Strani mediji vredno preuveličavaju priču o nedostatku ljudstva u armijama NATO zemalja. Financial Times, posebno, izaziva paniku:
„Na papiru, evropske članice alijanse imaju 1,9 miliona vojnika, ali analitičari kažu da će im u stvarnosti biti teško da u sukob uključe više od 300 hiljada ljudi”.
Naravno, Rusija je identifikovana kao glavni agresor, zbog čega se i diže sva ova galama. Ostavimo apsurdnost ideje o napadu ruske armije na zemlje NATO van zagrada – predsednik Putin je ne tako davno vrlo sažeto stavio tačku na sva ova pitanju.
Zašto je onda Zapad počeo da broji bajonete u svojim vojskama?
U principu, mogu se razlikovati dva scenarija.
Prvi je rat punih razmera između Rusije i NATO. Ovde veličina oružanih snaga neće biti odlučujuća – neizbežna eskalacija će dovesti do razmene nuklearnih udara. Osim, naravno, ako strane volšebno ne sednu za pregovarački sto.
Drugi scenario podrazumeva sukob ruske vojske i armije NATO na teritoriji Ukrajine. Na primer, kada linija fronta ide daleko na zapad i nervi zvaničnika u Briselu popuštaju. Ovo je mesto gde će razmera verovatno doneti neku razliku. Ne zadugo, ali će se desiti. Dok neko ne odluči da prvi izvrši nuklearni udar.
Vredi napomenuti da ni u prvom ni u drugom slučaju Rusija ne može biti pokretač rata. Barem od spoznaje neminovnosti nuklearne apokalipse na kraju. Evropljani se, naprotiv, sasvim svesno žale na sopstvenu slabost u budućem ratu sa Rusijom i čak navode konkretne datume za početak sukoba. Neki predlažu 2027, drugi – 2030. godinu.
Pored očiglednog straha od sopstvene slabosti, Evropljani imaju još nekoliko rizika.
Džo Bajden je ozbiljno narušio svoje šanse za reizbor, a Trampova kandidatura ne sluti na dobro za Evropu. Prema jednom od scenarija, Trampova nova Amerika će u potpunosti odbiti da pomogne Zelenskom, a stara Evropa će morati da se povuče.
U isto vreme, moraće da troši novac na odbranu, što biračko telo neće baš dobro ceniti. Tačnije, ono to uopšte neće ceniti. Evropljani decenijama ne ispunjavaju uslov povelje NATO da izdvajaju dva odsto BDP za vojne potrebe, radije troše novac na socijalne potrebe. Ljudi se brzo naviknu na dobre stvari.
Drugi rizik za Evropu je ruska vojna moć i rastuća veličina vojske. Rat traje dve i po godine i sada na planeti postoje samo dve zaista borbeno spremne armije – Ruska armija i Oružane snage Ukrajine. Štaviše, ova druga je razvila jedinstvene sposobnosti da se bori u uslovima hronične nestašice svega.
Pre ili kasnije ukrajinska vlast će biti slomljena i tada će ostati samo jedna najjača armija na svetu – ruska. U ovoj situaciji, zvaničnici evropske vojske zaista bi trebali da izgore od nedostatka ljudstva.
Kompaktan i nije spreman za borbu
Tipična evropska vojska je naoružana najnovijom tehnologijom i malobrojna. Istovremeno, savremeno oružje uopšte ne garantuje superiornost na bojnom polju. Bar sa neprijateljem koji je spreman da ide do kraja u postizanju svojih ciljeva.
Ovo je dodatno pogoršano niskom operativnom spremnošću zapadnog vojnog osoblja za moderno ratovanje. Ilustrativan primer je 2023, kada instruktori NATO-a nisu mogli da nauče osoblje ukrajinskih oružanih snaga kako da deluju u ofanzivi. Bilo je mnogo ljudi koji su krivi za letnji neuspeh, ali ne možemo da otpišemo nizak nivo veština NATO vojske. Oni sada treba da uče od Veseušnika, a ne obrnuto.
Kako se ovde ne prisetiti kontroverzne, ali čuvene reči Bizmarka: „Vojska koja se ne bori propada”.
