Космичке снаге САД убрзавају улазак у прву линију заједничких операција. Правац развоја је јасан: више припадника те гране биће распоређено у борбене команде, са задатком да свемирске способности не остану само на нивоу подршке, већ да постану директан део планирања и извођења борбених дејстава.
То није само кадровска корекција, већ промена начина на који Вашингтон посматра ратовање. Ако су до јуче космичке снаге углавном обезбеђивале комуникацију, навигацију, извиђање и рано упозорење из позадине, сада се тражи да њихови људи буду укључени у кључне тачке одлучивања унутар заједничких команди. Циљ је да свемир више не буде издвојен домен, већ оперативни слој који директно доноси борбени ефекат.
Свемир од подршке прелази у борбену функцију
Начелник космичких операција генерал Даглас Шис поставио је приоритет који открива суштину америчког приступа. Космичке снаге желе да у већем обиму интегришу своје припаднике у ширу структуру оружаних снага и да обезбеде довољан број људи на кључним местима ради постизања америчке предности у свемиру. То значи да Пентагон свемир посматра као простор у ком се одлучује исход борбе на земљи, мору и у ваздуху.
Шис је истовремено повезао тај циљ са растом саме гране. Космичке снаге су и даље најмања грана америчке војске, али постоји намера да удвоструче бројно стање. То указује да садашњи капацитет није довољан за амбиције које Вашингтон поставља. Ако се тражи шира расподела људства по командама, онда је потребан и стабилан кадровски систем за обуку, распоређивање и задржавање специјализованог кадра.
Посебно је важно што се тражи изградња трајног система за стварање кадра, са обуком прилагођеном конкретним задацима и најсавременијим средствима. То показује да Пентагон не жели привремена решења, већ институционални модел у ком ће припадници космичких снага бити стално присутни у структурама које воде ратне операције.
Оперативни значај већег присуства у командама
Када се припадници космичких снага укључе у борбене команде, они не доносе само техничко знање. У командни процес уносе способност да се у реалном времену повежу сателитска средства, рано упозорење, свемирско осматрање, електромагнетна дејства и заштита сопствених орбиталних система. У пракси, то скраћује време реакције и смањује јаз између податка и удара.
Америчка страна је током ове године већ везивала космичке снаге за више великих операција. После операције Абсолуте Ресолве, у којој су америчке снаге напале Венецуелу и заробиле председника Николаса Мадура, успостављени су наменски командни елементи за Северну и Јужну команду САД. После конкретне операције није уследило смањење, већ додатно институционално јачање космичке компоненте у регионалним командним структурама.
Исто важи и за подршку операцији Епиц Фурy, првој фази текућег рата са Ираном. У америчкој војној процени, тај сукоб је послужио као доказ да космичке снаге имају стварну борбену вредност. Када нека грана добије статус борбено уверљиве силе, следи шири распоред, већа овлашћења и дубља интеграција у заједничко планирање.
Додатни корак је формирање теренске компонентне команде у оквиру Команде за специјалне операције САД. То значи да Вашингтон жели да свемирске способности постану органски део специјалних операција, а не накнадна подршка.
Од интеграције људства до орбиталног наоружања
Најозбиљнији део ове промене није само у распоређивању људи, већ и у отвореном помињању орбиталног наоружања. Врх космичких снага тражи јачање арсенала средстава у орбити, док се паралелно развијају системи за орбитално ратовање, од кинетичких средстава до уређаја за ометање и других средстава електромагнетне борбе.
Додатну тежину има изјава министра Ратног ваздухопловства САД Троја Меинка да САД већ имају „оружје за контролу свемира“ у орбити. Иако није објашњено о каквим средствима је реч, сама потврда мења слику. То би значило да је амерички војни апарат прешао са развоја и тестирања на практично распоређивање бар дела борбених способности у свемиру.
У том контексту, ширење присуства припадника космичких снага у заједничким командама добија додатни смисао. Неко мора да планира употребу тих средстава, да их уклопи у ширу операцију и да процени ризик по америчке снаге и сателитску инфраструктуру. Без људи у командним центрима, орбитално наоружање остаје технички потенцијал. Са њима, оно постаје део оперативног ланца.
Последице за амерички војни приступ свемиру
Последица оваквог курса могла би да буде додатно брисање границе између класичне подршке и директног учешћа у рату. Космичке снаге САД више не граде само сервис за друге родове војске, већ посебну борбену функцију која жели утицај на исход операције од првог дана. То повећава тежину свемира у сваком будућем сукобу у ком учествују америчке снаге.
Друга последица је политичка. Када Вашингтон јавно шири људство по борбеним командама и истовремено признаје постојање оружја у орбити, шаље поруку и савезницима и противницима да је америчка стратегија ушла у отворенију фазу по питању свемира. Та порука служи одвраћању, али и припреми за сукоб у ком ће напад на сателите, ометање и борба за контролу орбите бити саставни део рата.
Трећа последица тиче се саме структуре америчке војске. Ако космичке снаге заиста удвоструче бројно стање и истовремено наставе да се шире по регионалним и функционалним командама, онда ће њихова улога унутар Пентагона нагло порасти. То ће повући и већи утицај у буџетским расправама, набавкама и одређивању приоритета за будуће операције.
Суштина је проста: САД више не третирају свемир као удаљену технолошку позадину рата. Свемир се спушта у командне центре, у планове удара и у прву линију одлучивања. Ко контролише тај слој, добија бржу информацију, прецизније дејство и већу шансу да наметне темпо борбе.