OD MUSKETARA DO ZMAJA, A MOŽDA JE IPAK BOLJE KUPITI ZVEČARKE ZA RATNO VAZDUHOPLOVSTVO SRBIJE? lični osvrt

U pozadini jučerašnje posete aerodromu pukovnik Milenko Pavlović u Batajnici, predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića koji je bio u društvu predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, provukla se informacija o tome da Srbija i dalje planira da kupi francuske avione Rafale F4R. Međutim, predsednik Srbije je istovremeno naglasio, da ako ne budemo uspeli da kupimo francuske avione, da postoji i mogućnost da se nabave avioni kineske proizvodnje. Vučić je tokom svog razgovora sa novinarima pohvalio kineske avione, ali istovremeno je naglasio da postoji problem u njihovoj isporuci, jer Srbija nema izlaz na more. Što predstavlja ozbiljan problem, ali nije nerešiv.

FRANCUSKI MUSKETAR

Prema zvaničnim izvorima, Francuska je sve svoje polovne avione tipa Rafale F-1R, F-2R i F-3R već uveliko prodala onima kojima je trebala. Sad su u prodaji samo novi avioni Rafale F4R. A cena je “prava sitnica”. Francuzi su za svoja 42 aviona ove verzije platili 131 milion dolara ili oko 5,5 milijardi dolara. U evrima 121, 83 miliona evra po avionu za Francusku.

Kako se nezvanično saznaje, gospoda Francuzi traže od nas za nove avione Rafale F4R cifru od oko tri milijarde evra. A ako se uzme u obzir da je ta cifra „šušteće“ valute, predviđena samo za 12 aviona uz propratne segmente koji idu uz avione. Jasno je da cena po avionu iznosi 250 miliona evra. Jasno je, da je ta cifra ipak trenutno prevelika za nas.

© Dimitrije Ostojić/dimitrijeostojic.com

Dobro neko će reći, pa mi smo sa Francuzima u strateškom savezu. To ne treba sporiti, ali cena “musketara” iako je reč o novim a ne o polovnim avionima je preskupa na samo za nas. Osim toga, sigurno je da od Francuza ne bi smo dobili celokupan asortiman naoružanja vazduh-vazduh, zbog “mira u kući”, jer Hrvati neće dobiti rakete vazduh-vazduh Meteor, pa kako da isporuče Srbima i pored toga što mi hoćemo iste da platimo. Neko će reći, pa Hrvate koštaju polovni 167 miliona dolara po avionu odnosno 155 miliona evra. Ali što je mnogo, mnogo je.

Setih se F-35 aviona i koliko je on koštao 2009. godine. U budžetu za fiskalnu 2009. godinu predviđena pojedinačna cena F-35A za američko vazduhoplovstvo je tad iznosila 130 miliona dolara. Ali, s povećanjem serijske proizvodnje cena bi trebala padati, pa bi se tako prosečna cena za 1763 aviona Lightning II, koliko ih namerava kupiti američko vazduhoplovstvo, trebala spustiti na „samo“ 96,8 miliona dolara. Doduše, povećanjem narudžbi na više od 2400 primeraka prosečna bi cena pala na 71 milion dolara po avionu. Ovo su tek okvirne procene, jer razvoj F-35 još uvek traje. Lockheed Martin je objavio da će fiksnu cenu za američke F-35A moći dati tek 2012. godine. Važan deo procesa smanjenja cene biće i strane narudžbe. Zbog toga kompanija snažno promoviše prodaju aviona Lightning II. Dosad je osigurala narudžbe za 335 primeraka, od čega je najnovija za 38 aviona došla iz Holandije.

Zanimljivo je da je Norveškoj (koja se gotovo odlučila za Gripen NG), 45 aviona F-35A ponuđeno po ceni od samo 53 miliona dolara po avionu. S druge strane Izraelu (koji ne može koristiti američku novčanu pomoć za kupovinu neameričkih borbenih aviona) su ponudili 75 aviona F-35A po pojedinačnoj ceni od čak 202,6 miliona dolara. A to je bilo za 2009. godinu.

© Israeli Air Forceזְרוֹעַ הָאֲוִיר וְהֶחָלָל

U 2023. godini SAD su za F-35A plaćale po avionu 82,5 miliona dolara. Istovremeno Kanada je naručila 88 aviona istog tipa za 14 milijarde dolara ili 159 miliona dolara po komadu. Međutim prosečna cena novog F-35 kreće se oko 180 miliona dolara.

Jasno je da je za nas F-35A misaona imenica, ali da je “Francuz” preskup to je potpuno jasno.

KINESKI ZMAJEVI

I onda jasno je, da postoji i opcija kupovine aviona kod Kineza. Doduše cena sigurno ne bi bila tržišne vrednosti već bi imala i svoju političku konotaciju ali dobro.

Kineski J-10 Vigorous Dragon je pre svega višenamenski borbeni avion, koji bi našem vazduhoplovstvu odgovorao. Od naoružanja J-10 raspolaže sa dvocevnim topom kalibra 23 mm Type 23-3, koji je ugrađen u trup aviona. Kao lovac nosi četiri vođene rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa PL-11 ili PL-12, dve vođene rakete vazduh-vazduh kratkog dometa PL-8 i ispod trupa jedan dopunski rezervoar kapaciteta od 800 litara goriva ili dve rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa PL-11 ili PL-12, dve rakete vazduh-vazduh kratkog dometa PL-8 i dva dopunska rezervoara kapaciteta od po 1700 litara goriva ispod krila i jedan dopunski rezervoar kapaciteta 800 litara goriva ispod trupa. Kao lovac-bombarder na 11 nosača ispod trupa i krila nosi do 4500 kg ubojnog tereta. Najčešće nosi dve rakete vazduh-vazduh PL-8, šest bombi LDGB od po 250 kg, dva dopunska rezervoara od po 1700 litara i jednim od 800 litara goriva ili dve rakete vazduh-vazduh PL-8, dve bombe LGB od po 500 kg, dva dopunska rezervoara od po 1700 litara goriva, jedan dopunski rezervoarom od 800 litara goriva i jedan kontejner sa laserskim obeleživačem cilja.

