Продужетак примирја између Либана и Израела 16. априла и покретање директних разговора јесу важан политички сигнал, али не и доказ да је фронт затворен. Главна чињеница остаје иста: на терену нема стварног прекида непријатељстава, а сваки дипломатски помак стоји на врло танкој линији између контролисане кризе и нове ескалације.
Суштина проблема није само у томе што су Бејрут и Тел Авив ушли у осетљив канал комуникације. Проблем је што се преговара док израелске операције трају, док Хезболах остаје активан и способан да поткопа процес, и док се хуманитарна ситуација у Либану погоршава. То није стабилан преговарачки оквир, већ покушај да се дипломатија наметне усред недовршеног сукоба.
Вашингтон је у овом тренутку отворио простор који годинама није постојао. Истовремено, тај простор је узак и кратког рока. Ако не буде брзог и дисциплинованог наставка, примирје ће остати само пауза између две фазе исте кризе.
Главна препрека нису један, већ три повезана проблема
Прва препрека је опасност од прецењивања онога што је уопште могуће. Потпун мировни споразум у овој фази није реалан циљ. Ако се разговори одмах оптерете захтевом за коначним решењем, велика је вероватноћа да ће се процес сломити пре него што добије елементарну оперативну форму.
Зато је непосредни задатак много ужи и много тежи: одржати примирје, спречити ширење сукоба и изградити минимум координације који би омогућио да преговори уопште преживе прву фазу.
Друга препрека је свођење читавог питања на разоружање Хезболаха. Бејрут је направио политички осетљив корак позивом на потпуно разоружање те организације, али тај захтев сам по себи не решава ништа. Разоружање није само безбедносно питање, већ директно зависи од снаге државе, њених институција и реалне способности либанске војске да преузме контролу тамо где је Хезболах деценијама градио сопствену мрежу утицаја.
Трећа препрека је одсуство јасно дефинисаног политичког краја процеса. Ако не постоји међукорак између привременог примирја и пуног мира, онда разговори лако постају бескрајно управљање кризом. У таквом моделу нико формално не излази из процеса, али нико не напредује ка стварном решењу.
Хезболах није само војни проблем, већ и показатељ слабости државе
Кључна заблуда у западним и регионалним приступима Либану често је уверење да се Хезболах може потиснути простом комбинацијом притиска и захтева. То игнорише основну чињеницу: у деловима Либана Хезболах није деловао само као оружана структура, већ и као друштвено-економски ослонац. Ако држава не уђе у тај простор, тај вакуум неће остати празан.
Управо зато безбедност, економска стабилизација и политички процес не могу да иду одвојеним колосецима. Ако се форсира безбедносна компонента, а изостане опоравак државе, ефекат ће бити кратког даха. Ако се прича о реформама, а не шири се ауторитет централне власти и либанске војске, онда ће политички сигнали остати празни.
Овде је либанска војска у средишту читаве једначине. Ширење њене улоге није питање симболике, већ предуслов да држава покаже да може да носи терет који сада формално преузима. Без тога, свака прича о контроли наоружаних структура остаје декларативна.
Израелско војно деловање може да поткопа сопствени политички циљ
Израел има безбедносни интерес да гура процес који би смањио претњу са северне границе. Али наставак војних операција, посебно у цивилним подручјима, директно слаби преговоре који би требало да служе том истом циљу. Када на терену остаје слика сталних удара, у Бејруту нагло пада простор за политички маневар.
То је централни парадокс садашње фазе. Израел жели већу безбедност, али прекомерна употреба силе у осетљивом тренутку може да ојача снаге које се противе било каквом договору. У таквим условима Хезболах добија аргумент да дипломатија не доноси резултат, а либанско руководство губи кредибилитет пред сопственом јавношћу.
Зато би мере изградње поверења имале далеко већу тежину него што на први поглед делује. Појашњење да Израел нема трајне територијалне амбиције у Либану, као и помаци у питањима размене заробљеника и фазног повлачења, могли би да створе минималан политички простор неопходан да се разговори одрже.
Америчка улога је кључна, али без гаранције успеха
САД остају једини актер који може истовремено да делује на више нивоа: да обузда ескалацију, подржи либанске институције, посебно војску, и држи отворен дипломатски канал. То не значи да Вашингтон контролише процес. То само значи да без америчког притиска и координације процес вероватно не би ни стигао до садашње фазе.
Подршка коју је администрација Доналда Трампа дала наставку разговора показује да је у Вашингтону процењено да постоји ограничен, али стваран простор за договор. Следећа фаза, међутим, тражи много више од политичке подршке. Потребна је јасна секвенца корака, мерљиви резултати и континуирано условљавање обе стране да се држе преузетих обавеза.
Ако тај механизам изостане, преговори ће се претворити у још један блискоисточни процес без краја, у коме примирје не значи мир, већ одлагање следећег удара.
Економска криза Либана гура безбедносну кризу у нову фазу
Економска димензија више није споредни терен. Либан улази дубље у кризу, уз раст несигурности у снабдевању храном и широко расељавање становништва. То је фактор који директно утиче на безбедност, јер исцрпљена држава тешко држи контролу над сопственом територијом, а још теже води политички осетљив процес са Израелом.
Чак и ако дође до убрзаног финансијског аранжмана са ММФ-ом, то може да пружи само краткотрајно олакшање. Финансијска стабилизација није исто што и обнова. Ако не почне рани опоравак, политички разговори ће остати без материјалне основе, а простор који се отворио биће затворен пре него што донесе конкретан резултат.
Зато се тренутна ситуација не сме читати као приближавање миру, већ као кратак прозор у коме су и ризик и могућност подједнако велики. Ако Либан покаже да може да јача државни ауторитет, ако Израел смањи војни притисак тамо где он руши преговарачки процес, и ако САД одрже снажан надзор над читавом шемом, могућ је прелаз са примирја на чвршћи политички оквир. Ако не, следи познати сценарио: нова ескалација, слабија либанска држава и криза коју ће касније бити много теже зауставити.