Индија у кризи око Ирана формално не заузима страну. Њу Делхи се за сада држи позиције опрезног посматрача, са јасним циљем да заштити пролаз својих бродова кроз Ормуски мореуз и избегне директно увлачење у блискоисточни сукоб. Међутим, за Индију је улог знатно већи од питања трговачких рута и цене нафте.
Иранска криза за Њу Делхи није само блискоисточна тема. Она се прелива на енергетску безбедност, пољопривреду, инфлацију, безбедност индијске дијаспоре у Заливу, али и на осетљиву равнотежу у Јужној Азији. Зато би исход овог сукоба могао да има последице далеко изван Ормуског мореуза.
Индијска неутралност има своју цену
Индија традиционално покушава да одржи простор за маневар између различитих центара моћи. Та политика јој је омогућила да истовремено развија односе са САД, Израелом, Русијом, Ираном и заливским монархијама. Али блискоисточна криза показује границе таквог приступа.
Уколико се рат продужи или Иран из њега изађе политички ојачан, Индија неће моћи да остане само пасивни посматрач. Проблем није у томе да ли ће Њу Делхи формално подржати једну страну, већ да ли ће на време препознати како се промена односа снага на Блиском истоку одражава на њене непосредне интересе.
Део индијске стратешке јавности и даље посматра Иран кроз историјски и идеолошки филтер. У таквом приступу Техеран се често види као противтежа западном притиску, док се улога САД и Израела тумачи као фактор регионалне дестабилизације. Такав поглед, међутим, занемарује питање које је за Индију много конкретније: шта се дешава ако Иран своју позицију после кризе искористи против индијских интереса?
Ормуски мореуз као енергетска жила куцавица
Највидљивији ризик налази се у енергетици. Индија увози око 85 одсто својих потреба за сировом нафтом, односно приближно пет милиона барела дневно. Иако последњих година покушава да диверсификује изворе снабдевања, Блиски исток и даље има кључну улогу у индијској енергетској рачуници.
Ормуски мореуз је зато много више од поморског пролаза. Он је једна од најосетљивијих тачака индијске економске стабилности. Сваки озбиљнији поремећај у Заливу може брзо да се претвори у раст цена енергената, притисак на девизне резерве и удар на индустрију, транспорт и домаћинства.
Проблем се не завршава на нафти. Катар има веома важну улогу у индијском увозу течног природног гаса, док су Уједињени Арапски Емирати такође значајан снабдевач. Ако би пролаз кроз Ормуски мореуз био угрожен, Индија би се суочила са истовременим притиском на нафту и гас, што би ограничило маневарски простор владе у контроли цена.
Од енергената до хране
Заливска криза могла би да погоди и индијску пољопривреду. Регион је важан за снабдевање Индије ђубривом, посебно азотним и ДАП ђубривима. Због тога би дестабилизација Блиског истока могла да се прелије и на цене хране.
То је за Индију посебно осетљиво питање. У земљи са огромним бројем пољопривредних домаћинстава, раст цена ђубрива није само економска категорија. Он директно утиче на приходе сељака, трошкове производње, цене основних намирница и социјалну стабилност.
У том смислу, Ормуски мореуз за Индију није само питање танкера и лука. Он је повезан са ценом горива, ценом хране и унутрашњим политичким притиском на владу у Њу Делхију.
Дијаспора у Заливу као стратешки фактор
Још један осетљив елемент је индијска дијаспора. У шест заливских држава живи више од девет милиона Индијаца. Они су важан део економског и друштвеног односа Индије са Блиским истоком.
Уколико би се безбедносна ситуација у Заливу погоршала, Њу Делхи би морао да размишља не само о евакуацији и заштити својих држављана, већ и о последицама по дознаке из иностранства. Тај финансијски ток вредан је десетине милијарди долара годишње и има важну улогу у домаћој потрошњи и девизном приливу.
Зато би продужена криза у Заливу погодила Индију са више страна. Истовремено би расле цене увоза, смањивала би се сигурност радних места за индијске раднике у региону, а могућ је и пад новчаних дознака. То више није спољнополитичка тема, већ директан удар на економску стабилност.
Кашмир као безбедносна сенка иранске кризе
Најосетљивији део индијске рачунице ипак није економски, већ безбедносни. Иранска политика према Кашмиру дуго је у Њу Делхију посматрана са неповерењем. Техеран је у више наврата критиковао индијску политику у том региону, укључујући и одлуку владе Нарендре Модија из 2019. године да укине посебан статус Џамуа и Кашмира.