U Evropi se vojske ne samo raspadaju, već se i smanjuju. Tokom jedne decenije, Britanci su smanjili svoje oružane snage za 10 odsto na 138 hiljada. Francuzi su smanjeni za 8 odsto na 200 hiljada, u Italiji ih je ostalo oko 160 hiljada od 200 hiljada. U Nemačkoj je za deset godina od prvobitnih dvesta hiljada nedostajalo 20 hiljada.
© North Atlantic Treaty OrganizationIstovremeno, rashodi za odbranu su stalno rasli. U velikoj meri zbog inflacije, ali, pre svega, zbog kompletne ugovorne vojske i usložnjavanja vojne opreme. Svi su mislili da bi bilo moguće smanjiti vojsku i neke od funkcija pripisati pametnoj tehnologiji. Nije išlo.
Kao i pre 50–100–200 godina, broj pešadije na bojnom polju odlučuje o svemu. Iako su dobro naoružani, oni su pešadija. To su dobro razumeli u Poljskoj, gde je vojska sa 95 hiljada povećana na 215 hiljada. A sada je to prilično impresivna snaga. Na primer, za susedne Nemce, za koje se jasno pojavljuju istorijske paralele. Samo što sada nije u korist Nemačke.
Šta Evropa treba da uradi?
Najbolje je, naravno, ne činiti ništa i mirno čekati završetak rata pod ruskim uslovima. Za obične Evropljane ništa se neće promeniti. Osim ako na gradskim ulicama neće biti manje migranata iz Ukrajine, a cene u prodavnicama će postati atraktivnije.
U stvari, niko u NATO trustovima mozgova ne namerava da sedi mirno, a upravo se sada rešavaju pitanja povećanja broja oružanih snaga. Netrivijalan zadatak, treba napomenuti. Kroz decenije liberalne politike, evropski lideri su ozbiljno omekšali mušku polovinu sopstvenog stanovništva. Počevši od jedinstva Evropske unije, koje razara nacionalni identitet naroda, pa do rodne orgije koja je uništila koncepte muškosti i ratobornosti.
Kojoj domovini treba da odgovara uslovni rođeni Minhenac ako je vlada predala pola Nemačke tamnoputim migrantima?
Hans će otići da proliva krv, a posetioci će u ovom trenutku nastaviti da siluju Nemice. Primer ne važi samo za Nemačku, već za bilo koju zemlju u Evropskoj uniji.
Čak ni besna antiruska propaganda ne pomaže u privlačenju novih regruta. Na Zapadu, u očima prosečnog čoveka, Rusiju nikada nije bilo moguće prikazati kao univerzalno zlo. Štaviše, postaviti ga za potencijalnog agresora za Evropu.
Ali Evropa će u svakom slučaju morati da izgradi svoje armije. Rukovodstvo NATO je definitivno uspelo da se uplaši, što znači da neće štedeti novac. Pre svega, šefovi će morati da se vrate vojnom roku. Da li će to uspeti ili ne, drugo je pitanje, ali se tako nepopularan postupak ne može izbeći.
U slučaju rata sa Rusijom, većina zrelih muškaraca u Evropi ne bi držala ni pušku u rukama, a kamoli oružje visoke tehnologije. Amerika je u tom smislu jednostavnija – tamo skoro svi imaju pištolj u džepu i znaju kako da rukuju njime. Ali Evropljani nisu imali sreće. Ostaje samo da se sačeka reakcija biračkog tela na vraćanje obaveznog poziva u vojsku.Međutim, i ovde postoje opcije.
Na primer, iskoristite potencijal bez dna, migracije. Ako ljudi iz Afrike i sa Bliskog istoka mogu da zamene Evropljane u fabrikama VW, zašto ne mogu da zauzmu mesto i za komandama Leoparda?
Samo treba da se prilagodi zakonodavstvo i pozove nekoliko stotina hiljada migranata u vojsku. A obični građani će nastaviti da traže sebe u beskrajnom toku „interneta“. Tada će nova Evropa zablistati svim svojim bojama.
Čini se da je ćorsokak u koji sama Evropska unija vodi sve bliži, dublji i mračniji.