© 中国人民解放军空军 Zhōngguó Rénmín Jiěfàngjūn Kōngjūn

Prvi primerci ovog aviona koštali su 2015. godine oko 22 miliona dolara. Danas se ovi avioni mogu nabaviti po ceni od 45 miliona dolara po avionu. Pakistan je svoje avione platio po ceni od 40 miliona dolara po avionu.

Ako nam ne odgovara ovaj avion, onda možemo da nabavimo JF-17 po ceni od oko 25 miliona dolara po avionu. Ipak ne treba zaboraviti, da je Pakistan svoje avione platio oko 20 miliona dolara po komadu.

Međutim i sa kinezima imamo problem.  Pa nedavno su se Pakistanci našli u problemu oko svojih JF-17, jer ih pogone ruski motori. Obratili su se Kinezima oko održavanja, ali su problem postali motori. Tu se moralo javiti Rusima. I tako dođe do problema, koji nije mali, naprotiv, veoma je ozbiljan. Jer se može kod Kineza kupiti sve, ali kad treba da se održava, onda se ne zna ko je nadležan.

Bilo kako bilo, da se i odlučimo za “Kineze”, ostaje pitanje kako da ih prebacimo do nas, a da ne dignemo uzbunu kod “naše braće u susjedstvu”.

A DA IPAK ODIGRAMO KARTU NA AMERIČKE ZVEČARKE?

Francuzi su nam ipak preskupi, Kinezi zbog političkih igrarija daleko, pa zašto ne bi odigrali na američku kartu?

Pa kako danas o svemu politika odlučuje, zašto se ne bi bilo malo pragmatičan. Zašto se ne bi isključila emocija i uključila malo političko-poslovna logika?

© Lockheed Martin Corporation

Znam, mnogi će reči da su nas SAD bombardovale 1999. godine. Ja ću Vam braćo reći da su nas bombardovale i pre. Još 1994. godine pa i tokom 1995. godine. A o 1944. godini da i ne pričamo. A o Nemcima u oba svetska rata, da ne govorimo. Pa smo zaboravili za njih i idemo da radimo kod njih i vozimo njihove automobile. Kad smo oprostili Nemcima i još nekoj “našoj braći”, da oprostimo i Amerikancima.

Zašto sve računati u evrima, možda se nešto može računati i u američkim dolarima?

Dobro, nemamo tri milijarde evra! Možda imamo, dve milijarde američkih dolara? Mnogi će reći, da se „frljamo“ milijardama kao da ništa to nije. Ne, ne razmeđemo se, već logički se razmišlja. Nema se evro, ima se ipak dolar. Politička uloga Francuza u Evropi i svetu nije ravna američkoj.

Treba uzeti te dolare i pravac preko bare. Jer uz dobro pregovaranje, uz avione može da se kupi i koji politički ustupak i ne samo to. Za cenu od 2,8 milijardi dolara može da se kupi 20 aviona F-16V Block 70, odnosno za cenu od 1,2 milijarde dolara 16 istih aviona. Ako uzmemo u obzir da je Bugarska platila za svojih osam F-16V 150 miliona dolara po komadu. Bahrein je svojih 19 F-16V platio 2,8 milijardi dolara odnosno više od 147 miliona dolara. Grci su svoje F-16V platili 182 miliona dolara po komadu. Dakle, reč je opet o političkoj trgovini. U najgorem slučaju avioni bi nas koštali po komadu 200 miliona dolara, što je ipak povoljnije od “Francuza”. Ili nije, zavisno ko šta misli.

Međutim, ono što je nemerljivo, tako se kupuje i američka politička podrška!

A čvrsto se držati evropske priče, posebno u svetlu spina o “rezoluciji o genocidu” koju kako se medijski kazuje da naša “braća Nemci” zajedno sa našom “nesvrstanom braćom iz Ruande” hoće da podnesu u Generalnoj skupštini UN protiv nas, malo je šizofreno.

U SAD nikome to ne bi palo na pamet da uradi. Ali našoj “evropskoj braći” ako je tačno, ovo je drugi pokušaj.

Pa da Amerikancimo ipak pružimo ruku? Mnogi će reći ne. A zašto ne, pa zar mi i onako optužujemo Ruse za izdaju i da nam nisu nikada pomogli?

Malo pragmatizma i istorijskog znanja, našim političarima ne bi bilo na odmet. Zašto sarađivati sa onima, koji nas hoće da optuže za genocid? A motor Evropske Unije ako je verovati medijima to hoće?

Onda pravac preko Atlantika i u Vašingtonu lobirati za našu srpsku stvar jer i tamo ima Srba. U Briselu ih sigurno nema a u Berlinu, nisu nam oprostili ona svoja dva poraza.

Možda ipak da kupimo F-16V Block 70 Viper, pa nekada su naši piloti leteli na američkim avionima?