Залив улази у нову фазу противваздухопловне одбране, а покретач није престиж већ проста рачуница: јефтин дрон више не може да се обара скупом ракетом без озбиљних последица по залихе, буџет и темпо борбеног дејства. Зато Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Оман и Катар гледају ка ласерском оружју као допуни постојећих ПВО система.
У Дубаију је уочен кинески ласерски систем на возилу, у Емиратима се већ налази израелски Ирон Беам, а постоје и назнаке да Абу Даби жели и америчке системе, уз паралелне договоре са европским и америчким компанијама о заједничком развоју домаћих решења. То више није појединачна набавка, већ покушај изградње новог слоја одбране.
Исто важи и за друге државе региона. Оман је идентификован као купац кинеског ласерског оружја, Катар разматра елементе турског Стеел Доме, а у Саудијској Арабији се већ тестирају кинески системи Силент Хунтер. Када више држава истовремено улази у исту категорију наоружања, то је сигнал да се мења безбедносни приоритет целог региона.
Зашто дронови мењају рачуницу ПВО
Основни разлог за овај заокрет није технолошка мода, већ криза односа цене и ефекта. Нападни и извиђачки дронови могу да се производе брзо, у великим серијама и по ниској цени. Насупрот томе, ракете земља–ваздух остају скупе, технолошки сложене и ограничене бројем доступних пресретача.
Ту ласер добија оперативни смисао. Произвођачи високоенергетских ласера тврде да једно дејство кошта свега неколико долара. Чак и ако се та цифра у пракси покаже вишом, логика остаје иста: државе траже средство које може да обори јефтину претњу без трошења ракета чија замена траје дуго и кошта много.
Рат са Ираном додатно је убрзао ову потражњу. Претња дроновима више није теоријска ни ограничена на периферне сукобе. За САД, Израел и арапске монархије Персијског залива то је постала свакодневна оперативна тема. Када претња постане стална, онда и набавка оружја прелази из експеримента у хитну потребу.
Зашто ласер не може да замени ракету
Ипак, ту почиње и трезвени део приче. Ласерско оружје није универзално решење и не може да преузме улогу класичне ПВО. Његова употреба има строга физичка ограничења. Зрак делује праволинијски, ефикасан је на ограниченој удаљености и мора одређено време да остане на циљу да би га оштетио или уништио.
То такозвано време задржавања постаје озбиљан проблем против брзих и маневарских циљева. Ако дрон брзо мења правац, лети ниско или долази у већем броју, ласер може да изгуби предност коју има на папиру. У таквим условима систем није довољан сам за себе, већ мора да ради унутар ширег слојевитог ПВО оквира.
Постоји и додатни проблем – клима. Влага, магла, киша, смог, прашина, песак и морска со у ваздуху умањују ефекат зрака. Управо су то услови који су чести у региону Залива. Саудијска Арабија је током тестирања кинеских ласера, по доступним информацијама, већ пријављивала такве тешкоће.
Високе температуре додатно компликују ствар. Ласерски системи траже стабилно хлађење, а што је спољна температура виша, то је оптерећење на систему веће. То значи да оружје које је на полигону ефикасно, у пустињским условима може да буде осетљивије, скупље за одржавање и мање поуздано него што то делује у промотивним приказима.
Ирон Беам и границе стварне примене
Израелски Ирон Беам се често представља као доказ да је ова технологија већ спремна за ширу примену. Али досадашња употреба показује опрезнију слику. Једна верзија јесте обарала дронове Хезболаха, али систем још није у пуном обиму коришћен у рату са Ираном.
Јерусалем Пост је писао да израелско ратно ваздухопловство сматра да је потребно још најмање 14 батерија да би Ирон Беам био заиста ефикасан у потребном обиму. То је важан детаљ. Он показује да чак и земља која је међу најдаље отишла у развоју овог оружја и даље нема довољну густину распоређивања да би ласер постао носећи стуб одбране.
Зато слање Ирон Беам у Емирате има и јасну политичку димензију. Тај потез може да служи као сигнал партнерства, технолошке сарадње и безбедносног приближавања, али то не значи да је у питању одмах и потпуно оперативно решење за масовне нападе дроновима.
Набавке и тежња ка већој самосталности
Ширење ласерског оружја у Заливу није само војно питање. То је и порука о промени безбедносне политике. Емирати и Саудијска Арабија очигледно не желе да остану везани за један извор наоружања. Куповина кинеских, израелских, америчких и потенцијално турских решења говори да се гради шира мрежа добављача и већи маневарски простор у спољној политици.
Заливске државе нису у позицији да одмах прекину ослањање на САД, али очигледно траже начине да зависност смање, посебно у домену муниције и противваздухопловне одбране.
У том контексту ласер постаје политички атрактиван јер обећава мању потрошњу класичних пресретача, а тиме и мању зависност од спољних ланаца снабдевања. Ако држава може да део блиске ПВО одбране решава енергијом уместо ракетама, онда се отвара простор за већу издржљивост у дуготрајној кризи.
Слојевита одбрана уместо технолошког чуда
Главна последица овог тренда биће јачање слојевите ПВО, а не нестанак класичних система. Ласери ће највероватније бити распоређивани као доњи слој за борбу против појединачних дронова, спорих циљева и јефтиних претњи које би иначе трошиле скупе ракете. Више од тога, за сада, тешко је очекивати.
То значи да ће државе Залива наставити паралелна улагања у радаре, ракете, командне системе и средства за електронску борбу. Ко ово оружје буде посматрао као потпуну замену за постојећу ПВО, брзо ће се суочити са ограничењима домета, времена дејства и временских услова.
Ласерско оружје у Заливу зато треба посматрати без технолошке еуфорије. Оно јесте важан развојни корак и јасан одговор на масовну претњу дроновима. Али права вредност тих система не лежи у обећању да ће заменити ракете, већ у томе што могу да растерете ПВО и смање трошкове пресретања.