За Индију је то више од дипломатског неслагања. Кашмир је једно од најосетљивијих питања индијске националне безбедности. Свако спољно мешање, било директно или идеолошко, у Њу Делхију се тумачи као покушај притиска на унутрашњу стабилност земље.
Посебан ризик представља могућност да политичко јачање Ирана охрабри исламистичке мреже у Јужној Азији. Индијска безбедносна перспектива ту не прави оштру границу између Блиског истока и Кашмира. Напротив, управо се у том простору види могућност преливања идеолошког, финансијског и политичког утицаја.
Ако Израел ослаби, Индија губи важан ослонац
Индија последњих деценија има развијену одбрамбену сарадњу са Израелом. Та сарадња је за Њу Делхи важна у областима обавештајног рада, противтерористичких способности, беспилотних система, електронике и високопрецизног наоружања.
Ако Израел буде дугорочно исцрпљен ратом на више фронтова, његова способност да подржи Индију у некој будућој кризи могла би да буде ограничена. То је посебно важно у контексту односа са Пакистаном, где је Индија у ранијим кризама рачунала на израелску технологију и политичку подршку.
Слабљење Израела не би аутоматски значило јачање Индије. Напротив, оно би могло да смањи један од важних ослонаца индијске војне модернизације и остави више простора Пакистану, Турској и другим актерима који већ покушавају да прошире утицај у муслиманском свету.
Пакистан тражи простор у новој блискоисточној равнотежи
Једна од најважнијих последица кризе могла би да буде раст улоге Пакистана. Исламабад већ покушава да се позиционира као фактор који има везе са различитим странама у муслиманском свету. Ако заливске државе закључе да се више не могу ослањати искључиво на америчке гаранције, могле би да траже шири безбедносни ослонац.
У том простору Пакистан има шта да понуди: војску, нуклеарни статус, дуге односе са Саудијском Арабијом и везе са Турском и Кином. За Индију би то био неповољан развој, јер сваки раст пакистанског утицаја на Блиском истоку јача његову дипломатску тежину и у Јужној Азији.
Посебно је важно питање евентуалног ширења пакистанско-саудијског безбедносног аранжмана. Ако би се у такав оквир укључиле и друге регионалне силе, попут Турске или Египта, Индија би се суочила са компактнијим блоком држава чији интереси не морају бити у складу са позицијом Њу Делхија.
Кина као крајња непознаница
Најтежи сценарио за Индију био би спајање више неповољних трендова: јачи Пакистан, активнија Турска, несигурније заливске монархије, ослабљен Израел и све присутнија Кина. У таквом распореду, иранска криза више не би била изоловани блискоисточни сукоб, већ део ширег престројавања Евроазије.
Кина би у том процесу могла да добије додатни простор. Пекинг већ има дубоке односе са Пакистаном, растуће присуство у Заливу и способност да се представи као алтернатива америчком безбедносном поретку. Ако би се кинески интереси повезали са пакистанским и делом блискоисточних калкулација, Индија би се нашла под већим притиском на више праваца.
То је суштина индијског проблема. Њу Делхи не страхује само од једне кризе, једне државе или једног поморског пролаза. Страхује од тога да се више одвојених криза повежу у један неповољан геополитички ланац.
Закључак: Индија не може да буде само посматрач
Индијска неутралност у иранској кризи делује рационално на први поглед. Она чува дипломатски простор, избегава директно сврставање и омогућава Њу Делхију да разговара са свим актерима. Али неутралност не значи одсуство последица.
Ако се криза продужи, Индија ће осетити притисак кроз енергенте, гас, ђубриво, цене хране, дознаке из Залива и безбедносне ризике у Кашмиру. Ако се истовремено промени однос снага на Блиском истоку, Пакистан би могао да добије нови простор, а Кина додатну прилику да прошири утицај.
Зато је за Њу Делхи кључно да Иран не посматра само кроз историјске симпатије, антизападне рефлексе или старе дипломатске формуле. Питање Ирана за Индију је пре свега питање хладне стратешке рачунице.
Уколико та рачуница буде погрешна, цена неће стићи само кроз Ормуски мореуз. Могла би да стигне и кроз Кашмир, кроз пад утицаја у Заливу и кроз нову регионалну равнотежу у којој ће Индија имати мање простора него данас.