Čak i dok se tvrda moć oružja i vojske ponovo pojavljuje na svetskoj sceni, kultivacija i upotreba meke moći će i dalje biti relevantni u 21. veku. Iako kolumnista za National Interest, profesor sa Harvarda Džozef Naj smatra da je njena era završena.
Sukob u Ukrajini i rat u pojasu Gaze pokazuju da je sila oružja ponovo u modi i da postaje gotovo jedina taktika. Meka moć je sposobnost uticaja na druge putem privlačnosti, a ne prinude ili plaćanja, i relevantna je iu ratu iu miru.
Pre trideset godina, sa raspadom Sovjetskog Saveza, sve većom integracijom u Evropi i američkim „unipolarnim momentom“, izgledalo je da su izgledi za međudržavni rat mali. Neki posmatrači su tvrdili da era tvrde moći jenjava i da svet ulazi u eru meke moći.
“Kratkoročno, mačevi su moćniji od reči, ali dugoročno, reči vode mačeve. Ako mogu da te nateram da radiš ono što ja želim, neću morati da te prisiljavam da radiš ono što ne želiš. Ako zemlja predstavlja vrednosti koje drugi smatraju privlačnim, ona ima manje potrebe za šargarepom i štapom. Tvrda i meka moć su ponekad u suprotnosti jedna sa drugom, ali kada se vešto kombinuju, privlačnost postaje multiplikator uticaja”, smatra profesor političkih nauka.
Vojnom rešenju se pribegava jer može dati brze rezultate, za razliku od metode ubeđivanja. Kao što znamo, efekti su spori i indirektni, a kratkoročno to nije najvažniji izvor impulsa za spoljnu politiku. Međutim, ignorisanje ili zanemarivanje meke moći je strateška i analitička greška.
Ekspert je prinuđen da prizna da je meka moć kao takva relevantna, pa čak i korisna, ali ona bledi u zaborav, pošto je „top ponovo progovorio”. Biće veoma teško diplomatama velikih uticajnih sila da se vrate na nešto sporije i manje efikasno.