Копнена војска САД улази у замену ракете Стингер јер се претња у ваздушном простору променила брже него америчка краткодометна ПВО. Систем уведен 1981. године остао је важан део одбране, али је прављен за циљеве другачије величине и профила. Данас су главни проблем мали и средњи ударни дронови, а управо ту Стингер показује своје границе.
Зато је покренут програм Неxт Генератион Схорт Ранге Интерцептор, који треба да замени Стингер на возилима Сгт. Стоут. Лоцкхеед Мартин и Раyтхеон Тецхнологиес, сада РТX Цорпоратион, добили су 2023. уговоре за развој прототипова. План је да једна компанија буде изабрана за производњу у фискалној 2028. години.
Обим захтева показује да се не ради о мањој модернизацији, већ о озбиљном заокрету. Копнена војска САД тражила је од индустрије процену цене за производњу 11.000 ракета и 2.200 лансирно-управљачких склопова у периоду од десет година. Полазна серија предвиђа 200 ракета и 20 лансирно-управљачких склопова већ у фискалној 2028. години.
Зашто Стингер више није довољан
Стингер је настао у доба када су главни циљеви били хеликоптери, јуришни авиони и други класични ваздушни циљеви на малим висинама. Данашњи дронови групе 2 и 3 су мањи, јефтинији и тиши. То значи да краткодометна ПВО мора да реагује на већи број циљева који су тежи за откривање и пресретање.
Проблем није само у старости ракете, већ у томе што је мета постала другачија. Дронови масе од око 21 до 1.350 фунти данас не служе само за ударе, већ и за стално осматрање бојишта. Платформа која је прављена за веће циљеве не одговара у потпуности задатку који намећу мали беспилотни системи.
Рат у Украјини јасно је показао да је епоха дронова већ ту. Дрон више није помоћно средство, већ важно средство извиђања и непосредног напада. За ПВО кратког домета то значи да више није довољно имати само добру ракету, већ и довољно ракета за већи темпо употребе.
Цена пресретања постаје проблем
Иза техничког захтева стоји и велики проблем цене пресретања. Америчка војска је последњих месеци трошила скупе ракете ПВО на обарање иранских дронова чија је цена вишеструко нижа. Када један пресретач кошта око 4 милиона долара, а дрон између 20.000 и 30.000 долара, одбрана улази у неповољан однос трошкова.
Није довољно оборити мету; мора да се обори по цени која је одржива у дужем сукобу. Ако противник шаље хиљаде јефтиних дронова, одговор не може да се ослања само на Патриот и ТХААД. Такви системи остају важни за тежу претњу, али нису рационалан алат за масовну борбу против малих беспилотних летелица.
Пад залиха америчких ракета Патриот и ТХААД после интензивне употребе додатно је појачао притисак. Процене говоре да ће бити потребно најмање три године да се попуне све испаљене количине. То је озбиљан сигнал да се америчка ПВО превише ослањала на ограничен број скупих пресретача.
Улога возила Сгт. Стоут
Нова ракета није замишљена само као преносни систем, већ као кључно наоружање за возила Сгт. Стоут. То показује да Копнена војска САД жели мобилну ПВО која прати јединице на терену и реагује брже од тежих система распоређених у позадини.
Планирана замена Стингер ракета на 248 возила показује да се гради шира мрежа заштите маневарских јединица. Уз захтев Конгресу за 215 милиона долара у фискалној 2027. години за замену Стингер и још 713 милиона за 14 додатних система Сгт. Стоут, види се да америчка војска не купује само нову муницију, већ проширује и саму носећу структуру краткодометне ПВО.
То је последица периода после 2001. године, када је пажња Пентагона била усмерена на Ирак и Авганистан, где су главну опасност представљале импровизоване експлозивне направе. У таквом окружењу ПВО није била у првом плану. Сада се тај сегмент убрзано враћа у средиште планирања.
Шири контекст америчког заокрета
Амерички војни планери сада истовремено гледају Украјину и Блиски исток. У једном случају виде бојиште на коме дронови стално круже изнад линије фронта. У другом виде како масовни напади јефтиним беспилотним летелицама троше скупе залихе. Та два искуства воде ка истом закључку: краткодометна ПВО мора да буде бројнија, јефтинија и прилагођена мањим циљевима.
Ирански Схахед-136 постао је један од симбола те промене. Такав дрон није само средство напада, већ и модел претње који тера армије да преиспитају однос цене и учинка. Када се масовност споји са ниском ценом, противник покушава да наруши логику одбране пре него што пробије саму одбрану.
Зато замена Стингер није споредан програм, већ покушај да се затвори празнина у америчкој ПВО. Ако нови пресретач уђе у производњу по плану од 2028. године, Копнена војска САД добиће средство прилагођено претњама које данас доминирају. Ако дође до кашњења, америчке снаге ће још неко време остати у раскораку између старе ракете и новог бојишта.