру која такву стратегију одржава.
Међународни оквир не иде на руку Њу Делхију
Други проблем за Индију је дипломатски. Њу Делхи већ годинама настоји да Пакистан изолује на међународној сцени, али резултати су ограничени. Исламабад и даље задржава значајну безбедносну улогу, укључујући посредничку позицију између САД и Ирана. Док год велике силе Пакистан посматрају пре свега кроз безбедносну призму, простор за његову потпуну изолацију остаје сужен.
У Вашингтону се показало и колико су раније процене биле преране. После пада Авганистана 2021. изгледало је да ће америчко-пакистанско безбедносно партнерство ослабити, док ће Индија као пожељан противтег Кини добити јасну предност. То се није догодило у мери коју је Њу Делхи очекивао.
Пакистан је брзо прилагодио приступ Трамповом стилу спољне политике, који више цени личне односе и погодбе него класичне дипломатске форме. Блискост Трампа и Мунира зато није безначајан детаљ. Она не мора да буде трајна, али у кратком року Пакистану даје политички простор и смањује ефекат индијског дипломатског притиска.
У наредном периоду, док су међународна пажња и ресурси усмерени на кризе на Блиском истоку и у Европи, велике силе ће Пакистан вероватно наставити да посматрају као безбедносни проблем којим треба управљати, а не као државу коју треба стратешки казнити. За Индију је то озбиљно ограничење. Војни одговор може бити брз и прецизан, али без шире политичке подршке споља не претвара се лако у трајно одвраћање.
Суштина је проста. Операција Синдор је показала да Индија може да удари дубље, јаче и политички одлучније него раније. Али Пакистан није напустио основни модел деловања. Зато се једногодишњи биланс не мери само бројем погођених циљева, већ питањем да ли је противник променио понашање. За сада, одговор је негативан. Индија је подигла цену. Није променила правила игре.