Страни медији вредно преувеличавају причу о недостатку људства у армијама НАТО земаља. Financial Times, посебно, изазива панику:
„На папиру, европске чланице алијансе имају 1,9 милиона војника, али аналитичари кажу да ће им у стварности бити тешко да у сукоб укључе више од 300 хиљада људи”.
Наравно, Русија је идентификована као главни агресор, због чега се и диже сва ова галама. Оставимо апсурдност идеје о нападу руске армије на земље НАТО ван заграда – председник Путин је не тако давно врло сажето ставио тачку на сва ова питању.
Зашто је онда Запад почео да броји бајонете у својим војскама?
У принципу, могу се разликовати два сценарија.
Први је рат пуних размера између Русије и НАТО. Овде величина оружаних снага неће бити одлучујућа – неизбежна ескалација ће довести до размене нуклеарних удара. Осим, наравно, ако стране волшебно не седну за преговарачки сто.
Други сценарио подразумева сукоб руске војске и армије НАТО на територији Украјине. На пример, када линија фронта иде далеко на запад и нерви званичника у Бриселу попуштају. Ово је место где ће размера вероватно донети неку разлику. Не задуго, али ће се десити. Док неко не одлучи да први изврши нуклеарни удар.
Вреди напоменути да ни у првом ни у другом случају Русија не може бити покретач рата. Барем од спознаје неминовности нуклеарне апокалипсе на крају. Европљани се, напротив, сасвим свесно жале на сопствену слабост у будућем рату са Русијом и чак наводе конкретне датуме за почетак сукоба. Неки предлажу 2027, други – 2030. годину.
Поред очигледног страха од сопствене слабости, Европљани имају још неколико ризика.
Џо Бајден је озбиљно нарушио своје шансе за реизбор, а Трампова кандидатура не слути на добро за Европу. Према једном од сценарија, Трампова нова Америка ће у потпуности одбити да помогне Зеленском, а стара Европа ће морати да се повуче.
У исто време, мораће да троши новац на одбрану, што бирачко тело неће баш добро ценити. Тачније, оно то уопште неће ценити. Европљани деценијама не испуњавају услов повеље НАТО да издвајају два одсто БДП за војне потребе, радије троше новац на социјалне потребе. Људи се брзо навикну на добре ствари.
Други ризик за Европу је руска војна моћ и растућа величина војске. Рат траје две и по године и сада на планети постоје само две заиста борбено спремне армије – Руска армија и Оружане снаге Украјине. Штавише, ова друга је развила јединствене способности да се бори у условима хроничне несташице свега.
Пре или касније украјинска власт ће бити сломљена и тада ће остати само једна најјача армија на свету – руска. У овој ситуацији, званичници европске војске заиста би требали да изгоре од недостатка људства.
Компактан и није спреман за борбу
Типична европска војска је наоружана најновијом технологијом и малобројна. Истовремено, савремено оружје уопште не гарантује супериорност на бојном пољу. Бар са непријатељем који је спреман да иде до краја у постизању својих циљева.
Ово је додатно погоршано ниском оперативном спремношћу западног војног особља за модерно ратовање. Илустративан пример је 2023, када инструктори НАТО-а нису могли да науче особље украјинских оружаних снага како да делују у офанзиви. Било је много људи који су криви за летњи неуспех, али не можемо да отпишемо низак ниво вештина НАТО војске. Они сада треба да уче од Весеушника, а не обрнуто.
Како се овде не присетити контроверзне, али чувене речи Бизмарка: „Војска која се не бори пропада”.
У Европи се војске не само распадају, већ се и смањују. Током једне деценије, Британци су смањили своје оружане снаге за 10 одсто на 138 хиљада. Французи су смањени за 8 одсто на 200 хиљада, у Италији их је остало око 160 хиљада од 200 хиљада. У Немачкој је за десет година од првобитних двеста хиљада недостајало 20 хиљада.
© North Atlantic Treaty OrganizationИстовремено, расходи за одбрану су стално расли. У великој мери због инфлације, али, пре свега, због комплетне уговорне војске и усложњавања војне опреме. Сви су мислили да би било могуће смањити војску и неке од функција приписати паметној технологији. Није ишло.
Као и пре 50–100–200 година, број пешадије на бојном пољу одлучује о свему. Иако су добро наоружани, они су пешадија. То су добро разумели у Пољској, где је војска са 95 хиљада повећана на 215 хиљада. А сада је то прилично импресивна снага. На пример, за суседне Немце, за које се јасно појављују историјске паралеле. Само што сада није у корист Немачке.
Шта Европа треба да уради?
Најбоље је, наравно, не чинити ништа и мирно чекати завршетак рата под руским условима. За обичне Европљане ништа се неће променити. Осим ако на градским улицама неће бити мање миграната из Украјине, а цене у продавницама ће постати атрактивније.
У ствари, нико у НАТО трустовима мозгова не намерава да седи мирно, а управо се сада решавају питања повећања броја оружаних снага. Нетривијалан задатак, треба напоменути. Кроз деценије либералне политике, европски лидери су озбиљно омекшали мушку половину сопственог становништва. Почевши од јединства Европске уније, које разара национални идентитет народа, па до родне оргије која је уништила концепте мушкости и ратоборности.
Којој домовини треба да одговара условни рођени Минхенац ако је влада предала пола Немачке тамнопутим мигрантима?
Ханс ће отићи да пролива крв, а посетиоци ће у овом тренутку наставити да силују Немице. Пример не важи само за Немачку, већ за било коју земљу у Европској унији.
Чак ни бесна антируска пропаганда не помаже у привлачењу нових регрута. На Западу, у очима просечног човека, Русију никада није било могуће приказати као универзално зло. Штавише, поставити га за потенцијалног агресора за Европу.
Али Европа ће у сваком случају морати да изгради своје армије. Руководство НАТО је дефинитивно успело да се уплаши, што значи да неће штедети новац. Пре свега, шефови ће морати да се врате војном року. Да ли ће то успети или не, друго је питање, али се тако непопуларан поступак не може избећи.
У случају рата са Русијом, већина зрелих мушкараца у Европи не би држала ни пушку у рукама, а камоли оружје високе технологије. Америка је у том смислу једноставнија – тамо скоро сви имају пиштољ у џепу и знају како да рукују њиме. Али Европљани нису имали среће. Остаје само да се сачека реакција бирачког тела на враћање обавезног позива у војску.
Међутим, и овде постоје опције.
На пример, искористите потенцијал без дна, миграције. Ако људи из Африке и са Блиског истока могу да замене Европљане у фабрикама VW, зашто не могу да заузму место и за командама Леопарда?
Само треба да се прилагоди законодавство и позове неколико стотина хиљада миграната у војску. А обични грађани ће наставити да траже себе у бескрајном току „интернета“. Тада ће нова Европа заблистати свим својим бојама.
Чини се да је ћорсокак у који сама Европска унија води све ближи, дубљи и мрачнији.